Foto: Javno vlasništvo.Borisav Bora Stanković bio je srpski pripovedač, romansijer i dramatičar. Bio je jedan od najznačajnijih predstavnika realizma u srpskoj književnosti. Rođen je 31. marta 1876. godine u Vranju, a preminuo 22. oktobra 1927. godine u Beogradu.
Njegovi romani i pripovetke prikazuju život ljudi iz Južne Srbije. Pripadao je izuzetnom grupi pripovedača koji su se iznenada pojavili na prelazu iz 20. veka, uz Ivu Ćipiku, Petra Kočića, Milutina Uskokovića i ostale. Srpski prozni pisci pokazali su mnogo zajedničkih obeležja sa ruskim piscima, naročito sa Dostojevskim, a do određene mere i sa Maksimom Gorkim.
Biografija
Vranje je do oslobođenja od Turaka bilo orijentalna kasaba izmešanih klasa, vera i nacija. Bogataši su bili age i begovi (predstavnici turske vlasti i nosioci feudalno-spahijskog sistema), kao i takozvane čorbadžije (domaći bogataši).
Niži društveni slojevi bili su sitni trgovci, zanatlije, posluga, prosjaci, slobodni seljaci na selu i kmetovi-čivčije koji su radili na imanjima bogataša. Kada su Turci proterani i moć čorbadžija je nestala. Tada je izmenjan dotadašnji način života u Vranju.
Borislav Stanković odrastao je u porodici koja je pripadala čorbadžijsko-spahijskom redu, ali materijalno posrnula u vreme njegovog odrastanja. Odrastao je sa babom Zlatom zbog toga što su mu roditelji rano umrli.
Oca Stojana koji je po zanimanju bio obućar izgubio je u petoj, a majku Vasku, ćerku bogatog vranjskog trgovca Riste Grka, u sedmoj godini. Imao je brata Timotija koji je umro u drugoj godini.
Baka ga je prehranjivala tako što je šila tuđe košulje. Dok su se druga deca igrala, on je morao da sazre pre vremena, da se kao siroče sklanja pred svima, da niže vence luka kako bi zaradio koru hleba, kasnije i da se uzmakne od voljene devojke.
Pisao je molbe urednicima i knjižarima kako bi nešto zaradio od pisanja. Ćutao je kada su ga ponižavali i vređali. U samoći je tražio utehu. Bila je to teška sudbina puna boli, siromaštva i neuzvraćene ljubavi. Bio je ćutljiv, škrt na osmesima i povučen u sebe.
Često mu je baka pričala o nekadašnjoj slavi čorbadžija. Kroz njene priče upoznao je i zavoleo staro Vranje. Zato se odlučio na pisanje o motivima života iz takvog Vranja.
Završio je osnovnu školu u Vranju, gimnaziju u Nišu i diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Kada je upisao studije prava umrla mu je baka Zlata (1896. godine). Nakon dve godine, u teškoj besparici, prodao je svoju i babinu kuću za tadašnjih 1 386 dinara lokalnom svešteniku.
Kuća je danas Muzej Bore Stankovića i nalazi se u Baba Zlatinoj ulici. Ulica je dobila ime po Stankovićevoj baki, majci od oca.
Kada je diplomirao 1901. godine, Stanković se oženio Angelinom Milutinović, uglednom Beograđankom. Iz tog braka dobili su tri ćerke.
Onda je Stanković stekao književnu slavu i javno priznanje. Otišao je u Pariz 1904. godine da proširi svoje književno obrazovanje. Tamo je ostao godinu dana.
Po povratku iz Pariza radio je kao službenik na carini, a zatim kao poreski službenik, kao kontrolor trošarine u jednoj pivovari, te kao činovnik Crkvenog odela Ministarstva prosvete u Beogradu.
Godine 1915. napustio je Beograd, iste godine u oktobru ostavio je porodicu u Kraljevu, a on kao poslanik Ministarstva vera otišao u Niš, zatim u Crnu Goru gde je bio zarobljen u Podgorici.
