Predrag Ejdus

Biografija

Predrag Ejdus je bio jugoslovenski i srpski pozorišni, filmski i televizijski glumac i profesor glume na Akademiji umetnosti „Braća Karić“. Rođen je 24. jula 1947. godine u Beogradu, a preminuo 28. septembra 2018. godine u rodnom gradu.

Prve glumačke korake napravio je u Omladinskom pozorištu „Davov“, a od 1972. do 1993. godine bio je član Narodnog pozorišta. Od 1993. do 2006. godine matična kuća mu je bilo Jugoslovensko dramsko pozorište (JDP). U novembru 2007. godine postao je upravnik Narodnog pozorišta. Na toj funkciji ostao je do marta 2009. godine kada je podneo ostavku. Ipak, nastavio je da glumi sve do smrt.

Ostvario je na stotine pozorišnih, filmskih i televizijskih uloga. U pozorištu je igrao Ivana Glembaja, Oblomova, Vinčestera, Fausta, Kir Janju, a ulogu Bernarda Draha u komediji „Šovinistička farsa“ mnogi smatraju jednom od njegovih najboljih.

Ljubitelji filma pamte ga po ulogama u filmovima „Polenov prah“, „Snovi, život i smrt Filipa Filipovića“, „Visoki napon“, „Poslednji krug u Monci“, „Tango argentino“, „Tamna je noć“, „Ubistvo s predumišljajem“, „Zona Zamfirova“, „Jesen stiže dunjo moja“, „Ivkova slava“ i drugima.

Na malim ekranima ostaće zapamćen po ulogama u dramama „Haleluja“, „Slučaj Laze Kostića“, „Ljubav, ženidba i udadba“, te serijama „Povratak otpisanih“, „Sedam sekretara SKOJ-a“, „Vuk Karadžić“, „Miris kiše na Balkanu“ i drugima.

Poreklo, detinjstvo, mladost i obrazovanje

Predrag Ejdus je rođen 1947. godine u Beogradu. Otac mu je bio Jevrejin, majka Srpkinja, a on je govorio da nije ni jedno ni drugo. Za Srbe nije Srbin jer mu je otac Jevrejin, a za Jevreje nije Jevrejin jer mu majka nije Jevrejka. Baka i deda su mu poginuli 1942. godine u Beogradu. Bili su među prvim žrtvama logora na Sajmištu, u kome je stradalo više od 90 odsto beogradskih Jevreja.

Dugo se izjašnjavao kao Jugosloven, a jednom prilikom je rekao da je srpski jezik i pozorište njegova jedina domovina.

Sa šest godina je otkriveno da boluje od reumatične groznice, te je bio jedan od prvih pacijenata na kojima je eksperimentalno primenjen lek kortizon. Lekari su mislili da će da ostane paralizovan, ali ne samo da se to nije desilo nego je aktivno igrao fudbal i tenis.

Zvali su ga Peca Čelik sa Vračara, zato što je bio hrabar i ekplozivan dečak, a nije prezao ni da se potuče.

Pohađao je 14. beogradsku gimnaziju kada ga je Svetlana Ceca Bojković pozvala da učestvuje u jednom recitalu na nekom takmičenju. Tu se rodila ljubav prema pozorištu.

Prve glumačke korake napravio je ranih šezdesetih u Omladinskom pozorištu „Dadov“. Kako je jednom prilikom rekao, tih šezdesetih godina igranje u pozorištu bila je „božanstvena iluzija, bekstvo od stvarnosti, azil od svih stega tadašnjeg života“.

Družili su se i zabavljali, ali se i ozbiljno radilo. U jednom intervjuu kazao je kako je auto-stopom putovao po Evropi. Tih godina je shvatio da je gluma jedino čime želi da se bavi, jer je verovao da pozorište može da promeni svet.

Dva puta je pokušavao da upiše Akademiju, ali nije uspevao. Ipak, nije odustajao jer je znao da će to da studira, ako ne u Beogradu, onda u Zagrebu ili negde u Evropi. U međuvremenu je upisao Pravni fakultet. Jednom prilikom je izjavio da je upisao baš to jer je živeo blizu fakulteta. Studirao je dve godine, da bi na kraju uspeo da upiše Akademiju u klasi profesora Milenka Maričića. Diplomirao je 1972. godine.

