Vlasta Velisavljević

Kratke informacije

Ime i prezimeVlasta Velisavljević
Datum rođenja28. jul 1926.
Mesto rođenjaBeograd
Datum smrti24. mart 2021.
Mesto smrtiBeograd
DržavaSrbija
ZanimanjeGlumac

Biografija

Vlastimir Vlasta Velisavljević je bio jugoslovenski i srpski pozorišni, filmski i televizijski glumac. Rođen je 28. jula 1926. godine u Beogradu. Preminuo je 24. marta 2021. godine u rodnom gradu.

Na domaćoj sceni je bio prisutan više od 70 godina, a za to vreme ostvario je preko 350 uloga, zato ga mnogi smatraju srpskom glumačkom legendom. Za svoji rad dobio je brojna priznanja, a poslednje, i njemu najdraže, jeste to što je proglašen doživotnim počasnim članom Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP).

Velisavljević je bio pripadnik prve generacije studenata glume u Beogradu. Sarađivao je sa brojnim pozorišnim, televizijskim i filmskim rediteljima, a njegove replike prepričavaju se među svim generacijama. Mlađi su ga zapamtili po ulozi babe Nate u filmu „Mala noćna muzika“, a ljubitelji pozorišta po tome što je više od 1600 puta sa kolegama na sceni JDP-a igrao predstavu „Buba u uhu“.

Detinjstvo, Roda, logor, Goli otok…

Vlastimir Velisavljević je rođen 1926. godine u Beogradu. Njegov otac Milan je bio poreklom iz Novog Bečeja, a dolaskom u Srbiju prezimenu Velisavljev je dodao nastavak „ić“. On je ceo životni vek proveo radeći kao ložač, dok je njegova supruga bila domaćica.

Vlasta je još kao osnovac sa drugarima organizovao predstave u dvorištu. Na metalnim konstrukcijama za trešenje tepiha postavljali bi zavese, što je za njih predstavljalo scenu. Sa majkom je išao da gleda operu „Don Kihot“ slavnog ruskog basa Fjodora Ivanoviča Šaljapina (Фёдор Ива́нович Шаля́пин). U jednom intervjuu ispričao je kako mu je komšinica sa drugog sprata sašila odelo posebno za tu priliku, te da im je lično Šaljapin poklonio dve karte. Bila su to mesta odmah do kraljevske lože. Svi su bili iznenađeni njihovim prisustvom, a naročito odećom koja nije bila prikladna za takav jedan događaj.

Već sa 12 godina počeo je da glumi u pozorištu „Roda“, pomoćnoj sceni pozorišta „Manjež“. Kompletan repertoar osmislila je Margita Gita Predić, ćerka Branislava Nušića. Igrao je kestendžiju, Ristu Sportistu, te mnoge druge uloge u jednočinkama za decu.

Pripremali su predstavu „Put oko sveta“ koju je Nušić napisao 1910. godine. Na dan premijere srpski glumac i komediograf je preminuo, pa je predstava odgođena. Vlasta se seća kako je celo pozorište bilo prekriveno crnim platnima, te kako su svi bili veoma tužni zbog Nušićevog odlaska. Pozorište je radilo sve do nemačke okupacije Beograda.

Početak Drugog svetskog rata je sa porodicom dočekao u Beogradu. Sa drugarima Miletom Vražićem i Nemanjom Markovićem je u vreme najveće gladi krao jabuke iz vagona koje su Nemci slali svojim vojnicima na Istočnom frontu. Oni bi kroz rešetke velikim iglama probadali jabuke i kupili ih u vreće, pa ih kasnije prodavali Beograđanima. Sve dok ih Nemci nisu uhvatili. Drugovi su se izvukli, a Vlasta je početkom 1943. godine sa samo 17 godina interniran u koncentracioni logor Dortmund Herde u Nemačkoj.

