Foto: Javno vlasništvo.Federiko Garsija Lorka (Federico García Lorca) je bio španski pesnik, dramski pisac i pozorišni reditelj. Rođen je 5. juna 1898. godine u španskom Fuente Vakerosu. Preminuo je 19. avgusta 1936. godine u okolini Alfakara u Španiji.
Međunarodno priznanje dobio je kao član udruženja koga su činili pesnici predstavnici futurizma, simbolizma i nadrealizma. Lorka je ubijen na početku Španskog građanskog rata. Njegovi posmrtni ostaci nikada nisu pronađeni. Danas se njegovi radovi smatraju španskim nacionalnim kulturnim blagom.
Porodica i školovanje
Garsija Lorka je rođen 1898. godine u malom mestu udaljenom par kilometara zapadno od Granade, u južnoj Španiji. Njegov otac se zvao Federiko Garsija Rodrigez (Federico García Rodríguez). Otac mu je bio uspešan zemljoposednik. Njegova majka zvala se Visenta Lorka Romero (Vicenta Lorca Romero) i bila je učiteljica.
Godine 1905. porodica se preselila u Valderubio, a kada je Lorka napunio jedanaest godina preselili su se u Granade. Posedovali su letnikovac u tadašnjem predgrađu Granade. Letnikovac je bio smešten u čarobnoj prirodi, gde je Lorka uživao od malih nogu.
Zbog ovako divnih iskustava u detinjstvu, tokom čitavog svog života, smatrao je jako bitno vreme provedeno u prirodi. Tri njegove porodične kuće danas su muzeji.
S obzirom na selidbe, često je menjao osnovne škole. Srednju školu je završio 1915. godine, a onda se primljen na Univerzitet u Granadi. Njegove studije uključivale su književnost, muziku i slikarstvo. U mladosti je pokazivao veliki afinitet prema muzici, mnogo veći nego prema književnosti.
Šest godina je pohađao časove klavira kod Antonija Mesa (Antonio Segura Mesa), koji je kod Lorke inicirao snove o muzičkoj karijeri. Prvi muzički uzori bili su mu Federik Šopen (Frédéric Chopin) i Ludvig van Betoven (Ludwig van Beethoven).
Kasnije prijateljstvo sa kompozitorom Manuelom de Feilom (Manuelom de Falla) uticalo je na to da španska narodna pesma postane Lorkina inspiracija. Zapravo, Lorka nije počeo karijeru pisca sve dok njegov učitelj klavira nije umro, 1916. godine. Prvi prozni radovi sačinjavali su muzičke forme.
Mladi umetnici iz njegove okoline okupljali su se u kafani „Alameda“ u Granadi. U periodu 1916. i 1917. godine Lorka je putovao Španijom sa svojim profesorom, koji ga je potaknuo da napiše prvu knjigu „Impresije i krajolici“ („Impresiones y Paisajes“).
Knjiga je objavljena 1918. godine finansijskim sredstvima njegovog oca. Od 1919. godine studirao je književnost, slikarstvo i muziku na Univerzitetu u Madridu. Tu se upoznao sa evropskim i svetskim tokovima i problemima.
Književni počeci i putovanje u Ameriku
Lorkini književni počeci datiraju od njegove petnaeste godine. Svoju poeziju bazirao je na tri bitne crte: svestran lični doživljaj, artizam i veliki uticaj narodne literature.
Vodio je brigu o najmanjem detalju koji postaje sastavni deo njegovog stvaralaštva. Uticaj narodne književnosti ogleda se u samom izboru tema njegovih dela. Njegov doživljaj sveta oko sebe oduvek je čitaocima delovao nestvaran.
Lorka se u Madridu sprijateljio sa Luisom Bunjuelom (Luis Buñuel) i Salvadorom Dalijem (Salvador Dalí) i mnogim drugim umetnicima koji su postali uticajni u Španiji.
Prvom predstavom „The Butterfly’s Evil Spell“ dramatizovao je nemoguću ljubav između leptira i žohara. Pozitivno je prihvaćena od strane javnosti. Na studijama je na vreme izvršavao svoje obaveze, mada je više interesa imao za pisanje nego za fakultet.
Svoju prvu knjigu pesama Lorka je objavio 1921. godine. Ona se bavi temama vere, izolovanosti i prirode. Naredne godine pridružio se kompozitoru Manuelu de Faju u promociji festivala flamenka.
Sledeća zbirka pesama „Poema del kante hondo“ nastala je pod uticajem Cigana lutalica, gde na svojevrstan način gradi male kompozicije.
Tokom narednih nekoliko godina, postao je pristalica španske avangarde. Objavio je zbirku poezije, a nakon tog je pozvan da izloži svoje crteže u galeriji u Barseloni.
Njegove skice su bile spoj popularnog i avangardnog stila. Lorkina umetnost je odražavala uticaj tradicionalnih andaluzijskih motiva, kubističke sintakse i pitanja polnog identiteta.
„Ciganski romansero“ (Romancero Gitano) je njegova najpoznatija knjiga poezije. Godine 1928. knjiga je doživela veliki uspeh širom Španije. Sastoji se od osamnaest romansi. Njeni junaci, kao primitivni ljudi, žive život pun neobuzdanih strasti, u stalnoj blizini smrti.
Lorka je bio veliki poznavalac ljudske prirode. Stvarao je strastvene junake, koji kroz život kroče puni nadanja i snova. Nije se zanimao vanjskim izgledom junaka, nego je svu svoju pažnju usmerio na unutrašnji svet, emocije, misli, različita raspoloženja.
Na slikovit način je dočaravao prirodu. Pisao je dela kojima je prenosio jedinstvo čoveka i prirode.
Česti motivi u njegovom stvaralaštvu bili su ljubav, smrt, nož, konj, jahač, mač, mesečina i mesec. Kritika je „Ciganski romansero“ ocenila kao remek delo evropske poezije 20. veka.
Njegova druga predstava „Marija Peneda“, prikazana je 1927. godine u Barseloni.
Osim prijateljstva, Lorka je sa Dalijem ostvario i umetničku saradnju. Negovali su kvalitetan prijateljski odnos, ali je za razliku od Lorke, Dali odbio bilo kakvo dublje emocionalno vezivanje. Lorka je u ovom periodu prihvatio svoju homoseksualnost.
Postao je depresivan zbog svoje homoseksualnosti i osude okoline zbog iste. Kada su Dali i Bunjuel (Luis Buñuel Portolés) radili na stvaranju filma „Andaluzijski pas“ Lorka je to shvatio kao njihov napad na njega. Uočivši da im sin postaje sve depresivniji, roditelji su ga poslali na daleko putovanje.
U junu 1929. godine Lorka je otputovao u Sjedinjene Američke Države. Pohađao je Univerzitet u Njujorku. Učio je engleski jezik, ali kao i pre, više je bio angažovan oko pisanja, nego oko studija.
Jedno vreme je proveo u Vermontu, a posle u Havani, na Kubi. Kako je u Ameriku došao za vreme ekonomske krize, stvorio je utisak o tome kako na ovom kontinentu nema ničeg humanog, nego se sve svodi na trku za novcem.
Njegova zbirka „Pesnik u Njujorku“ (Poeta en Nueva York) je objavljena posthumno, 1942. godine. U ovoj zbirci opevao je lično viđenje američkog društva. Po mnogim kritičarima ove pesme pripadaju nadrealizmu, a po drugim ekspresionizmu.
Povratak u Španiju
Lorka se u Španiju vratio 1930. godine, u vreme kada je proglašena nova Republika Španija. Naredne godine imenovan je direktorom i umetničkim animatorom studentskog putujućeg pozorišta „La Baraka“ (Teatro Universitario La Barraca).
Uz prenosivu pozornicu i propratnu opremu trudili su se da predstave pozorište ljudima kojima je ono bilo strano.
Za vreme pozorišne turneje Lorka je napisao svoje najpoznatije predstave „Jerma“ i „Dom Bernarda Albe“, koje su predstavljale svojevrsne kritike buržoaskom španskom društvu.
Kroz rad se zalagao za prihvatanje uloga žena u društvu, kao i neka od tabu pitanja. Neki kritičari su smatrali da je pomoću svojih izoštrenih čula vizionarski predviđao budućnost. Analizirajući pesmu „Romansa osuđenog“ mnogi su tumačili kao lično predviđanje vremena i mesta smrti.
U Buenos Aires je putovao 1933. godine kako bi držao predavanja o umetnosti i predstavio neke od svojih predstava. Kako se u pozorištu vratio na njegove klasične korene, isto tako se vratio tradicionalnim oblicima poezije. Motive za svoje pesme pronalazio je u zavičaju.
Kao ličnost precizne opservacije uviđao je detalje u kojima je pronalazio interesantne karakteristike, pa tako za druge ljude nebitni trenuci, kod Lorke su imali veliki značaj. Zbog njegovog ekonomičnog izraza, mnogo segmenata u njegovoj lirici ostaje neobjašnjeno. Mnoge pesme su nestvarnog karaktera.
Njegova poezija kod čitaoca stvara slutnju, određenu pretpostavku, a na kraju i čuđenje. Znao je da spaja moderno i tradicionalno, realizam i nadrealizam. Njegovo stvaralaštvo se protezalo od najobičnijih tema do potpunog umetničkog savršenstva. Njegov poslednji poetski rad bio je „Sonetos de amor oscuro“.
Od 1926. do 1936. godine svako leto je provodio je na skrivenom imanju, okruženom prirodom. Ovde je napisao neka od svojih najznačajnijih dela – „Petogodišnja pasa“ (Así que pasen cinco años, 1931. godine), „Krvava svadba“ (Blood Wedding, 1932. godine) i „Jerma“ (Yerma, 1934. godine).
Prijateljstvo Lorke i Dalija
Federiko Garsija Lorka i Salvador Dali su se prvi put sreli u Madridu 1923. godine na društvenom događaju Akademije lepih umetnosti San Fernando.
Lorka je među prvima stigao na ovaj događaj, a onda se pojavio Dali koji je neobičnom odevnom kombinacijom plenio pažnju svih prisutnih, a naročito je oduševio Lorku. Tada su se upoznali i bio je to samo početak jednog velikog prijateljstva.
Vremenom su se sve više upoznavali. Njihovo prijateljstvo je raslo. Obojica su bili veliki umetnici, koji su se obostrano cenili. Dali je Lorku smatrao fenomenom pesništva, a Lorka je bio fasciniran Dalijevim stilom u slikarstvu.
Međusobno su se dopunjavali kroz različite stavove o umetnosti. Za vreme studija zajedno su istraživali novitete u slikarstvu, filmu, muzici i književnosti. Podsticali su jedan u drugom interesovanja kroz avangardne pokrete.
Iako je ovo veliko prijateljstvo u periodu od 1923. do 1928. godine prolazilo razna iskušenja, njihov veliki međusobni uticaj odredio je pravac u njihovom radu. U trenucima razdvojenosti, komunikaciju su ostvarivali brojnim pismima. Čak su i praznike provodili zajedno, najčešće sa Dalijevom porodicom, u letnikovcu na plaži.
Velika razdvojenost je nastupila od 1927. godine, kada je Lorka morao da se vrati u Granadu, a Dali u vojsku na godinu dana. U ovom periodu Lorka je napisao „Odu Salvadoru Daliju“ i tako izrazio svoju tugu zbog njihove razdvojenosti. Dali je to učinio stvarajući brojne slike na kojima se poklapaju njihovi likovi.
Kraj života i smrt
Kada je izbio Španski građanski rat Lorka je provodio vreme u Granadi. Fašistički vojnici su ga 19. avgusta 1936. godine streljali, a potom njegovo telo su bacili u jedan od neoznačenih grobova. U trenutku smrti imao je 38 godina.
Tadašnje vlasti su pokušale da unište svaki njegov trag ili dokaz o njegovom postojanju. Uništena su sva njegova dela, čak je i samo pominjanje njegovog imena bilo je strogo kažnjivo. Međutim, Lorka je za kratko vreme postao simbol žrtve fašističke tiranije.
Bibliografija
Zbirke poezije
„Impresije i krajolici“ (Impresiones y paisajes, 1918. godine)
„Knjiga pesama“ (Libro de poems, 1921. godine)
„Poema duboke pesme“ (Poema del cante jondo, 1931. godine)
„Suites“ (napisana između 1920. i 1923. godine, objavljena posthumno 1983. godine)
„Canciones“ (pesme napisane između 1921. i 1924. godine, objavljene 1927. godine)
„Ciganski romansero“ (Romancero Gitano, 1928. godine)
„Odes“ (napisano 1928. godine)
„Pesnik u Nju Jorku“ (Poeta en Nueva York, objavljeno posthumno 1940. godine)
„Plač za Sančezom Ignasijem Mehijazom“ (Llanto por Ignacio Sánchez Mejías, 1935. godine)
„Šest galicijskih pesama“ (Seis poemas gallegos, 1935. godine)
„Soneti tamne ljubavi“ (Sonetos del amor oscuro, 1936. godine)
„Prve pesme“ (Primars canciones, 1936. godine)
„The Tamarit Divan“ (pesme objavljene, 1940. godine)
„Odabrane pesme“ (1941. godine)
Drame
„Christ“: verska tragedija (nedovršena 1917. godine)
„The Butterfly’s Evil Spell“ (1920. godine)
„The Billy-Club Puppets“ (napisana 1925. godine, prvo izvođenje 1937. godine)
„Marija Peneda“ (napisana 1925. godine, prvo izvođenje 1927. godine)
„Ljubav Don Perlimplina i Belise u vrtu“ (napisana 1928. godine, prvo izvođenje 1933. godine)
„Krvava svadba“ (napisana 1932. godine, prvo izvođenje 1933. godine)
„Jerma“ (1934. godine)
„Dona Rosita Spinster“ (napisana 1935. godine, prvo izvođenje 1935. godine )
„Dom Bernarde Albe“ (napisana 1936. godine, prvo izvođenje 1945. godine)
„Snovi mog rođaka Aurelija“ (nedovršena)
„San“ (Quimera, 1928. godine)