U međuvremenu je redovno igrao predstave u „Dadovu“ sve do 1968. godine.

Pozorišna karijera

Predrag Ejdus je 1972. godine postao član član Drame Narodnog pozorišta u Beogradu na čijim daskama je do 1993. godine odigrao na stotine predstava. Jedna od najzapaženijih svakako je bila crna komedija „Šovinistička farsa“ u kojoj je igrao sa Josifom Tatićem. Ejdus je tumačio Hrvata Bernarda Draha, a Tatić Srbina Slobodana Mihajlovića. Sa ovom predstavom obišli su celu bivšu Jugoslaviju, doživela je više od 1800 izvođenja, a na njenim temeljima su nastala i tri nastavka istoimenog filma.

U periodu od 1985. do 1989. godine bio je predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije, a tokom ranih devedesetih godina direktor Drame Narodnog pozorišta. Kako je kasnije ispričao, ove uloge se odrekao kada je shvatio da je pokušaj da se nešto menja ustvari borba sa vetrenjačama.

Zajedno sa Svetlanom Bojković i Predragom Mikijem Manojlovićem je 1993. godine napustio tu ustanovu u znak protesta zbog dolaska Aleksandra Berčeka na mesto upravnika. Od tada do 2006. godine njegova matična kuća bila je Jugoslovensko dramsko pozorište.

U Narodno pozorište vratio se u septembru 2006. godine, a 23. novembra 2007. godine izabran je za upravnika pozorišta. Uz obećanje tadašnjeg ministra kulture Vojislava Voje Brajovića da će se stvari u ovoj ustanovi menjati, pristao je na taj zadatak. Kada je shvatio da ne postoji politička volja za promenama, odlučio je da 10. marta 2009. godine podnese ostavku.

Ejdus je jedan od onih glumaca kojima je pozorište bilo sve i koji su uloge na filmu i televiziji prihvatali ne toliko iz ljubavi, koliko iz potrebe. Od 1972. do 2018. godine odigrao je na stotine predstava ne samo u Narodnom, nego i u drugim pozorištima širom Srbije.

Na sceni Narodnog pozorišta igrao je Aleksandra Karađorđevića u predstavi „Apis“, Lazu Dunđerskog u „Je li bilo kneževe večere“, biskupa od Vinčestera u „Henriju Šestom“, Milana Novakovića u „Pokojniku“, Mišela u „Govornoj mani“, Mitra u „Pokondirenoj tikvi“ i druge. Tumačio je naslovne uloge u „Napoleonu“, „Kir Janji“ i „Faustu“.

U Ateljeu 212 igrao je Borisa Godunova i Gospodina Grina, u BDP-u Salijerija i Dagija, u JDP-u Šajloka i Karla Krausa, u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu glumio je u predstavama „Ujkin san“, „Gospoda Glembajevi“, „Klopka“ i drugima.

Velika predanost, talenat i rad često su bili nagrađeni, pa je Ejdus za života osvojio sve velike glumačke nagrade u Srbiji i regionu, od Zlatnog ćurana, preko Sterijine nagrade do Dobričinog prstena.

Filmska i televizijska karijera

Na filmskom platnu prvi put se pojavio 1971. godine i to u glavnoj ulozi u filmu „Haleluja“ koji je režirao Zoran Ratković po scenariju Đorđa Lebovića i Aleksandra Obrenovića. Usledile su uloge u filmu „Don Kihot i Sančo Pansa“ te televizijskoj drami „Poraz“.

Tumačio je Alberta Ajnštajna u filmu „Mileva Ajnštajn“ Vide Ognjenović. Tokom 1973. godine snimio je film „Vreme Sutjeske“, te serije „Filip na konju“ i „Naše priredbe“, a naredne je glumio u četiri filma – „Provod“, „Slobodan prevod Mizantropa“, „Crna lista“ i „Polenov prah“. Ovaj poslednji doneo mu je debitantsku nagrada na Filmskom festivalu u Nišu.

