Irfan Mensur

Biografija

Irfan Mensur  (rođ. Irfan Kurić) je srpski i jugoslovenski filmski, televizijski i pozorišni glumac i reditelj. Rođen je 19. januara 1952. godine u Sarajevu. Živi i radi u Beogradu. Iz brakova sa bivšom manekenkom Ljiljanom Perović ima sina Filipa, a sa glumicom Srnom Lango sina Pavla. Svojim detetom smatra i Srninog sina iz prvog braka Aleksu.

Mensur je poznat po brojnim pozorišnim, filmskim i televizijskim ulogama. Šira javnost ga je upoznala kao Gavrila Principa u filmu „Sarajevski atentat“ iz 1975. godine, te kao Dragana Pašanovića u filmu „Čuvari plaže u zimskom periodu“ iz 1976. godine.

Glumio je veoma uspešnim filmovima „Pas koji je voleo vozove“, „Nacionalna klasa“, „Tesna koža“, „Laf u srcu“, „Miris dunja“, „Timočka buna“, „Kraljeva završnica“, „Braća po materi“. Mlađim generacijama je poznat po ulogama u filmovima „Spasitelj“, „Nebeska udica“, „Pogled s Afelovog tornja“ i „Šejtanov ratnik“.

Uporedo sa filmskom gradio je i veoma uspešnu televizijsku karijeru, te u svoju bogatu biografiju upisao uloge u serijama „Povratak otpisanih“, „Svetozar Marković“, „Vuk Karadžić“, „Gore dole“, „Neki novi klinci“, „Jelena“, „Selo gori, a baba se češlja“ i mnogim drugim.

Ipak, njegova najveća ljubav je pozorište gde se, osim u ulozi glumca, ostvario i kao reditelj. Režirao je više od 25 predstava koje su oduševile publiku u Srbiji i inostranstvu. Adaptirao je i režirao predstave „Hor bečkih dečaka“, „Kabare Basara“, „Primadone“ i mnoge druge.

Premda je osvojio brojne nagrade, Irfan Mensur za sebe kaže da nije legenda nego da traje već 45 godina. Ne voli da se naziva umetnikom, nego kulturnim radnikom, jer je za njega umetnost jedna viša kategorija.

Napisao je tekst pesme „Plava ptica“ i to za potrebe istoimene predstave, koju danas izvodi Sanja Ilić sa svojom grupom Balkanika. Bio je voditelj kviza „Ruski rulet“, a sa suprugom Srnom je bio jedan od prvih učesnika rijaliti programa „Parovi“.

Izveo je dve klase studenata, a trenutno radi i kao predavač na Fakultetu savremenih umetnosti.

Poreklo, detinjstvo i obrazovanje

Irfan Mensur je rođen 1952. godine u Sarajevu kao Irfan Kurić. Njegov otac Mensur Kurić je rodom iz Niša, a potiče od begovske porodice iz Donjeg Vakufa. Njegova majka Nada Wasche je potomak grofovske prodice Alaupović. S majčine strane ima češke, mađarske i hrvatske korene. Otac mu je bio musliman, a majka hrišćanka.

Kada mu je bilo šest godina roditelji su se razveli. Otac je otišao u Niš, a majka nakon nekog vremena preselila u Švedsku. Irfan je odrastao s bakom u sarajevskom naselju Hrasno. Završio je Osnovnu školu „Blagoje Parović“, a nakon toga pohađao „Treću sarajevsku gimnaziju“. Tri razreda gimnazije je završio u Sarajevu, a četvrti u Nišu.

Kao mladić se bavio odbojkom. Bio je član Odbojkaškog kluba „Bosna“ s kojim je išao na razna takmičenja širom bivše Jugoslavije. Priznaje da nije vrlo često ulazio u igru, ali su ga ta druženja i putovanja veoma radovala. Sa reprezentacijom Bosne i Hercegovine (BiH) nastupio je 12 puta, a bio je i na pripremama za ulazak u reprezentaciju Jugoslavije (SFRJ).

Odlazak iz Sarajeva ga je veoma pogodio. Tamo su mu ostali svi drugari i poznanici, te ne krije da je veoma često plakao kada se preselio u Niš kod oca i njegove supruge Miroslave Mime Vuković. Mima je bila glumica, a preko nje i njenih prijatelja Irfan se zainteresovao za glumu te odlučio da upiše Akademiju.

Kada je maturirao preselio se u Beograd i upisao glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Tada je promenio prezime Kurić u Mensur, po očevom imenu. U jednom intervjuu je izjavio da je to učinio kako bi iza sebe ostavio nešto, kako bi stvorio jednu novu malu porodičnu lozu, te dodao da su roditelji znali za njegovu nameru i da se nisu protivili tome.

Bio je veoma vredan i dobar student glume u klasi profesora Miroslava Minje Dedića. Zajedno sa kolegom Danilom Lazovićem je bio lider klase. Dobijao je devetke i desetke, i fakultet završio u roku.

Karijera

Bez obzira na odlične ocene i pohvale koje su stizale od strane profesora, jedno vreme po sticanju diplome nije dobijao uloge. Priznaje da mu nije bilo jasno zašto je to tako, sve dok na jednom druženju nije upoznao glumca Zorana Radmilovića koji mu je rekao da mora da „izbriše Irfana Mensura“ ako želi da se bavi glumom. Mladom glumcu tada nije bilo jasno šta mu je stariji kolega poručivao, a kasnije je shvatio o čemu se radi i počeo da dobija sve više poziva da igra u predstavama i na filmu.

Godine 1973. snimio je film „Brze godine“ i seriju „Pozorište u kući“, a godinu dana kasnije kratki film Radomira Šaranovića „Bataljon je odlučio“ i TV seriju „Dimitrije Tucović“.

Premda je sarađivao s brojnim pozorištima, 1974. godine postao je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta u kome je ostao sve do 2017. godine kada je otišao u penziju.

Filmski i televizijski projekti

Ipak, prelomna godina bila je 1975. kada su počele da stižu ponude za snimanja sa svih strana. Te godine snimio je drame „Dole s oružjem“ i „Andersonvil – Logor smrti“, te filmove „Sinovi“ u režiji Slavoljuba Stefanovića Ravasija i „Lepeza ledi Vindemir“. Ipak, ono što mu je kasnije otvorilo mnoga vrata bila je uloga Gavrila Principa u filmu „Sarajevski atentat“. Iako glumac kaže da je tu ulogu vrlo loše odigrao, te da danas ne voli da pogleda taj film, on je bio prilično uspešan.

I naredna godina bila je veoma dobra za mladog glumca, pa je snimio dve serije i dva filma, od kojih se istakao „Čuvari plaže u zimskom periodu“ u kome glumi Dragana Pašanovića. Reč je drami koju je režirao Goran Paskaljević po scenariju Gordana Mihića. Osim Mensura, uloge tumače Gordana Kosanović, Danilo Bata Stojković, Mira Banjac i drugi.

Godine 1977. je snimio vrlo uspešan i njemu lično veoma drag film „Pas koji je voleo vozove“, te pozajmio glas za film „Ljubavni život Ljubomira Trajkovića“. Usledili su filmovi „Tamo i natrag“, „Kvar“, „Misao“, te serija „Povratak otpisanih“. Glumio je Simketa u hit filmu „Nacionalna klasa“ koji je i danas jedan od omiljenih filmova publike s ovih prostora.

Osamdesetih godina prošlog veka radio je mnogo. Na predstavama, filmovima i televiziji. Iz tog perioda ističu se filmovi „Laf u srcu“, „Tesna koža“, „Halo taksi“, „Timočka buna“, „Kraljeva završnica“, „Drugi čovek“, „Boj na Kosovu“ i drugi. Od serija, veliku gledanost su imale „Svetozar Marković“, „Priče iz fabrike“, „Vuk Karadžć“ i druge.

Naredna decenija je na ovim prostorima bila izuzetno burna. Od ratova i raspada Jugoslavije, do bombardovanja Beograda i promene društvene klime u svim bivšim jugoslovenskim republikama. Irfan je 1992. godine nakratko morao da napusti Beograd i da se vrati u Sarajevo. U tom periodu mu je umro otac, te poginuo jedan od najboljih drugova iz detinjstva.

Uprkos tim previranjima uspeo je da napravi nekoliko dobrih filmskih i televizijskih projekata. Godine 1998. je sa domaćim glumcima Sergejom Trifunovićem, Nebojšom Glogovcem, Kostom Andrejevićem i Ljiljanom Krstić, te inostranim kolegama Denisom Kvejdom (Dennis William Quaid), Nastasijom Kinski (Nastassja Aglaia Kinski) i Stelanom Skarsgardom (Stellan Skarsgård) snimio ratnu dramu „Spasitelj“ („Savior“). Režiju potpisuje Predrag Antonijević, a producenti su Oliver Stoun (Oliver Stone) i Dženet Jang (Jennet Jung). Film je u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ) premijerno prikazan 1. maja 1998. godine.

Sledeće godine se u bioskopima pojavio film „Nebeska udica“. Provereno dobra glumačka ekipa i veoma jak i potresan scenario oduševio je i rastužio gledaoce širom Srbije. Govori o bombardovanju Beograda i svakodnevnici mladih ljudi koji su u to vreme odrastali u Srbiji. Specijalni gosti su bili proslavljeni košarkaši Aleksandar Saša Đorđević, Dejan Bodiroga, Željko Rebrača, te legendarni trener Željko Obradović.

Prvu deceniju novog milenijuma u karijeri Irfana Mensura obeležile su uloge u filmovima „Ona voli Zvezdu“, „Siroti mali hrčki“, „Pogled s Ajfelovog tornja“ i druge, te serijama „Lisice“, „Neki novi klinci“ i „Moj rođak sa sela“. Ipak, prva srpska telenovela „Jelena“ osvojila je srca brojne publike. U njoj Mensur tumači Ratka Milijaša – glavnog negativca, dok njegovu suprugu Jelenu igra Danica Maksimović. Osim njih, u seriji se pojavljuju još neka velika imena srpskog glumišta poput Aljoše Vučkovića, Ružice Sokić i Ivana Bekjareva.

Od 2010. godine do danas igrao je u skoro svim važnim televizijskim projektima u Srbiji. Glumio je u serijama „Moj rođak sa sela“, „Miris kiše na Balkanu“, „Ravna Gora“, „Branio sam Mladu Bosnu“ i drugim.

Pozorište

Premda je odigrao mnoge važne i velike uloge na filmu i televiziji, Irfan Mensur ne krije da je pozorište njegov dom. Prvenstveno zbog toga što na filmu montažer i reditelj mogu da dodaju ili izbace neke scene, pa da to izgleda sasvim drugačije, dok pozorište zahteva potpuno koncentraciju i u predstavi glumac drži sve konce u rukama od početka do kraja.

Iako je od 1974. godine član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Mensur je do sada sarađivao s mnogim teatrima u Srbiji. U JDP-u je igrao Marsela Prusta, kapetana Pavla Isakoviča, Kneza Pavla, Nahoda Simeona i druge. Igrao je u predstavama „Tako je kako vam se čini“, „Mesec dana na selu“ i mnogim drugim.

Sakupivši dovoljno iskustva u tom poslu kroz godine rada, odlučio je da počne da adaptira i režira vlastite pozorišne komade. Neke od najpoznatijih predstava su „Primadone“ sa Radom Đuričin i Tanjom Bošković u glavnim ulogama, „Kabare Basara“ sa Nedom Arnerić i Slobodanom Bodom Ninkovićem, „Edmind Kin“ s ansamblom Narodnog pozorišta „Sterija“ iz Vršca, te „Hor bečkih dečaka“ sa Predragom Ejdusom i Bodom Ninkovićem.

S ovim predstavama nastupio je u pozorištima širom Evrope, Sjedinjenih Američkih Država (SAD) i Kanade. Kao glumac, ali i kao režiser osvajao je brojne nagrade u Srbiji i regionu.

Ostali projekti

Svoje znanje i iskustvo o glumi, kao, kako sam kaže zanatu, Irfan Mensur je odlučio da podeli sa novim generacijama mladih ljudi koji žele da se bavi ovim poslom. Za sebe kaže da nije strog profesor, ali da traži disciplinu, pa su mu studenti dali nadimak „Nemac“. Ono što svojim đacima najčešće govori je da se u društvu ne predstavljaju kao umetnici, jer je to jedna mnogo veća kategorija od onoga čime će u budućnosti da se bave.

U periodu od marta 2003. godine do jula 2005. godine bio je voditelj kviza „Ruski rulet“. Reč je o jedinstvenoj igri u kojoj pobeđuje kombinacija znanja, strategije i sreće. Iako su mu mnogi gledaoci spočitavali da je bio prestrog prema takmičarima, Mensur ističe da je scenario koncipiran tako da on ima tačno propisana pravila ponašanja.

U novembru 2011. godine je sa suprugom Srnom Lango postao jedan od učesnika rijaliti programa „Parovi“ koji je i tada kao i danas emitovan na programu televizije „Happy“. Irfan i Srna su u izolovanoj vili ostali dva meseca, a onda su u januaru pod nerazjašnjenim okolnostima napustili vilu.

Glumac je kasnije rekao da je s ponosom ušao u rijaliti misleći da je čovek koga je nemoguće prevariti, te dodao da je produkcija u tome ipak uspela. On je podsetio da je podnaslov te emisije bio „Drugo lice Srbije“, te da je kao takva trebalo da bude reakcija na sav primitivizam nazvan „Farma“ i „Veliki Brat“. Ipak, na njegovo razočarenje sve se pretvorilo u „još goru `Farmu`“, pa je sa suprugom „uz velike muke na prevaru“ uspeo da izađe iz svega i ostane čist.

Privatni život

Irfan Mensur je rođen u Sarajevu. U rodnom gradu je završio osnovnu i dobar deo srednje škole. U četvrtom razredu gimnazije se preselio u Niš kod oca i njegove supruge Mime Vuković, gde je i maturirao. Nakon toga je u Beogradu upisao Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju i započeo životnu avanturu zvanu „gluma“.

Bio je u braku s manekenkom Ljiljanom Perović s kojom je 1985. godine dobio sina Filipa. Nedugo nakon toga par se razveo, ali su ostali u odličnim odnosima. Na pitanje novinara zašto se raspao brak jednog od najpoznatijih parova u Jugoslaviji, Irfan je odgovorio da je svako morao da krene svojim putem. On uvek ističe da bi svoju bivšu suprugu branio od svega, te da nikada o njoj ne bi rekao bilo šta negativno. Njihov sin Filip je po zanimanju ekonomista, a danas živi i radi u Beogradu.

Ljiljana se nakon manekenske karijere posvetila novinarstvu, a danas radi u redakciji magazina „Blic žena“.

Polovinom devedesetih godina prošlog veka upoznao je mladu glumicu Srnu Lango. Uprkos razlici u godinama Irfan i Srna su se 1998. godine venčali. Srna iz prošlog braka ima sina Aleksu koga je glumac prihvatio kao svoje dete i danas ga zove svojim sinom. Aleksa je rođen 1996. godine godine i student je prava i produkcije.

Godine 2000. dobili su sina Pavla koji je 2017. godine upisao glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Par se zbog „nepomirljivih razlika“ razveo 2014. godine. Ipak, glumci su rekli da su se razišli u miru, te da ne žele od toga da prave cirkus.

10. aprila 2013. godine Mensur je nastupajući u Zaječaru doživeo srčani udar. Zbog toga mu je ugrađena premosnica, ali danas kaže da se oseća vrlo dobro. Morao je da se odrekne cigareta, a kako bi „umirio ruke“ dok razgovara vrti brojanicu na kojoj se nalaze krst, polumesec i Davidova zvezda. Premda mu je otac bio musliman, a majka hrišćanka, Mensur kaže da veruje u svoga boga kome se naveče redovno moli.

Iako ga mnogi smatraju strogim i odbojnim glumcem, Mensur je u televizijskim nastupima pokazao da on zaista nije takav. Voli druženja i šetnju, mada priznaje da je po prirodi pesimista, ali da je to ponekad veoma korisno. Na početku karijere se divio glumcu Stevi Žigonu koji je racionalnim potezima dolazio do sjajnih rezultata. I danas ga smatra strogim, ozbiljnim i pametnim glumcem koji je imao veoma uspešnu i bogatu karijeru.

Ne voli kada ga novinari nazivaju glumačkom legendom. On kaže da nije legenda, nego da dugo traje. U januaru 2017. godine je nakon 42 godine radnog staža zvanično otišao u penziju, ali je nastavio da radi nesmanjenim intenzitetom. Adaptira, režira i glumi u mnogim pozorištima.

U šali kaže da mu je najveći uspeh u karijeri to što se našao u ukrštenim rečima i to što ima veću penziju od svog kolege i prijatelja Bogdana Diklića.

Filmografija

Filmovi i serije

• 1973.   Brze godine
• 1973.   Pozorište u kući
• 1974.   Pozorište u kući 2
• 1974.   Bataljon je odlučio
• 1974.   Dimitrije Tucović
• 1975.   Dole sa oružjem
• 1975.   Sinovi
• 1975.   Andersonvil — Logor smrti
• 1975.   Lepeza ledi Vindemir
• 1975.   Sarajevski atentat
• 1975.   Pesma
• 1976.   Drugovi mornari, zdravo!
• 1976.   Jovča
• 1976.   Kuhinja
• 1976.   Čuvar plaže u zimskom periodu
• 1977.   Autogram
• 1977.   Pas koji je voleo vozove
• 1977.   Ljubavni život Budimira Trajkovića
• 1978.   Tamo i natrag
• 1978.   Kvar
• 1978.   Misao
• 1978.   Povratak otpisanih
• 1979.   Nacionalna klasa
• 1979.   Lanci
• 1981.   Laf u srcu
• 1981.   Crvena kraljica
• 1981.   Svetozar Marković
• 1982.   Tesna koža
• 1982.   Miris dunja
• 1982.   Nedeljni ručak
• 1982.   Život i priča
• 1983.   Sumrak
• 1983.   Halo taksi
• 1983.   Timočka buna
• 1985.   Šest dana juna
• 1985.   Priče iz fabrike
• 1986.   Vrenje
• 1986.   Ja sam starinski ormar
• 1986.   Večernja zvona
• 1987.   Pogrešna procena
• 1987.   Mladost umetnika
• 1987.   Milan — Dar
• 1987.   Dom Bergmanovih
• 1987.   Kraljeva završnica
• 1987.   Bekstvo iz Sobibora
• 1988.   Večernja zvona
• 1987-1988. Vuk Karadžić
• 1988.   Braća po materi
• 1988.   Četrdeset osma — Zavera i izdaja
• 1988.   Drugi čovek
• 1989.   Boj na Kosovu
• 1989.   Stremnicka
• 1990.   Iza zida
• 1990.   Valjevska bolnica
• 1990.   Kolubarska bitka
• 1990.   Jastuk groba mog
• 1992.   Devojka s lampom
• 1992.   Happy Hell Night
• 1993.   Radenko i Silvana
• 1995.   Bila jednom jedna zemlja
• 1997.   Gore dole
• 1998.   Spasitelj
• 1999.   Nebeska udica
• 2001.   Ona voli Zvezdu
• 2002.   Lisice
• 2003.   Neki novi klinci
• 2003.   Siroti mali hrčki
• 2004.   Skela
• 2004.   Matilda
• 2004.   Jelena
• 2005.   Pogled sa Ajfelovog tornja
• 2006.   Šejtanov ratnik
• 2008.   Kraljevina Srbija
• 2008.   Moj rođak sa sela
• 2010—2011.   Selo gori, a baba se češlja
• 2011.   Miris kiše na Balkanu
• 2013.   Ravna Gora
• 2014 – 2015. Branio sam Mladu Bosnu

Pozorišne predstave: Plava Ptica, Seobe, Skupljač, Nižinski, Edmund Kin, Čehov je Tolstoju rekao zbogom, Tako je kako vam se čini, Mesec dana na selu, Kabare Basara, Hor bečkih dečaka i mnoge druge.