Iz Podgorice su ga Austrijanci internirali u Derventu u Bosni i Hercegovini, odakle se, kada je pušten na slobodu 1916. godine, vratio u Beograd. Tada je pisao kratke zapise i reportaže o životu u okupiranom Beogradu.
Slavni srpski romansijer i dramatičar Stanković, na poziv hrvatskog književnika Milana Ogrizovića, urednika tadašnjih „Beogradskih novina“ pristaje da bude njegov saradnik.
Zbog saradnje i pisanja za „Beogradske novine“ do svoje smrti nosiće mučni teret moralne osude, jer je otvoreno pisao o ponašanju svojih sugrađana pod austrijskom okupacijom, što mnogima nije odgovaralo.
Knjiga „Pod okupacijom“ Borislava Stankovića ekranizovana je u film „Bora pod okupacijom“. Priča je to o njegovim okupacijskim danima, ali je i priča o odnosu dva čoveka, Stankovića i Ogrizovića koja prerasta u njihovu intimnu dramu kao dva umetnika.
Nakon rata od 1920. godine radio je na Odseku za umetnost Ministarstva prosvete. Umro je razočaran i usamljen u Beogradu 1927. godine u 51. godini. Sahranjen je na Novom groblju.
Karijera pisca
Srpski realizam prolazio je kroz tri faze: romantična faza, klasično-realistična i moderna faza. Modernoj fazi realizma pripada dramski pisac i romansijer Borislav Stanković. Realizam koji se sastoji od realističke tradicije i moderne proze.
Iako je rođen u fazi kada se stvarao novi mentalitet i vreme, posle oslobađanja od turske vlasti, nostalgično je pisao o starom vremenu i bio okrenut prošlosti.
Vranje i njegovi ljudi, način njihovog života, psihološke karakteristike, pjesma i jezik su bili inspiracija njegovim poetski nadahnutim delima. Voleo je da piše vatreno, osećajno, rečima koje oslikavaju bol i patnju.
Najbolji rad Borislava Stankovića je roman „Nečista krv“ iz 1910. godine o neprilici mlade devojke koja se nije mogla osloboditi starih običaja i ograničenja.
U ovoj priči istražuje kontradikcije čovekovog duhovnog i senzualnog života. Bio je to prvi roman koji je pohvaljen od strane međunarodnih književnih kritičara i preveden na više svetskih jezika.
„Koštana“ je napisao 1902. godine. Reč je o gorkoj priči o lepoj Romkinji koja je osvojila čitav grad, isprepleten sa kvazi filozofskim razmišljanjem o smislu života i prolaznosti.
Svoju drugu dramu „Tašana“ Stanković je napisao 1910. godine. Takođe se odnosila na provincijski život na jugu Srbije, koji je upravo oslobođen od Turaka, ali koji je i dalje bio pod uticajem viševekovne okupacije.
U gotovo svim svojim delima Stanković predstavlja snažne likove koji su ujedno i žrtve čudne slabosti proizašle iz spoznaje da je njihovo vreme neopozivo prošlo. Misli se da je on najvažniji kasni srpski realista, koji je kompleksno povezivao poetske i narativne postupke.
Uveo je u književnost temperamentne ženske likove. To su nesvakidašnji i originalni likovi: Koštana, Sofka, Anica, Nuška. Prikazao je žensku intimu, što je do tad bila tabu tema. Žene su posmatrane kao supruge i majke koje obavljaju svakodnevne dužnosti.
Stanković nije video ženu kao takvu, nego je dočaravao njenu lepotu, prikazivao njenu čežnju, osetljivu čulnost. Pronašao je mesto za takvo viđenje žene u umetničkoj prozi i progovorio o ženinim unutrašnjim nemirima i strastima.
Lik Tašane predstavlja negovanu ženu i udovicu. Ona po svojim patrijarhalnim viđenjima smatra da udovica treba da ostane verna pokojniku. Svaki dan guši svoju mladu dušu sećanjima na pokojnog muža.
Onda odlučuje da se pobuni pravilima okoline, kada se okreće radostima u životu. Predaje se muškarcu, prijatelju svog pokojnog muža, koji je posle ostavlja, a ona trpi osude okoline.
U stvaralaštvu ovog pisca mogu se uočiti tri stvaralačka kruga: životna sreća i radost; žal za mladosti i nesrećne ljubavi; žrtvovanje za patrijarhalni moral.
Po tematici Stanković spada u red najizrazitijih regionalista među realistima, dok po psihologiji likova i stilu pisanja pripada začetnicima moderne proze.
Kroz literarni rad oslikava rodni grad Vranje za vreme oslobađanja od turske vlasti. To je prikaz jednog vremena kroz unutrašnju psihološku perspektivu.
Zaredom je objavio tri knjige pripovedaka: „Iz starog jevanđelja“ (1899. godine), „Božji ljudi“ (1902. godine) i dramu „Koštana“ (1902. godine). Roman „Nečista krv“ objavio je 1910. godine, a „Gazda Mladen“ 1927. godine.
Presudnu ulogu i veliki uticaj na njegov književni rad imaju njegovi utisci i sećanja iz detinjstva. Često se u njegovim delima javljaju raznovrsni sukobi: između bogatih i siromašnih, starog i novog, pojedinaca i društva i slično.
U centru njegovog interesovanja je pojedinac i sama njegova sudbina u kome prikazuje njegove psihičke lomove, kao i dublje sociološke zasnovanosti tog lika.
Često se kod likova suprotstavljaju moral i materijalni interesi s erotskim nagonom, pa se samim tim nameću ograničenja koja rezultiraju individualnom dramom. Ljubavne priče su u znaku mladosti, lepote, mirisa, letnjih večeri.
Zbirka pripovetki „Božji ljudi“ govori o ljudima odbačenim od društva. Motiv smrti se često javlja u njegovim pripovetkama. Neke pripovetke u sebi sadrže specifičan oblik privremenog umiranja, što se prikazuje prelaskom iz jednog u drugi društveni status.
Pripovetke „Naš Božić“, „Pokojnikova žena“ i „Tetka Zlata“ povezane su na tematskom planu. Ove tri pripovetke indirektno su povezane sa motivom smrti.
Junakinje su udovice koje samostalno moraju da brinu o sinovima. Smrt njihovih muževa ovim ženama u potpunosti određuje život i utiče na njihove emocije, postupke i psihička stanja.
Motivom odeće u pripovetkama postiže se karakterizacija likova kroz njihovu odeću. U pripovetki „Na Božič“ majka sinu pravi veće odelo nego što mu treba i time želi da ubrza dečakovo odrastanje.
Smrt muževa bitno određuje i živote junakinja u pripovetki „Pokojnikova žena“. Kako bi uštedela i osigurala egzistenciju porodici u odsustvu muža, lik tetke Zlate odlučuje da ne proslavi slavu.
Kada primi vijest o smrti muža, ona je doživljava kao oblik kazne zbog kršenja običaja. Time je krivicu smrti muža prebacila na sebe.
Ljubav u delima ovog pisca izdvojena je iz svih drugih zakona prirode. Život za Borislava Stankovića postoji samo dok postoji ljubav, a ljubav postoji dok postoji mladost i strast. Kada se ostari, nema više ničeg. Ovakva ideja o životu daje njegovom delu žestinu, ali i uverenje.
Stanković je bio pisac izvanrednih psiholoških opažanja, ali i izvanrednog kolorističkog viđenja stvari i ljudskih osećanja.
Posthumno objavljen nedovršen Stankovićev roman „Gazda Mladen“, priča je o sudbini čoveka, žrtve dužnosti. Iskaz je lapidaran, a prikaz romana suštinski. Stanković je ponikao duboko u dubinu ljudskog bića.
Književni rad Bore Stankovića znatno je obogatio srpsku narativnu prozu. U estetskom se segmentu digla do svoje najveće visine, a svojom unutrašnjom strukturom postala je složenija u više pravaca. Zato je njegovo delo predmet kritičke analize od svoga postanka, pa sve do danas.
Knjiga „Pod okupacijom“ je delo Borislava Stankovića koje odudara od svih njegovih pripovetki, drama i romana. Pre svega po tome što mesto radnje nije Vranje nego Beograd, u kome je živeo sa svojom porodicom u vreme austrougarske okupacije u Prvom svetskom ratu.
I dok se za ostala njegova dela može reći da poseduju snažan poetski izraz, knjiga „Pod okupacijom“ izgleda kao obična proza, bez nekih jasnih književnih odlika. Knjiga se prvi put pojavila tek poslije piščeve smrti.
„Koštana“
Od tri drame koje je napisao Stanković „Tašana“, Jovča“ i „Koštana“, najznačajnija je „Koštana“. Čežnja za lepotom i tuga za prohujanom mladošću su prikazani narodnom pesmom koje peva Koštana.
Jednostavne emocije krase ovaj pozorišni komad od početka do kraja. Po književnom kritičaru i piscu Jovanu Sekuliću ni jedno drugo delo ne iznosi tako zanosnu i fatalnu ljubav, te po njegovom mišljenju malo je dela koja su u stanju da ostave tako dubok i trajan utisak.
Četvrti čin „Koštane“ se smatra jednim od najlepših, najdubljih i najpoetičnijih pesama cele srpske književnosti.
Lik Koštane ima čistu, ali nemirnu umetničku dušu. Zaludela je celo Vranje, stare i mlade muškarce, a u svemu tome ostala je poštena i nevina. Ona peva i pleše ne samo iz zarade, nego i iz ljubavi. U svakom trenutku je svesna svog položaja u društvu, te nikad nije očekivala ništa bolje.
Umetnost joj je najveća ljubav. Život praćen društvenim normama koji podrazumeva kuću, brak i decu za nju predstavlja zatvor. To nije život kakav joj treba i zato se na kraju predaje.
„Nečista krv“
U prvi plan romana „Nečista krv“ pisac stavlja moralno, materijalno i biološko propadanje čiji koreni leže u „nečistoj krvi“ koja je zadesila jednu porodicu i njene potomke.
Ovo djelo u svojoj osnovi je roman drama jer je to drama društvene sredine Vranja na prelazu iz 19. u 20. vek, roman drama ličnih strasti i psihološko sociološka drama među ličnostima.
Opsesija erosom karakteristična je za roman „Nečista krv“. Predstavlja roman društvene hronike, kao i roman ličnosti. Sklad između psihološke i sociološke motivacije.
Lik lepotice Sofke je psihoanalitički osvetljen iznutra, međutim sve što se njoj ili drugim likovima događa motivisano je sociološkim faktorima: različiti staleži, sukob između starog i novog, između starih i novih bogataša, između neistrošene energije i rušilačke agresivnosti.
Roman je izgrađen u tri sloja: patrijarhalna porodica, društveno-ekonomska dešavanja i osećaj žene zarobljene u takvim odnosima. Predstavlja snažnu sliku jednog vremena i jednog društva. Posebno su građeni likovi efendi Mite, gazda-Marka, Sofke, Tomče, čiji opisi govore o snazi napisanog.
Redakcijski odbor Nemačke akademije nauka i umetnosti u predgovoru u nemačkom izdanju „Nečiste krvi“ piše pohvalu na ovo djelo kao najbolji srpski moderni roman i roman od svjetske vrednosti.
Roman je objavljen 1910. godine. Mesto radnje je Vranje. Radnja romana se isprepliće oko prelepe Sofke. Njena porodica je, iako nekad bogata, svakim danom sve siromašnija.
Roman pripada realizmu, iako se primećuju pojedine modernističke odlike. Pisac koristi srpski jezik i brojne turcizme, karakteristične za to mesto.
Prerasta u psihološki roman na osnovu opisa karakternih crta likova. Psihološka i sociološka motivacija doživljavaju sklad. Odnosi između mladih i starih, bogatih i siromašnih jasno su prikazani u ovom romanu.
Sofka je devojka koja je imala lepotu, ponos i pamet. Bila je i dobre duše. Kao oštroumna devojka znala je da je čeka posebna sudbina, kao i sudbina njenih predaka. Nije osećala zavist. Svesna svojih kvaliteta, znala je da će teško naći muža.
Imala je snove o sreći, maštanja, mučile su je razbuktale strasti koje nije mogla da zadovolji. Kako bi na to sve zaboravljala, bila je vredna, pomagala majci, posvećivala se domaćinstvu. Teško su ona i majka živele zbog stalnog odsustva oca.
Otac je nakon povrataka kući prodaje seljaku koji je za nju dao vrednu ponudu. Odlučila je spasiti porodicu od siromaštva, pa se tako, iako povređena, žrtvuje za nju.
Prihvatila je brak koji nije htela, koji nikada nije bio predmet njenih snova i maštanja.
Ljubavni život
Pripovijetka „Uvela ruža“ Borislava Stankovića priča je o njegovoj prvoj ljubavi. Bila je to njegova komšinica Pasa. Čuvao je devojku i nikom nije dao da joj priđe, međutim prva ljubav završila je nesrećno.
Stanković nije odgovarao Pasinoj majci, jer bi on kao činovnik stalno lutao i bio odsutan. Kako je ostarila, Pasa se pretvorila u uvelu ružu i postala inspiracija za jednu od najlepših pripovetki ovog pisca.
Ljubav veća od svih prijašnjih dogodila mu se dok je šetao Ulicom kralja Milana. Tada se kroz izlog fotografske radnje zagledao u jednu fotografiju na kojoj je bila devojka u mornarskom odelu.
Opčinjen devojkom sa fotografije vraćao se često istom ulicom i zastajao pokraj fotografske radnje kako bi se opet nagledao. Jedne večeri na maskenbalu, sudbonosno je sreo ovu devojku sa fotografije i upoznao se sa njom.
Devojka se zvala Angelina Milutinović, a 9. juna 1902. godine postala je njegova supruga. Bora i Angelina su imali tri ćerke, Desanku, Stanku i Ružici.
Bibliografija
Knjige pripovijetki:
- „Iz starog jevanđelja“ (1889. godine)
- „Đurđevdan“ (1898. godine)
- „ Stanoje“ (1898. godine)
- „Nuška“ (1899. godine)
- „U noći“ (1899. godine)
- „Uvela ruža“ (1899. godine)
- „U vinogradima“ (1899. godine)
- „Stari dani“ (1900. godine)
- „Bekče“ (1901. godine)
- „Oni“ (1901. godine)
- „Taja“ (1901. godine)
- „Zadušnica“ (1902. godine)
- „Jovan“ (1902. godine)
- „Stari dani“ (1902. godine)
- „Božji ljudi“ (1902. godine)
- „ Biljarica“ (1902. godine)
- „Paraputa“ (1902. godine)
- „Copa“ (1902. godine)
- „Č’a Mihailo“ (1902. godine)
- „Ludi Stevan“ (1902. godine)
- „Ljuba i Naza“ (1902. godine)
- „Mace“ (1902. godine)
- „Manasije“ (1902. godine)
- „Marko“ (1902. godine)
- „Menko“ (1902. godine)
- „Mitka“ (1902. godine)
- „Stanko Čisto brašno“ (1902. godine)
- „Rista krijumčar“ (1905. godine)
- „Stari Vasilije“ (1906. godine)
- „Stevan Čuklja“ (1906. godine)
- „Baba Stana“ (1907. godine)
- „Pokojnikova žena“ (1907. godine)
- „Jovo-to“ (1909. godine)
- „Moj zemljak“ (1909. godine)
- „Tetka Zlata“ (1909. godine)
- „Naš Božić“ (1911. godine)
- „Njegova Belka“ (1920. godine)
- nedovršene pripovetke: „Nastup“ i „Pečal“
Drame:
- „Koštana“ (1902. godine)
- „Jovča“ (1927. godine)
- „Tašana“ (1928. godine)
Romani:
- „Nečista krv“ (1910. godine)
- „Gazda Mladen“ (1927. godine)
Memoari:
- „Pod okupacijom“ (1929. godine)
Ostale djela:
- „Majka na grobu svoga jedinca“, prvi objavljeni rad, pjesma (1894. godine)
- „Sabrana djela“ (1956. godine)