Tokom druge polovine sedamdesetih snimio je četiri serije i sedam filmova, uključujući „Sinove“, „Četiri dana do smrt“, „Mizantropa“ i „Prve srpske železnice“ gde je glumio Mitu Rakića. Od 1980. do 1982. godine glumio je u filmovima „Mama“, „Snovi, život, smrt Filipa Filipovića“, „Kao Beograd ceo“, „Piknik u Topoli“, „Žeđ“, „Visoki napon“ i „Živa zemlja“, te veoma popularnim serijama „Nepokoreni gad“, „Svetozar Marković“, „Sedam sekretara SKOJ-a“ i „Priče preko pune linije“.

Tumačio je Jovana Jovanovića Zmaja u filmu „Snohvatice“ iz 1983. godine, slikara Anđelkovića u „Balu na vodi“ iz 1986. godine, Leona u „Domu Bergmanovih“, te Ivana Jugovića u seriji „Vuk Karadžić“ iz 1987 godine.

Utelovio je Bernarda Draha i Joakima Vujića u filmskim adaptacijama predstava „Šovinistička farsa“ i „Kako zasmejati gospodara“. Hrvatskog veleposlanika Bernarda Draha igrao je u komedijama „Hajde da se volimo 2 i 3“ iz 1989. i 1990. godine.

Tokom 90-ih godina glumio je u filmovima „Seks – partijski neprijatelj br. 1“, „Holivud ili propast“, „Mala“, „Tito i ja“, „Jevreji dolaze“, „Tango argentino“, „Pun mesec nad Beogradom“, „Vukovar, jedna priča“, „Paket aranžman“, „Tamna je noć“, „Ubistvo s predumišljajem“, „Potera za blagom“ i drugima.

U to vreme snimao je i serije „Zaboravljeni“, „Broz i ja“, „Teatar u Srba“, „Otvorena vrata“, „Kontraš“ i druge.

Od 2000. do 2005. godine igrao je u televizijskim filmovima „Lola“, „Rondo“, „Život je marš“, „U poseti kog Gospodina Grina“, „Skela“ i drugima. Glumio je trubača u filmskom hitu „Zona Zamfirova, Kanića u „Ivkovoj slavi“ i Gazdu Gramfilda u filmu Ljubiše Samardžića „Jesen stiže dunjo moja“. Pojavio se i u serijama „Lisice“, „Kazneni prostor“ i „Stižu dolari“.

Tokom druge polovine dvehiljaditih glumio je u serijama „Pozorište u kući“, „Ono naše što nekad bejaše“, „Kraljevina Srbija“, „Ulica lipa“ i „Poslednja audijencija“.

Od 2010. do 2018. godine igrao je u skoro svim velikim serijama i filmovima koji su tih godina snimani u Srbiji. Bio je profesor Hadži-Tankosić u filmu „Šišanje“, Leon Salom u seriji „Miris kiše na Balkanu“, te Aleksa Novaković u seriji „Nepobedivo srce“.

Profesora francuskoj jezika igao je u filmu „Šešir profesora Koste Vujića“, a Lazara Hadži-Zdravkovića u seriji „Bela lađa“. Tumačio je lik Jovana Belajbega u humorističnoj seriji „Lud zbunjen normalan“, a Branislava Nušića u filmu „Na putu za Montevideo“.

U filmu „Kad svane dan“ Gorana Paskaljevića Ejdus je tumačio rabina, a u „Ustaničkoj ulici“ oca. Bio je doktor Brković u seriji „Urgentni centar“, a Jovan Đorđević u filmu i seriji „Santa Marija dela Salute“. Poslednju ulogu odigrao je u seriji Radoša Bajića „Šifra Despot“, gde je glumio penzionera Sinišu.

Akademska karijera

Predrag Ejdus je 2001. godine postao vanredni profesor glume na Akademiji „Braća Karić“. Za redovnog profesora na predmetu Gluma izabran je 2006. godine.

Privatni život

Predrag Ejdus je rođen 1947. godine u Beogradu. U rodnom gradu se školovao, ali i upoznao suprugu Milicu. Prvi put ju je primetio još dok je bio gimnazijalac, a ona studentkinja arhitekture. U jednom intervjuu rekao je da ga Milica na početku nije ni primećivala. Ipak, počeli su da se zabavljaju pred njegov odlazak na odsluženje vojnog roka u Skoplje.