S obzirom da je bio mlad i zdrav, nisu ga smestili u gasnu komoru, nego je svakog dana bio u radnom logoru. Upoznao je majstora Bergmana čiji je sin poginuo na frontu, s kojim se brzo sprijateljio. On mu je donosio ručak koji bi Vlasta podelio s ostalima, dovodio ga je svojoj kući, te mu naposletku i pomogao da 1944. godine pobegne iz logora. Dao mu je nemačku propusnicu uz pomoć koje se preko NDH vratio u Beograd.

U srpskoj prestonici je doživeo savezničko bombardovanje, glad i siromaštvo te, naposletku svedočio oslobođenje grada u oktobru 1944. godine. Po završetku rata on, Vražić i Marković pokušali su da pobegnu u Ameriku, jer im se nije svidelo sve što je tada usledilo. Nije uspeo da pobegne, nego je uhapšen i odveden u zatvor koji se tada nalazio na beogradskoj Adi.

Njegov otac je molio vlasti da ga puste, što se na kraju i dogodilo. Godine 1948. je bez problema upisao Akademiju pozorišnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mate Miloševića. Asistenti su mu bili Miroslav Belović i Sofija Soja Jovanović. U toj prvoj klasi novoosnovane Pozorišne akademije studirali su Olivera Marković, Vlastimir Đuza Stojiljković, Olgica Stanisavljević, Maja Belović, Predrag Pepi Laković, Bosiljka Boci, Danica Aćimac i drugi.

Jednom prilikom je ispričao kako ih je profesor zbog nepoznavanja književnosti i slikarstva poslao na izložbu, kako bi se upoznali sa delima srpskih slikara. Priznaje da je i tada bilo veoma teško i naporno studirati glumu, ali da su brzo počeli da igraju u pozorištu.

Njegov otac nije bio najsrećniji kada mu je rekao čime želi da se bavi, ali je promenio mišljenje kada ga je video na sceni. To je bilo veoma emotivan trenutak, a Vlasta kaže da je nakon završetka predstave njegov otac zaplakao.

U to vreme družio se sa Slovencem Dušanom Majcenom, pukovnikom Jugoslovenske narodne armije (JNA) i načelnikom katedre na Višoj vojnoj akademiji. Majcen je bio staljinista, a s obzirom da su se takvi u to vreme progonili, Vlasta je, ne želeći da ga izda, ponovo završio u zatvoru. Godine 1950. uhapšen je i odveden u zatvor na Banjicu, odakle je prebačen na Goli otok.

Tu je proveo tri godine. Priznaje da nije bilo lako, ali da on celu situaciju nije doživljavao jako tragično. Trudio se da ne razmišlja o sudbini koja ga je zadesila, te kaže da nikada u ljudima nije video mržnju prema sebi. Svojim „dželatima“ uvek je nalazio izgovore kako i zašto rade to što rade. Godine 1953. rehabilitovan je i vraćen u Beograd.

Ipak, zbog njegove prošlosti, ne samo da su mu vrata bine u pozorištima bila zatvorena, nego mu nisu dali ni da gleda predstave za koje je imao karte. Seća se kada je jedne prilike od svog druga Brane Vojinovića dobio kartu za predstavu „Dr“. Tadašnji upravnik ga je izbacio, uprkos tome što je imao kartu.

Pozorišna karijera

Preko mostarske porodice Šain, upoznao je učitelja i velikog ljubitelja glume Safeta Čišića koji ga je u Klubu književnika gledao kako glumi. Na njegov poziv stigao je u Mostar gde je u to vreme postojala velika glumačka škola i odlično pozorište. Tu je upoznao i Džemala Bijedića, gradonačelnika Mostara i predsednika Saveznog izvršnog veća. Premda je u Beogradu bio „obeležen“ prošlošću, u Mostaru zbog Bijedića niko nije smeo „da ga pipne“.

Narednih nekoliko godina radio je u mostarskom pozorištu čiji je umetnički direktor tada bio pesnik Skender Kulenović. U slobodno vreme su išli na pecanje, a naveče se družili u kafani sa slikarom Mirkom Kujačićem.

Posle četiri godine provedene u Mostaru odlučio je da se preseli u Tuzlu, čije pozorište je tada tražilo nove glumce. Sarađivao je sa rediteljem Dejanom Mijačem i drugim poznatim glumcima. Nakon tri sezone u Tuzlu je stigao ansambl Beogradskog dramskog pozorišta, u kome su igrali skoro svi njegovi „klasići“ – Olivera, Đuza, Pepi i drugi. S njima je stigao i tadašnji upravnik pozorišta Predrag Dinulović.

Već sledeće večeri Saja, majka Soje Jovanović pitala je Dinulovića zašto ne dopuste Vlasti da se vrati u Beograd, na šta joj je ovaj odgovorio da mu niko i ne brani, te da je potrebno samo da podnese molbu. To je i učinio te je primljen u BDP. Jedna od prvih predstava u kojoj je igrao bila je Nušićeva „Autobiografija“ u režiji Nebojše Komadine.

Sa Zoranom Radmilovićem, Žikom Milenkovićem, Duškom Počekom, Miodragom Popovićem i Olgicom Stanisavljević igrao je u Komadininom „Hamletu“ koji  nije prošao dobro. Predstava je jedva dočekala peto izvođenje, pa je skinuta s repertoara.

Njegov nemirni duh tada ga je odveo u Rusiju, a to je značilo kraj angažmana u BDP-u. Po povratku u Beograd Bojan Stupica ga je pozvao da glumi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Vlasta se tada pridružio „Bojanovim bebama“, mladim glumcima koje je Stupica u sezoni 1968/1969. doveo u JDP. Reč je o Milanu Gutoviću, Gojku Šantiću, Branku Cvejiću, Mirjani Vukojčić, Svetlani Bojković, Ivanu Bekjarevu, Tanasiju Uzunoviću, Josipu Tatiću, Dušanu Đuriću, Đurđiji Cvetić i Branku Cvejiću.

Od tada do danas odigrao je na stotine uloga u predstavama u JDP-u, ali i drugim beogradskim pozorištima. Jedna od najdugovečnijih bila je Fejdova „Buba u uhu“ u kojoj je igrao s Nikolom Simićem, Radom Đuričin i Brankom Petrić. Predstava je premijerno izvedena 1971. godine, a nakon toga odigrana je još hiljadu sedamsto puta, i svakog puta, bez izuzetka je bila rasprodana.

O posvećenosti i ljubavi prema svom poslu svedoči podatak da su predstavu za sve to vreme glumci „držali u životu“. Kako na sajtu JPD-a piše, kada bi se kostimi pocepali glumci bi donosili svoje stvari. Onda kada se dekor raspao Nikola Simić je sam pronalazio novac da ga obnovi, a kad pozorište nije moglo da obeleži 1500 izvođenje pokojni glumac je privatno organizovao proslavu u tu čast.

Predstava je bila deo repertoara više od 40 godina. Vlasta, Branka i Rada i dalje su igrali svoje uloge, dok su ostale preuzeli mladi glumci JDP-a.

Velisavljević je osim Jugoslovenskog dramskog pozorišta igrao i u BDP-u, Ateljeu 212, Pozorištu na Terazijama, Zvezdara teatru i drugima. Ipak, u Beogradu je često, zbog svoje prošlosti, glumio sporedne uloge. U ostalim gradovima to nije bilo tako. Ipak, on tvrdi da nema velikih i malih uloga, samo velikih i malih glumaca.

Igrao je u predstavama „Hamlet“, „Uobraženi bolesnik“, „Sumnjivo lice“, „Ne šetaj se gola“, „Hitler i Hitler“ i drugima. Jedina uloga koju je odbio bila je ona u predstavi „Balkanski špijun“ jer tvrdi da je licemerno da se komunizam sada predstavlja u tako lošem svetlu.

U aprilu 2018. godine Vlasta Velisavljević postao je doživotni počasni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Iako je u karijeri dobio niz nagrada za životno delo, najvećim uspehom ipak je smatrao ovo poslednje veliko priznanje. Jednom prilikom je kazao da će da igra sve dok može, te da ne bi mogao nikako drugačije. Smatrao je da, „onog trenutka kada pozorištu više ne bude potreban više neće ni živeti“, te tvrdio da život bez pozorišta za njega nije život.

Filmska i televizijska karijera

U sedam decenija dugoj karijeri Vlasta je igrao u 45 dugometražnih filmova, 61 televizijskom filmu i 56 serija. Na filmskom platnu prvi put se pojavio 14. jula 1959. godine u ratnoj drami „Noći i jutra“ u režiji Pjera Majhrovskog, a po scenariju Meše Selimovića.

Tri godine kasnije igrao je u televizijskom filmu „Tri priče o Džefu Pitersu“. Reč je o komediji čiju režiju potpisuje Aleksandar Đorđević, a scenario Novak Novak. Glavne uloge tumačili su Miodrag Petrović Čkalja, Predrag Laković i Zoran Longinović.

Iste godine snimio je i filmove „Junaci dana“ i „Medaljon sa tri srca“, a naredne, 1963. godine glumio je u komediji Slavoljuba Stefanovića Ravasija pod nazivom „Cipelice od krokodilske kože“.

Od 1964. godine igrao je epizodne uloge u serijama „Na slovo, na slovo“ i „Kod sudije za prekršaje“, te televizijskom filmu „Mali koncert za suze i gitaru“ i dugometražnom filmu „Put oko sveta“, baziranom na drami Branislava Nušića.

U filmskoj adaptaciji romana Branka Ćopića „Orlovi rano lete“ iz 1966. godine, Vlasta je igrao oca jednog od glavnih likova Lazara Mačka. Sledeće godine glumio je u komedijama „Ljubav do groba, poslednja“ i „Ljubav preko noći““, ratnom filmu „Jutro“, te serijama „Smoki“, „Krug dvojkom“, „Visočka hronika“ i „Dežurna ulica“.

Naredne godine snimio je četiri dugometražna filma i pojavio se u dve televizijske serije „Gorski car“ i „Maksim našeg doba“. Igrao je u filmovima „Bekstvo“ Zdravka Šotre, „Sajam na svoj način“ Petra Teslića, „Tim koji gubi“ Arse Miloševića te partizanskom filmu „Bekstva“.

Sa Šotrom je sarađivao i 1969. godine na drami „Tanja“, te TV filmovima „Neprijatelj naroda“ i „Put gospodina Perisona“. Iste godine snimio je i filmove „Zakopajte mrtve“, „Kod zelenog papagaja“ i „Pokojnik“.

Tokom naredne godine igrao je u filmovima Soje Jovanović i Save Mrmka, te ostvario epizodnu ulogu u televizijskoj seriji „Rođaci“ u režiji Zdravka Šotre. 1971. godine učestvovao je u snimanju čak osam filmskih i televizijskih projekata. Glumio je u TV filmu Branka Pleše pod nazivom „Muzički automat“, te drami „Čep koji ne propušta vodu“ Aleksandra Đorđevića. Iste godine odigrao je epizodne uloge u serijama „Na slovo, na slovo“, „Levaci“, „Diplomci“ i „S vanglom u svet“. Takođe, glumio je u TV seriji „Čedomir Ilić“ baziranoj na istoimenom romanu Milutina Uskokovića. U TV filmu „Nirmberški epilog“ igrao je maršala Fridriha Paulusa.

Glumio je u TV filmovima „Samoubica“ i „Zasluge“, dugometražnim filmovima „Jedan ujak Hojan“ i „Čovek koji je bacio atomsku bombu na Hirošimu“, te kratkom filmu Zdravka Šotre „Roman sa kontrabasom“. U filmskoj adaptaciji komedije „Buba u uhu“ igrao je Ogistena Ferajona, a u adaptaciji romana „Zločin i kazna“ žandarma. Ostvario je i manje uloge u legendarnoj seriji „Majstori“ i partizanskom filmu „Devojka sa Kosmaja“.

Tokom 1973. godine glumio je u dugometražnom filmu „Samrtno proleće“ i TV filmu „Ličnost kojoj se divim“. Sa Radetom Markovićem i Josifom Tatićem snimio je dramu „Oni lepi rođendani“, te odigrao epizodne uloge u serijama „Kamiondžije“ i „Opasni susreti“.

Tumačio je Svetu advokata u televizijskom filmu „Ping bez ponga“ u režiji Marija Fanelija, a po scenariju Oskara Daviča i Miroslava Karaulca.

1975. godine igrao je u dramama „Povratak lopova“, „Golgota“, „Dole s oružjem“, „Soba sa pet zidova“, „Kraj nedelje“, komediji „Dragi budi mi nepoznat“, te serijama „Đavolje merdevine“ i „Pozorište u kući“.

Tokom naredne godine tumačio je Stevana Sremca u seriji „Pripovedanja Radoja Domanovića“, te odigrao epizodne uloge u serijama „Grlom u jagode“, „Usijane glave“, „Crni dani“. U TV seriji „Više od igre“ tumačio je Vitomira Ilića zvanog Vita Bas. Iste godine sarađivao je sa Šotrom na filmu „Siroče“ i Dejanom Mijačom na drami „Vasa Železova“.

Početak osamdesetih godina obeležile su serije „Svetozar Marković“ i „Španac“, mini serija „Dani AVNOJ-a“, te filmovi „Idemo dalje“, „Tri sestre“, „Sumrak“ i „Nema problema. Tumačio je diskografskog urednika u filmu „Crna Marija“ iz 1986. godine, te Petra Bajalovića u drami „Pogrešna procena“. U TV filmu „Mesto susreta Beograd“ igrao je trgovca Majera Rudolfa, a u drugom nastavku komedije „Tesna koža“ igrao je advokata Mićka.

Tokom 1987. i 1988. godine tumačio je magistra Vlastimira Đorđevića u hit seriji „Bolji život“. Krajem 80-ih igrao je u filmovima „Braća po materi“, „Boj na Kosovu“, „Gospođa ministarka“ i drugima.

U prvoj polovini devedesetih godina glumio je u skoro svim važnijim filmovima i serijama. U filmu Dejana Mijača „Valjevska bolnica“ iz 1990. godine igrao je Milovana, a u komediji „Tesna koža 4“ gospodina Trpkovića. Pojavio se i u filmovima „Bolje od bekstva“ i „Napadač“, te komediji „Želja zvana tramvaj“.

Mlađim generacijama postao je prepoznatljiv kao Tomislav Pavlović ili ujka Toma u seriji „Otvorena vrata“ ili kao Lale Koperfild u seriji „Gore dole“ koja je emitovana od novembra 1996. do juna 1997. godine na Radio Televiziji Srbije (RTS).

Tokom dvehiljaditih četiri puta se pojavio u ulozi dede i to u filmovima i serijama „Metla bez drške 5“, „Poseta mlade dame“, „Agencija za SIS“ i „Seljaci“. U humorističnoj seriji „Crni Gruja 2“ igra starca Foču od stotinu leta, a u „Ivkovoj slavi“ vladiku.

Ipak, ono što je obeležilo te godine u njegovoj karijeri i što je oduševilo sve one koji nisu bili upoznati s njegovim radom, bila je uloga babe Nate u komediji „Mala noćna muzika“. Vlasta je izuzetno verno predstavio baku Gordana Kičića, a njegove replike mlađe generacije i danas rado ponavljaju.

Od 2010. do 2018. godine glumio je u serijama „Sva ta ravnica“, „Mešano meso“, „Vojna akademija“, „Montevideo, Bog te video“, „Zvezdara“, „Otvorena vrata“, „Lud zbunjen normalan“, „Sumnjiva lica“ i drugima. Igrao je i u filmovima „Beli lavovi“, „Kako su me ukrali Nemci“, „Kad svane dan“, „Mamaroš“ i drugima.

Privatni život

Vlastimir Vlasta Velisavljević je rođen 1926. godine u beogradskoj radničkoj porodici. U mladosti je preživeo okupaciju, logor i ropstvo na Golom otoku. Glumu je zavoleo kao dečak, a pripada prvoj generaciji studenata novoosnovane Akademije za pozorište.

Na početku karijere susreo se s brojnim preprekama, pa je jedan deo života proveo u Mostaru i Tuzli. Glumio je u skoro svim beogradskim pozorištima, a u više od 70 godina dugoj karijeri ostvario je preko 350 uloga u predstavama, filmovima i serijama.

Ženio se tri puta. Sa prvom suprugom Božanom ima ćerku Dubravku koja živi u Americi. Udata je za Amerikanca i ima dvoje dece, sina Čejza i ćerku Lori.

Treći brak mu je ipak bio najuspešniji. Pre više od 40 godina oženio je Nadu, koja je po struci arhitekta. Radila je kao projektant u firmi Centroprojekt, a projekte je završavala i u Libiji. Za nju kaže da je jedina racionalna osoba koja „drži taj brak“.

Vlastina velika strast je bio ribolov. Jednom prilikom je kazao da je pecao na skoro svim rekama koje teku bivšom Jugoslavijom. Voli i životinje, a u šali kaže da mu je neostvarena želja da postane džez pevač.

Domaći mediji su 19. marta 2021. godine objavili da je glumac primljen u Kliničko-bolnički centar Dragiša Mišović zbog zaraze novim virusom korona. Ubrzo mu se stanje pogoršalo, a preminuo je pet dana kasnije.

Filmografija

Filmovi i serije

1959. Noći i jutra

1962. Tri priče o Džefu Pitersu

1962. Junaci dana

1962. Medaljon sa tri srca

1963. Cipelice od krokodilske kože

1963-1964. Na slovo, na slovo

1964-1966. Kod sudije za prekršaje

1964. Mali koncert za suze i gitaru

1964. Put oko sveta

1966. Orlovi rano lete

1967. Ljubav do groba, poslednja

1967. Ljubav preko noći

1967. Jutro

1967. Smoki

1967. Krug dvojkom

1967. Visočka hronika

1967. Dežurna ulica

1968. Bekstvo

1968. Sajam na svoj način

1968. Tim koji gubi

1968. Bekstva

1968. Gorski car

1968. Maksim našeg doba

1969. Tanja

1969. Neprijatelj naroda

1969. Put gospodina Perisona

1969. Pokojnik

1969. Kod zelenog papagaja

1969. Zakopajte mrtve

1970. Dan koji treba da ostane u lepoj uspomeni

1970. Zid i ruža

1970. Krunisanje

1970. Rođaci

1971. Muzički automat

1971. Na slovo, na slovo

1971. Čedomir Ilić

1971. Nirnberški epilog

1971. Čep koji ne propušta vodu

1970-1971. Levaci

1971. S vanglom u svet

1971. Diplomci

1972. Roman sa kontrabasom

1972. Jedan ujak Hojan

1972. Samoubica

1972. Čovek koji je bacio atomsku bombu na Hirošimu

1972. Zločin i kazna

1972. Zasluge

1972. Buba u uhu

1972. Devojka sa Kosmaja

1972. Majstori

1973. Ličnost kojoj se divim

1973. Samrtno proleće

1973. Oni lepi rođendani

1973. Piknik na frontu

1973. Kamiondžije

1973. Opasni susreti

1974. Ping bez ponga

1974. Pozorište u kući 2

1974. Dimitrije Tucović

1975. Povratak lopova

1975. Dole sa oružjem

1975. Golgota

1975. Soba sa pet zidova

1975. Kraj nedelje

1975. Pozorište u kući 3

1975. Đavolje merdevine

1975. Dragi, budi mi nepoznat

1976. Grlom u jagode

1977. Roman sa kontrabasom

1977. Vasa Železnova

1977. Usijane glave

1977. Crni dani

1977. Više od igre

1978. Siroče

1979. Pripovedanja Radoja Domanovića

1979. Osvajanje slobode

1981. Na rubu pameti

1981. Svetozar Marković

1982. Španac

1982. Idemo dalje

1982. Tri sestre

1983. Sumrak

1983. Dani Avnoj—a

1984. Nema problema

1986. Crna Marija

1987. Pogrešna procena

1987. Mesto susreta Beograd

1987. Tesna koža 2

1987-1988. Vuk Karadžić

1987-1988. Bolji život

1988. Novogodišnja priča

1988. Braća po materi

1989. Boj na Kosovu

1989. Gospođa ministarka

1989. Osmi dan u nedelji

1989. Bolji život

1990. Valjevska bolnica

1990-1991. Bolji život 2

1991. Tesna koža 4

1992-1993. Volim i ja nerandže… no trpim

1993. Bolje od bekstva

1993. Omnibus ’93

1993. Napadač

1994. Dnevnik uvreda 1993.

1994. Biće bolje

1994. Želja zvana tramvaj

1994. Milena iz Praga

1995. Simpatija i antipatija

1995. Sve će to narod pozlatiti

1995. Terasa na krovu

1995. Otvorena vrata

1996. Ivan

1997. Kir Janja

1997. Garderober

1997. Gore dole

1998. Sudbina jednog razuma

1998. Kupi mi Eliota

1999. Kod male sirene

1999. Nož

2001. Metla bez drške 5

2002. Poseta mlade dame

2002. Lavirint

2002. Lavirint (serija)

2002. Mala noćna muzika

2002. Kordon

2003. Život je marš

2003. Laki i Maki

2003. Dobre namere

2003. Naša mala redakcija

2003. Kazneni prostor 2

2004. Šarene kaže

2004. Smešne i druge priče

2004. Pljačka Trećeg rajha

2004. Pad u raj

2004. San zimske noći

2004. Crni Gruja 2

2004. Lift

2005. Ivkova slava

2006. Optimisti

2006-2007. Agencija za SIS

2007. Promeni me

2007. S. O. S. – Spasite naše duše

2007. Četvrti čovek

2006-2007. Seljaci

2007. Naša mala klinika

2008. Absurdistan

2008-2015. Ulica lipa

2009. Tamo i ovde

2009. Đavolja varoš

2009. Medeni mesec

2009. Ono kao ljubav

2010. Zlatna liga

2010. Sva ta ravnica

2011. Mešano meso

2011. Beli lavovi

2011. Kako su me ukrali Nemci

2012.-2014. Vojna akademija

2012. Kad svane dan

2012. Montevideo, Bog te video!

2013. Na putu za Montevideo

2013.-2015. Zvezdara

2013. Mamaroš

2013. Država

2013. Vojna akademija 2

2013.-2014. Otvorena vrata

2014. Mala istorija Srbije

2014. Urgentni centar

2014. Evropa, bre!

2014. Usud

2015. Glavom kroz zid

2015. Lud, zbunjen, normalan

2016. Sumnjiva lica

2016. Nemoj da zvocaš

2017. Santa Maria della Salute

2017. Žaba

2018. Mamini sinovi

2019. Taksi bluz

2019. Nije sve kao što izgleda

2019. Psi laju, vetar nosi

2019. Švindleri

2020. Kamiondžije d. o. o.

2020. Klan

2021. Aleksandar od Jugoslavije

Predstave: „Hamlet“, „Šuma“, „Poslednji dani čovečanstva“,  „Sumnjivo lice“, „Gospođa ministarka“, „Buba u uhu“. „Hitler Hitler“, „Uobraženi bolesnik“, „Ludi od ljubavi“, „Mario i mađioničar“, „Knez Pavle“, „Žak ili Pokornost“, „Revizor“, „Per Gin“, „Pokojnik“, „Nekršteni dani“, „Sumrak“, „Vasa Železnova“, „Mladić“, „Mister Dolar“, „Varvari“, „Kin“, „Kad su cvetale tikve“, „Pera Segedinac“ i druge.

Nagrade i priznanja

2002. Najbolja epizodna muška uloga na 37. filmskim susretima u Nišu (za ulogu baba Nate u komediji „Mala noćna muzika“

2014. Nušićeva nagrada za životno delo, na Nušićevim danima u Smederevu

2017. Zlatni ćuran za životno delo, na Danima komedije u Jagodini

2017. Godišnja nagrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta

2018. postao doživotni počasni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta