Arsenije Jovanović (Monah)

Biografija

Monah Arsenije Jovanović je iguman manastira Ribnica, pravoslavni besednik i publicista. Veoma je neobična pojava u današnjem pravoslavnom monaštvu. Rođen je u Beogradu 1960. godine kao Aleksandar Jovanović, a kasnije, kada se zamonašio dobio je ime Arsenije, koje za njega ima posebnu simboliku.

Za sebe kaže da je prvi put je zaista zavapio za Isusom Hristom kada je imao 29 godina i živeo je u jednom poprilično lepom stanu u Bruklinu u Americi. Taj stan je za njega bio mučionica jer je bio duboko u svetu poroka, narkotika, te nije video smisao u svom životu.

O svom životu napisao je knjigu „Bog i rokenrol“ u kojoj je u potpunosti opisao svoj mladalački život, život svojih prijatelja i njihovu smrt u svetu droge i rokenrola. Knjigu je objavio 2006. godine kada je bio u isposnici manastira Crna Reka. Veliki je poklonik Svete Gore.

Monah Arsenije danas piše pesme. Najdraža mu je duhovna lirika, dok kaže da je nešto slabiji u epskim pesmama. Takođe, svoje dane u monaštvu, osim u molitvi, širenju Božije reči, pisanju pesama, provodi i slikajući. Slikarstvo je oduvek bila njegova velika ljubav.

Smatra da je jedna od najgorih ljudskih osobina ona da čovek druge osuđuje za svoje neuspehe. Kaže da današnje čovečanstvo pati od tri bolesti, a to su razvod, karcinom i psihoza. Nada se da ljubav nije izgubljena u ovom svetu i da ona sve može vratiti na pravi put. Smatra da mržnja dolazi zbog nedostatka ljubavi i da nema sredine.

Smatra se da je on kroz svoja predavanja, besede i medije, na neki način, osavremenio crkvena shvatanja među mladima. On smatra da crkva mora da pomaže mladima, da ih prosvetli i da im pruži odgovore na određena pitanja. Mladima je mesto u crkvi, da slušaju Božiju reč, a ne na psihijatriji.

Detinjstvo, obrazovanje i odrastanje

Završio je osnovnu školu, a potom i Treću beogradsku Gimnaziju u rodnom gradu Beogradu. Iako je želeo da upiše Likovnu akademiju, završio je Stomatološki fakultet po nagovoru svog oca. Njegovi roditelji su Slobodan Jovanović i Nada Jovičić. Oni su bili prosvetni radnici medicinske struke.

Od samo detinjstva čeznuo je za ljubavlju, bavio se likovnom umetnošću, crtanjem, vajanjem i skulpturom. Pohađao je i nižu muzičku školu za klavir. Zauvek je ostao zaljubljenik u umetnost.

Od svoje 24-te godine počeo je samouko da se bavi ručnom izradom modne obuće, uglavnom čizama od zmijske kože, koju je nosila tadašnja rok scena u Beogradu.

Njegova ljubav prema muzici došla je do izražaja u prvom angažmanu u rok bendu „Vija talas“ gde je jedno kraće vreme bio prateći vokal. U tom bendu bio je sa  basistom Bojanom Pečarom, koji je kasnije bio član legendarne muzičke grupe Ekatarina Velika i Miškom Plavim, današnjim poznatim solistom u harmonici, a nekada članom raznih poznatih beogradskih rok bendova.

Nije krio da je duboko zagazio u svet poroka i narkotika sa svojim prijateljima. Kasnije je o tome javno govorio i pomagao drugima da ne krenu tim putem koji vodi u ništavilo.

Ono što je obeležilo njegovu ranu mladost, ali i celi život je to da je oduvek tragao za dubljim smislom života i istine. Bavio se meditacijom i zen budizmom, dok konačno na Menhetnu 1989. godine nije otkrio pravoslavlje te se vraća u okvire vere svojih predaka. To ga je spasilo.

Monaški život – put od Aleksandra Jovanovića do monaha Arsenija Jovanovića

Po povratku iz Amerike, odlučio je da 1993. godine poseti Svetu Goru koja je za njega bila nešto posebno. Tako je počeo da živi kao iskušenik u manastiru Visoki Dečani na kosovu i Metohiji gde se i zamonašio godinu dana posle i dobio ime Arsenije. Trenutak kada su mu rekli da je dobio ime Arsenije po Svetom Arseniju Velikom za njega je bio izuzetno poseban. Izuzetno je poštovao Svetog Arsenija Velikog o čijem životu i delu je mnogo čitao.

Sa bratsvom manastira Visoki Dečani ostao je tu čak i kada su snage KFOR-a ušle na Kosovo i Metohiju. S obzirom da je po struci ljekar, stomatolog, nesebično je da svoj doprinos u pružanju ljekarske pomoći srpskim civilima koji su bili povređeni.

Kasnije je po blagoslovu episkopa raško-prizrenskog Artemija, živeo u isposnici manastira Crna Reka. Tu je bio u periodu od 2005. do 2011. godine. Tada je nastala i njegova knjiga „Bog i rokenrol“.

Postao je i pripadnik bratsva manastira Ostrog, a živeo je u manastiru Podmaine kod Budve 2011. godine. Dao je svoj veliki doprinos i u medijskom smislu širenja pravoslavlja i Božije reči. Radio je nekoliko emisija na Radiju „Svetigora“. Zanimljivo je da je za te emisije, uz pomoć jednog svog prijatelja, komponovao muziku.

U manastiru Ostrog monah Arsenije je bio jedan od inicijatora pokretanja portala. Ranije je sveta reč bila u obliku knjiga, štampe, radija, ali sa željom da se približe savremenom modernom čoveku pokrenuli su i portal.

Monah Arsenije je rekao da moramo biti na tragu apostola. Smatra da bi i apostoli koristili savremene tehnologije da prenose reč Božiju da su one bile dostupne u njihovo doba.

Smatra da kroz medije ima obavezu da širi Božiju reč, a i medije moramo „osveštati“. On je gostovao u raznim emisijama i svojim primerom pokazao kako prevazići određene probleme koje život nosi uz pomoć Boga.

Emisija „Ostroški svetionik“ je na neki način predstavljala nastavak bogosluženja.

Od 17. decembra 2017. godine je iguman manastira Ribnica u selu Paštriću kod Mionice. Od njegovog dolaska, Ribnica je ponovo postala muški manastir.

Zanimljivo je i to da tokom svog monaškog života, Arsenije se konstantno bavi slikarstvom, vajarstvom i ikonopisom. Vjeruje da plava boja predstavlja Svetog Duha  i zbog toga upravo ovu boju najčešće koristi u svojim radovima.

Knjiga „Bog i rokenrol“

Kada je boravio u isposnici u Crnoj Reci monah Arsenije je napisao svoju knjigu „Bog i rokenrol“ koja je objavljena 2006. godine. U ovoj knjizi je opisao svoj život u svetu narkotika i život svojih prijatelja koji su zbog toga umrli. Ova knjiga izazvala je mnoge polemike. Jedni su ga osuđivali zbog toga što je iznosio detalje, drugi su mu na tome bili zahvalni jer je na taj način „spasio njihov život“.

Monah Arsenije kaže da je rokenrol od njega odneo i uzeo ljude koje je najviše voleo u životu. Zbog toga je rokenrol za njega veoma bolna tema.

Rekao je da nije isto biti na bini i biti u publici. Smatra da su ljudi koji su stvarali rokenrol bili gladijatori koji su zabavljali narod, ali su to platili svojom krvlju. To najbolje znaju oni koji su se sa njima družili i sa njima živeli u istim mestima. Uzimali su narkotike kako bi imali nadahnuće za takvo nešto. Smatra da je rokenrol jedan veliki marketing.

Pravoslavne besede

Monah Arsenije širom zemalja bivše Jugoslavije držao je svoja predavanja, pravoslavne besede, a mladi ljudi izuzetno vole da ga slušaju i upijaju svaku reč ovog monaha. On svakoj temi prilazi sa mnogo razumevanja i približava je mladom, savremenom, čoveku.

Zbog toga su njegove pravoslavne besede veoma posećene, a svaki njegov video na platformi Jutjub ima veliki broj pregleda. Zbog svog pristupa određenim temama, njegova predavanja su na primer zabranjivana u Crnoj Gori. Zna se i to da za monaha Arsenija nemaju razumevanja ni baš svi u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ali i društvu generalno, te smatraju da bi morao biti malo „umereniji“. Međutim, monah Arsenije je nastavio sa svojim pristupom i zadobio poštovanje vernog naroda baš zbog jednostavnog govora i otvorenog uma.

U nastavku donosimo njegovo viđenje na tek nekoliko tema koje su najgledanije na društvenim mrežama.

Duševni mir i duhovni život

Duhovni život se, smatra monah Arsenije, zasniva na borbi sa pomislima. Iako je to najčešće monaška tema, on smatra da je veoma važno da se govori o tome da li primamo ili ne primamo pomisli u smislu koje pomisli treba odbacivati, a prema kojima ići da se ostvare.

Borba sa pomislima je, kako kaže, borba nad borbama i nauka nad naukama. Čovek koji nije zreo duhovno, on smatra da borba sa pomislima nije ništa važno. Međutim, onaj čovek koji je zreo duhovno drhti nad pomislima jer je svestan da je to veoma važno.

Neki ljudi se uče na iskustvu i slušaju druge, oni najbolje prolaze u životu. Oni koji uče na svojim greškama, takođe uspevaju, ali malo manje. Oni koji ne rade ni jedno ni drugo, oni prolaze najgore jer bezpogovorno veruju onom što nađu u svom umu, odnosno takozvanim pomislima.

U crkvenoj terminologiji postoje i razlikuju se misli i pomisli. Misli su prirodnija stvar, mnogo manje agresivna, a pomisli su ono što nas može veoma tiranisati, hitro dolaze i odlaze i čoveku mogu doneti mnogo štete. Smatra da je to izuzetno važna tema koju bi trebalo predstaviti svakom čoveku jer se zapravo celokupna istorija duhovnog i materijalnog sveta zasniva na tome.

Primena pomisli je prva katastrofa koja se desila. Tada je najbliži duh svetlosti, takozvani Lucifer, lučonoša, koji je bio najbliži Bogu, primio pomisao da Bog njemu nije potreban i da je na tako uzvišenom položaju da može sam. Tako je otpao od Boga, gubi život, blagodat, svetlost.

Druga katastrofa u tvorevini, takođe je došlo do primanja pomisli kada je Eva primila pomisao i uzela zabranjeni plod sa drva dobra i zla. Eva je primila pomisao od zmije, koja je stari đavo, odnosno Lucifer. Kada je čovek neiskusan duhovno, Lucifer može da mu ubaci pomisao u nervni sistem i čovek može da pomisli da su određene pomisli njegovo mišljenje i stav. Kasnije se prelazi na delo i činimo ono što nam je rečeno.

Treća tragedija u čovečanstvu, je van raja, na zemlji. To su prvi ljudi na zemlji, braća, Adamovi sinovi Kaim i Avelj. Od tada nastaje bratoubistvo koje ne prestaje do dana današnjeg. Kaim je bio zemljoradnik, Avelj je bio stočar.

Oduvek je bilo prisutno to da se Bogu prinose žrtve. U starom zavetu su to bile krvne i materijalne žrtve, a u Novom zavetu su to beskrvne žrtve, na liturgiji. A sve ostale su naše duhovne žrtve kako bismo Bogu ugodili.

Monah Arsenije kaže da Lucifer uvek gleda na šta da se „uhvati“ kod svakog od nas. Tako je Sotana detektovao slabost kod Kaima i preneo mu pomisao da je njegov brat Avelj prinio najčistiji žrtvu Bogu i da će on zbog toga uvek biti u seni svog brata. Kaim je primio pomisao, došao na ideju, odveo svog brata u polje i ubio ga. Tako je čovečanstvu ostavio u amanet bratoubistvo iz ljubomore.

Biti svestan svojih pomisli, želja, nastojanja i namera je esencijalno i suštinski važno u našem životu. Večni život zavisi od našeg zemaljskog života. Spoznati tajne borbe protiv pomisli, ljudske duše su tajne čovečanskog života. Sa time se čovek mora izboriti. Najviši dar od Boga čoveku je dar rasuđivanja. Od toga zavisi konačni smer u kome čovek putuje.

Kako pronaći srodnu dušu

U jednoj od svojih beseda monah Arsenije objašnjava kako danas da mladi ljudi pronađu srodnu dušu. To smatra izuzetno važnim pitanjem za celo društvo. Odnos između muškarca i žene, ljubavni, bračni odnos, je jedan od najvažnijih međuljudskih odnosa. Iz tog odnosa se stvara porodica koja je jezgro društva, a ako porodica ne valja, ništa ne valja. U porodici se stvara novi život, novi čovek, kojem je najlakše da se razvija i ide pravim putem u zdravoj i dobroj porodici.

Kako bi se formirala jedna takva porodica, današnje devojke i mladići, moraju znati kako da pronađu svoju srodnu dušu.  Monah Arsenije kaže da „pravi“ i „prava“ ne postoje, da njih pošalje Bog. Tako je neka devojka za mladića „prava“, a on za nju „pravi“, ali na sirov način. To u suštini znači da je potrebno da se radi na tome i produbljuje određen odnos.

Na samom početku, veoma je važno da se žena i muškarac druže na planu svojih ličnosti, duha i duše. Da razgovaraju i da se upoznaju. Dakle, ako mladić ili devojka vide neku osobu na poslu, u komšiluku, na fakultetu, kada su malo zreliji i već vide da ih ta osoba privlači, da to nije susret kao svaki drugi, već ta vam osoba ne izlazi iz glave, potrebno je nešto uraditi. Često ta privlačnost može da bude potpuno pogrešna, ali ne mora da znači da je uvijek tako.

Zbog toga treba ući u komunikaciju na lijep način. Žena može da da povoda muškarcu da joj priđe, na jedan lep i pristojan način, ali nije lepo da devojke prilaze muškarcu i da mu se same „nude“. Najbolje je kada muškarac priđe devojci, jer je tako prirodnije.

Posle kontakta, kreće upoznavanje. Sve je bitno od onoga kako ko govori, iz kojeg je društvenog miljea, kojeg staleža, sve su to bitne stvari. Nije dobro ako se uzimaju oni iz različitih društvenih miljea. Najbolje je kada se uzimaju oni koji su istog ekonomskog staleža, iste vere, iz istog kraja. Može i drugačije, ali razlike uvek na kraju izađu na videlo i mogu postati prepreka.

Nakon što se upoznaju, mladić i devojka, saznaju sve jedno o drugom i na osnovu toga mogu zaključiti da li su ih njihove „ličnosti“ privukle na prvom mestu. Trebalo bi se suzdržavati od telesnih ljubavi. Ako mladić ipak insistira na „telesnoj ljubavi“, a ako nje nema on ode, onda devojka može da zna da on nije bio pravi za nju jer nije mogao da čeka. Onaj koji može da čeka i koji ličnost voli više od svega, sa tim je moguće dočekati starost i izgraditi porodicu.

Na taj način, devojka i mladić mogu znati da li su pronašli srodnu dušu i pravu ljubav. Kada posle crkva blagoslovi tu ljubav, može biti i ona telesna, koja će biti mnogo dugotrajnija.

Selfi kao autoanestezija ličnosti

Jedna od popularnih stvari današnjice su i „selfiji“. Monah Arsenije kaže da ne može proći ulicom, a da ne vidi nekog da radi „selfi“. Zapitao se, odakle tolika potreba da neko ima toliki broj fotografija sa određnom pozadinom, na kojoj se nalazim samo „ja“? Neko bi rekao da je to narcisoidnost, ali monah Arsenije tvrdi da je reč o određenoj autoanesteziji ličnosti. To znači da smo mi toliko „anestezirani“ iznutra, da smo izgubili kontakt sa samim sobom.

Ponekada vernici kojima da molitve čitaju, a ne mogu da zapamte ništa od molitvi pa sami sebi ne mogu da veruju šta im se dešava i kako je to moguće. Upravo je i to je ta „autoanestezija“.

Zbog svega toga „selfi“ je, smata, jedno medicinsko pomagalo. U smislu, evo to sam ja u Rimu, u Parizu, da se prisetimo kako nam je bilo lepo negdje i da smo tamo uopšte bili. Kada se čovek vrati svojoj kući, u svoja četiri zida, ne pamti više ništa suočen je sa realnošću. Zbog toga su mu potrebne fotografije, odnosno „selfiji“, da vidi kako mu je bilo lepo i da bi sebe „oživeo“ kroz to.

Kada je čovek ispunjen božijom blagodati, pročitao sam molitvu tog jutra, ispovedio sam se i slično, tada slike čoveku nisu grčevito neophodno. Fotografije nisu loše, ali ako su sa merom.

Monah Arsenije kaže da on lično nema nijednu fotografiju. Čak nema fotografije ni od svog pokojnog oca, porodice, prijatelja. Kada pogleda te fotografije, mnogo ga zaboli, nema snage ni da se moli. On njih nosi u srcu i duši, koja je otvorena kroz molitve Bogu.

Smatra da je zbog toga, iznad svake fotografije, važno da čovekova duša i srce budu ispunjeni božijom blagodeti.

O Alenu Azariću, isceliteljima, astrolozima i „lažnim“ prorocima

Astrologija, magovi, vračevi, šamani, razno razni gurui i „lajf koučovi“ sve je to kratkog daha i brzo prolazi, a posle toga dolazi neka veća muka, smatra monah Arsenije Jovanović. I, sve to, kaže monah Arsenije, ne može da pomogne čovjeku onako kako može pomoći jedan rukopoloženi sveštenik, monah koji za to ima blagoslov, jedan episkop… Dakle, mora biti to prejemstvo, rukopoloženje.

Monah Arsenije pojašnjava da je Hristos prvi položio ruke na svojih 12 apostola, koji su potom položili ruke na 70 drugih apostola, a potom su ti apostoli polagali ruke na episkope, sveštenike. Čovjek se zbog toga ne može baviti bilo kakvom duhovnom službom, a da zapravo, nije rukopoložen od Hrista kroz crkvu.

On je komentarisao to što u današnje vreme postoji pojava raznih „egzorcista“ koji u ime Isusovo to rade, ali nisu kompetentni. Monah Arsenije kaže da takvi egzorcisti možda mogu na kratko da dovedu demona nekoj nesrećnoj devojci, da ona odglumi neki spektakl na televizijskim ekranima, ne bi li se neupućeni gledaoci prevarili, kao što to radi, kako kaže, Alen Azarić koji je trenutno veoma popularan.

Monah Arsenije kaže, Azarić verovatno veruje u ono što radi, ali on je u jednoj velikoj duhovnoj samoobmani. On čita molitve iz sveštenih knjiga, koje samo sveštenik može da čita. Izgoni demone iz čoveka u ime Isusovo, a nema blagoslov crkve. Azarić u svojim javnim nastupima, kako je rekao monah Arsenije, priča kako je crkva izgubila blagodat, kako to sveštenici ne rade, pa neko mora da radi. Monah Arsenije kaže da to nije istina, te da i te kako danas ima sveštenika koji to rade i koji zaista pomažu. Ne mogu svi sveštenici da uđu u direktan kontakt sa demonskim silama koje zaposednu dušu, ali ima sveštenika koji vode čist život, jak i intenzivan duhovni život, te imaju snage da se uhvate u koštac sa tim.

Problem je, kako smatra monah Arsenije, što je čovek danas u velikoj iluziji i sve želi instant. Očekuje da iz jednog spektakla bude izlečen. Tako ne može jer to nije tako lako da demon nestane. Čuda se dešavaju, ali ne sa „ćiriba ćiribu“. Kada sveštenik pročita molitve, demon će se projaviti, ali neće moći tako lako da nestane. To je samo dobar znak da se čovek suoči sa činjenicom da je on kroz svoj grešan život ili grešan život svojih predaka zaposednut demonskim duhom, te da postane član crkve.