Kasnije su se venčali, a 1. novembra 1976. godine dobili ćerku Vanju. Dve i po godine posle na svet je došao i njihov sin Filip. U jednom od poslednjih intervjua kazao je da je na porodicu ponosan više nego na karijeru i uloge, te da mu je to najveći uspeh koji je doživeo.

Filip je magistrirao međunarodne odnose i političke nauke u Londonu i Parizu, a doktorirao u Beogradu. Post-doktorske studije je završio u Bristolu. Danas je profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Vanja je nastavila očevim stopama. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Igra predstave u brojnim pozorištima, a od 2002. godine „matična kuća“ joj je Narodno pozorište u Beogradu. Glumila je u filmovima „Gori vatra“, „Čekaj me, ja sigurno neću doći“, „Krojačeva tajna“ i drugima.

Iz braka s Ivanom Kostićem, sinom glumice Stanislave Pešić, ima ćerku Sanu.

Zdravstveni problemi glumca su pratili od rane mladosti, počev od reumatične groznice, do delirijum tremensa, te brojnih nedaća koje su ga zadesile u poslednjih deset godina života. Pa ipak, nije dozvoljavao da publika zbog toga ispašta. Bio je jedan od onih glumaca koji se sceni predavao u potpunosti, bez obzira na posledice, te inspiracija mnogim mladim glumcima koji tek trebaju da dosegnu njegovu slavu.

Filmografija

Filmovi i serije

1971. Haleluja

1971. Don Kihot i Sančo Pansa

1972. Poraz

1972. Mileva Ajnštajn

1973. Vreme Sutjeske

1973. Filip na konju

1973. Naše priredbe

1974. Provod

1974. Slobodan prevod Mizantropa

1974. Crna lista

1974. Polenov prah

1975. Sinovi

1975. Andra i Ljubica

1976. Idi tamo gde te ne poznaju

1976. Morava 76

1976. Četiri dana do smrti

1976. Muzika pozornice

1977. Mizantrop

1978. Pogled u noć

1978. Povratak otpisanih

1979. Prva srpska železnica

1979. Slom

1980. Mama

1980. Snovi, život, smrt Filipa Filipovića

1980. Kao Beograd ceo

1981. Nepokoreni grad

1981. Piknik u Topoli

1981. Žeđ

1981. Visoki napon

1981. Svetozar Marković

1981. Sedam sekretara SKOJ-a

1982. Živa zemlja

1982. Krojači džinsa

1982. Podvizi

1982. Priče preko pune linije

1983. Snohvatice

1983. Pevanja na viru

1984. Poslednja avantura

1985. Slučaj Laze Kostića

1985. Brisani prostor

1985. Učini to svojski

1986. Vrenje

1986. Od zlata jabuka

1986. Bal na vodi

1986. Priče sa kraja hodnika

1986. Šovinistička farsa

1986. Štrajk u tkaonici ćilima

1987. Pogrešna procena

1987. Dom Bergmanovih

1987. Ženska priča

1987. Poslednja priča

1987. Vuk Karadžić

1988. Kako zasmejati gospodara

1988. Vanja

1989. Poslednji krug u Monci

1989. Krivda

1989. Drugarica ministarka

1989. Hajde da se volimo 2

1990. Zaboravljeni

1990. Pokojnik

1990. Seks – partijski neprijatelj br. 1

1990. Hajde da se volimo 3

1991. Kontrabas

1991. Smrt gospođe ministarke

1991. Holivud ili propast

1991. Mala     Direktor

1992. Šovinistička farsa 2

1992. Uvod u drugi život

1992. Tito i ja

1992. Devojka s lampom

1992. Jevreji dolaze

1992. Tango argentino

1993. Pun mesec nad Beogradom

1993. Kockar

1993. Broz i ja

1994. Vukovar, jedna priča

1995. Simpatija i antipatija

1993—1995. Teatar u Srba

1995. Otvorena vrata

1995. Paket aranžman

1995. Tamna je noć

1995. Tuđa Amerika

1995. Ubistvo s predumišljajem

1996. Joj, Karmela

1996. Kontraš

1996. Potera za blagom

1996. Šovinistička farsa 3

1997. Ljubav, ženidba i udadba

1998. Kanal mimo

1998. Ne miriše više cveće

1998. Nikoljdan 1901. godine

1999. Proputovanje

2000. Vidimo se u Den Hagu

2001. Lola

2001. Rondo

2002. Suze Denisa Tita

2002. Glad

2002. Zona Zamfirova

2002. Lisice

2003. Život je marš

2003. U poseti kod gospodina Grina

2003. Kazneni prostor

2004. Skela

2004. Pljačka Trećeg rajha

2004. Pad u raj

2004. Jesen stiže, dunjo moja

2004. Te quiero, Radiša

2005. Miris formalina

2005. Ivkova slava

2005. Lele, bato

2006. Drugo stanje

2005—2006. Stižu dolari 2

2007. Dva

2007. Pozorište u kući

2007. S. O. S. – Spasite naše duše

2007. Ono naše što nekad bejaše

2008. Kraljevina Srbija

2007—2015. Ulica lipa

2009. Poslednja audijencija

2010. Šišanje

2010—2011. Miris kiše na Balkanu

2011.- 2012. Nepobedivo srce

2012. Šešir profesora Koste Vujića

2012. Lud, zbunjen, normalan

2012. Ustanička ulica

2007—2012. Bela lađa

2012. Kad svane dan

2013. Na putu za Montevideo

2013. Lud, zbunjen, normalan

2013. Šešir profesora Koste Vujića

2014. Talog

2015. Brat Dejan

2015. Kad bi ovce bile roze

2015. Nađa

2015. Pridošlica

2015. Urgentni centar

2016. Santa Marija dela Salute

2017. Izgrednici

2017. Santa Marija dela Salute

2018. Žigosani u reketu

2018. Šifra Despot

Predstave:

„Ričard III“, „Crnina pristaje Elektri“, „Ko se boji Radoja Domanovića“, „Tašana“, „Selo Sepančikovo“, „Kandida“, „Suđenje gospođi Bovari“, „Smrt trgovačkog putnika“, „Mizantrop“, „Malograđanin“, „Armagedon ili druga smrt“, „Kako vam drago“, „Nevolje zbog pameti“, „Strah od Nadežde Mandeljštam“, „Lenjin, Staljin, Trocki“, „Memorandum“, „Valpone“, „Nastasja Filipovna“, „Sveti đavo Raspućin“, „Braća Karamazovi“, „Večiti mladoženja“, „Ujka Vanja“, „Apis“, „Pokojnik“, „Je li bilo kneževe večere“, „Napoleon I“, „Kir Janja“, „Tartif“, „Govorna mana“, „Pokondirena tikva“, „Demon“, „Faust“, „Faust II“, „Dr“, „Car Edip“, „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja“, „Pokojnik“, „Kanjoš Macedonović“, „Život je san“, „Henri Šesti“, „Čudo u Šarganu“, „Rodoljupci“, „Ivanov“, „Zločin i kazna“, „Lolita“, „Boris Godunov“, „U poseti gospodinu Grinu“, „Oblomov“, „Klopka“, „Gospoda Glembajevi“, „Baš bunar“, „Mein Kampf“, „Tamna je noć“, „Poslednji dani čovečanstva“, „Supermarket“, „Skup“, „Amadeus“, „Mletački trgovac“, „Ujkin san“, „Delirijum tremens“ i druge.

Nagrade i priznanja

1973. Debitantska nagrada za glavnu ulogu u filmu „Polenov prah“ na Filmskom festivalu u Nišu

1980. Godišnja nagrada Narodnog pozorišta za ulogu Osipa Mandlještama u predstavi „Strah i nada Nadežde Mendeljštam“

1981. „Zlatni lovorov vijenac“ na 22. Festivalu jugoslovensog teatra u Sarajevu za ulogu Osipa Mandeljštama u predstavi „Strah i nada Nadežde Mendeljštam“

1986. Specijalna nagrada na Slobodarskim pozorišnim svečanostima u Mladenovcu za ulogu Bernarda Draha u predstavi „Šovinistička farsa“

1985. Nagrada za najbolje glumačko ostvaranje Saveta dramskih umetnika Srbije

Nagrada Zajednice kulture Beograda za ulogu Napoleona u predstavi „Madam San Žen“ i za Joakima Vujića u predstavi „Kako zasmejati gospodara“

1986. Statueta „Ćuran“ za ulogu Joakima Vujića u predstavi „Kako zasmejati gospodara“ na 15. Danima komedije u Jagodini

1986. Godišnja nagrada Narodnog pozorišta za ulogu Joakima Vujića u predstavi „Kako zasmejati gospodara“

Nagrada „Zlatni smijeh“ za ulogu Joakima Vujića u predstavi „Kako zasmejati gospodara“ na 11. Danima satire u Zagrebu

Nagrada „Zlatni smijeh“ za ulogu Milorada u predstavi „Braća po oružju“ na 13. Danima satire u Zagrebu

1989. Nagrada „Zlatni lovorov vijenac“ za ulogu Miškina u predstavi „Nastasja Filipovna“ na 30. Festivalu jugoslovenskog teatra u Sarajevu

1990. Godišnja nagrada Narodnog pozorišta za ulogu Laze Dunđerskog u predstavi „Je li bilo kneževe večere“

1991. Zlatna kolajna za ulogu u monodrami „Kontrabas“ na Festivalu monodrame i pantomime u Zemunu

1991. Sterijina nagrada za ulogu Laze Dunđerskog u predstavi „Je li bilo kneževe večere“

1992. Oktobarska nagrada grada Beograda za uloge Napoleona I u istoimenoj predstavi i Porfirija u predstavi „Zločin i kazna“

Zlatni medaljon „Ljubiša Jovanović“ za uloge Laze Dunđerskog u predstavi „Je li bilo kneževe večere“ i monodrami „Kontrabas“ na svečanostima „Ljubiše Jovanovića“ u Šapcu

1993. Sterijina nagrada za naslovnu ulogu u predstavi „Kir Janja“

1993. Nagrada publike za ulogu Kir Janje na Sterijinom pozorju

1993. Godišnja nagrada Narodnog pozorišta za ulogu Kir Janje u istoimenoj predstavi

Godišnja nagrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta za ulogu Hercla u predstavi „Mein Kampf“

1999. Nagrada na Borinim pozorišnim danima u Vranju za ulogu Jove u predstavi „Beograd na kolenima“

Nagrada „Milivoje Živanović“ za ulogu Ignjata Glembaja u predstavi „Gospoda Glembajevi“ i profesora Švarca u predstavi „Supermarket“ na Glumačkim svečanostima u Požarevcu

2002. Nagrada „Raša Plaović“ za ulogu Zlatikuma u predstavi „Skup“

Godišnja nagrada Jugoslovenskog dramskog pozorišta za ulogu profesora Švarca u predstavi „Supermarket“ i Zlatikuma u predstavi „Skup“

Nagrada „Ardalion“ za najbolje odigranu mušku ulogu Zlatikuma u predstavi „Skup“

Nagrada za glumačka ostvarenja na festivalu „Vršačka jesen“ za uloge Zlatikuma i Ignjata Glembaja

2004. Statueta „Joakim Vujić“ za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji

2006. Gran pri „Tatjana Lukjanova“ za uloge Salijerija u predstavi „Amadeus“ i Dagija u predstavi „Delijum tremens“

2007. Nagrada grada Beograda za životno delo „Zlatni beočug“

2008. Nušićeva nagrada za životno delo glumcu komičaru na Nušićevim danima u Smederevu

2008. Nagrada za životno delo „Dobričin prsten“

2016. Nagrada za najboljeg glumca za ulogu Gavrilovića u predstavi „Rodoljupci“ na 24. Festivalu „Vršačka pozorišna jesen“

2017. Nagrada stručnog žirija za uloge Šebeljskog, Matveja Semjonoviča i grofa u predstavi „Ivanov“ na festivalu „Pozorišno proleće“ u Šapcu

2017. Nagrada „Veljko Maričić“ na najbolju epizodnu ulogu u predstavi „Ivanov“ na 24. Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci