Ju Nesbe (Jo Nesbø)

Biografija

Ju Nesbe (Jo Nesbø) je popularni norveški pisac, muzičar, tekstopisac i ekonomista koji se proslavio serijalom romana o detektivu Hariju Huleu (Harry Hole) koji su prevedeni na 50 svetskih jezika i prodati u više od 40 miliona primeraka širom sveta.

Autor je i dečijih knjiga o doktoru Proktoru, nekoliko romana koji nisu povezani sa univerzumom detektiva Hulea („Lovci na glave“, „Sin“, „Krv na snegu“, „Ponoćno sunce“), napisao je svoju verziju „Magbeta“ (Macbeth) u sklopu projekta Hogart Šekspir (Hogarth Shakespeare) i idejni je tvorac koncepta na osnovu kojeg je napisan scenario serije „Okupirani“ (Occupied, nor. Okkupert) koja je snimljena u norveško – švedskoj produkciji.

Nesbe je jedan od osnivača i ujedno glavni vokal i tekstopisac u norveškom pop rok bendu „Di Derre“ (eng. Them There) sa kojim je objavio osam albuma (do 2019. godine). Prije karijere pisca radio je kao broker na berzi i kao novinar frilenser (freelancer), a u mladosti se bavio fudbalom i u to vreme verovao da ga očekuje uspešna sportska karijera sve dok ga povreda ligamenata nije u tome demantovala.

Dobitnik je prestižnih literarnih nagrada: Riverton (The Riverton Prize), Stakleni ključ (The Glass Key Award), Per Gint (Peer Gynt Prize). Roman „Crvendać“ (The Redbreast, nor. Rødstrupe) je 2004. godine proglašen najboljim norveškim krimi romanom ikad napisanim od strane članova Norveškog kluba knjige, a roman „Solomonovo slovo“ (The Devil’s Star, nor. Marekors) mu je 2007. godine doneo posebnu pohvalu za izvrsnost u pisanju krimi romana i to od strane Finske akademije nauke i pisama (Finnish Academy of Science and Letters). Roman „Odmazda“ (Nemesis, nor. Sorgenfri) je bio u užem izboru za prestižnu literarnu nagradu u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD)  – nagradu Edgar (The Edgar Award) za najbolji roman godine.

Detinjstvo i mladost

Ju Nesbe je rođen 29. marta 1960. godine u Oslu, a odrastao je u gradu Moldu (Molde) koji se nalazi na severnoj obali Romsdalsfjorda u Norveškoj. Njegovi roditelji su Per Ingvard Nesbe (Per Ingvard Nesbø) i Kirsten Hamervol Nesbe (Kirsten Hammervoll Nesbø). Imao je godinu dana mlađeg brata Knuta (Knut Nesbø) koji je preminuo 08. februara 2013. godine u 51-oj godini života. Ju i Knut su u mladosti igrali u Fudbalskom klubu „Mold“, a zajedno su nastupali i u bendu „Di Derre“. Roman „Policija“ (Police, nor.  Politi) Ju je posvetio bratu uz poruku: „Za Knut Nesbea. Fudbalera. Gitaristu. Prijatelja. Brata.“

Pisac često ističe da ljubav prema književnosti gaji još iz detinjstva. Njegova majka je bila bibliotekarka, a otac je često imao običaj da poslepodne provede čitajući u dnevnoj sobi. Kao sedmogodišnjak Nesbe je zamolio oca da mu pročita knjigu „Gospodar muva“ (Lord of the Flies). Nakon čitanja je bio uveren da bi on mogao da napiše još uzbudljiviju priču.

Nesbe je u intervjuu za Radio Televiziju Srbije (RTS) izneo malo poznatu činjenicu da se njegov otac sa devetnaest godina pridružio Nemcima i borio se na njihovoj strani za vreme Drugog svetskog rata, uglavnom zbog toga što je više bio protivnik Rusa i Staljina, nego zbog otvorenih simpatija prema nacistima. Nakon rata norveške vlasti su ga osudile na tri godine zatvora.  Ju priznaje da ga je sva ta priča veoma potresla i da su mu je roditelji otkrili kada je imao petnaest godina. S druge strane majčina porodica je bila aktivna u pokretu otpora. Temu Drugog svetskog rata Nesbe će provući kroz jedan od svojih najpopularnijih romana „Crvendać“.

Najveća strast u adolescenciji za Nesbea je bio fudbal. 1977. godine je zaigrao za FK „Mold“. Zapustio je školu i ocene uz ubeđenje da mu to neće ni biti potrebno jer će uspeti izgraditi uspešnu fudbalsku karijeru. Želja mu je bila da zaigra za engleskog premijerligaša „Totenhem“ (Tottenham Hotspur F.C.).

1978. godine FK „Mold“ je osvojio Kup Norveške, a plasirali su se i u završnicu Norveškog fudbalskog prvenstva za dečake mlađe od 19 godina gde su pobedili FK „Mjondalen“ (Mjøndalen). Fudbalska karijera budućeg pisca završila se nakon što su se ukršteni ligamenti u njegovim kolenima ozbiljno oštetili od čega se nije uspeo oporaviti dovoljno da bi se mogao profesionalno baviti bilo kojim sportom, a najmanje fudbalom.

Uz opraštanje od fudbalske karijere Nesbe je bio u nezahvalnoj situaciji i na školskom planu, ocene su mu bile očajne, a školska godina na samom kraju.  Kako sam ističe, shvatio je da su mu loše ocene stale na put daljeg obrazovanja i karijere koju je priželjkivao i tako donosi odluku da se prijavi u vojsku. Tri godine je proveo na dalekom severu Norveške u vojnoj službi, a paralelno sa obukom učio je kako bi ponovo polagao ispite iz srednje škole i popravio ocene. Godinama posle, kao već poznat i popularan pisac, priznaće da je u vojsci naučio o sebi nešto novo, naučio je da može biti disciplinovan.

Sa novom diplomom iz srednje škole i odličnim ocenama mogao je da upiše fakultet koji god poželi, ali problem sa kojim se susreo bio je da nije znao šta želi i u kom pravcu da se usavršava. Iz velike neodlučnosti rodila se ideja da upiše poslovnu školu sa dugogodišnjom tradicijom – Norvešku školu ekonomije i poslovne administracije (Norwegian School of Economics and Business Administration) u Bergenu.

Muzička karijera

Prve muzičke korake Ju Nesbe pravi u bendu „De Tusen Hjem“ (The Thousand Home). Član grupe je postao sasvim slučajno kada mu je kolega iz poslovne škole ponudio da mu se pridruži jer je čuo da zna da svira gitaru. U autobiografiji Nesbe otkriva da su zvučali toliko loše i očajno da nisu mogli da zadrže ni jednog pevača, sve dok se on sam nije obreo za mikrofonom. Kada je prihvatio da zna i da može da peva odlučio je i da napiše pesmu koja će biti istinska melodija, a ne samo agresivno mešanje akorda.

„De Tusen Hjem“ su objavili jedan singl koji se mogao čuti na lokalnom radiju,  retko na državnoj radio stanici, a prodat je u 25 primeraka.  Bend se raspao, a Nesbe se preselio u Oslo sa diplomom u rukama.

Izvesno vreme je radio u finansijama i uporedo sa tim u slobodno vreme pisao pesme. 1992. godine Ju je neke od svojih pesama predstavio bas gitaristi Magnusu Larsenu Junioru (Magnus Larsen Jr.) i već sledećeg dana osnovali su pop-rok bend „Di Derre“. Članovi benda su bili: braća Nesbe (Ju kao vokal, a obojica sa gitarama), Magnus Larsen (bas) i Espen Stenhamer (Espen Stenhammer, bubnjar). Nakon smrti Knuta Nesbea gitaru je preuzela Uni Vihelmsen (Unni Wilhelmsen).

Već 1993. godine „Di Derre“ su bili na turneji, a 1994. godine su izdali album „Jenter & sånn“ koji je 41 sedmicu bio broj jedan na norveškoj listi najslušanijih albuma. Do 2018. godine izdali su još sedam albuma: „The forerunner – the derre“ (1995. goidine), „The derre“ (1995. godine), „Gym“ (1996. godine), „Slå meg på popmusikk“ (1998. godine), „The best med di derre“ (2006. godine), „Histories om et band“ (2013. godine), „Høyenhall“ (2018. godine).

Polovinom 90-ih postali su prava senzacija, pesme su se „vrtile“ na svim radio stanicama, a koncerti rasprodavali u rekordnom roku. Uprkos užurbanom ritmu Nesbe nije želeo da napustio svoj stalni posao u finansijama. Muziku je doživljavao više kao hobi, a manje kao karijeru i insistirao je na tome da ne želi da od hobija pravi životni poziv. Da bi sebi postavio još više obaveza odlučio se da nastavi studije na polju finansijske analitike, a prihvatio je i posao koji mu je ponuđen u najvećoj brokerskoj kući u Norveškoj, DnB Markets, sa kojima je potpisao dvogodišnji ugovor.

Naveče je nastupao sa bendom, a po danu radio i učio. Nakon godinu dana suludog tempa shvata da više ne uživa ni na poslu, niti na svirkama i da je vreme da nešto promeni prije nego što pregori. Obavestio je članove benda i šefa iz DnB-a da mu je potrebno šest meseci odmora što dalje od Norveške. Što dalje je bilo gotovo najdalje, sve do Australije.

Pisac

Neposredno pre nego što je krenuo na put Nesbe je dobio ponudu od koleginice sa fakulteta zaposlene u izdavačkoj kući da napiše knjigu o iskustvima i doživljajima koje je prikupio za vreme putovanja sa bendom. Ideja o pisanju knjige mu se dopala, ali on nije imao u planu da napiše baš tu poručenu knjigu. U periodu od 30 sati, koliko traje let iz Osla za Sidnej (Sidney) Nesbe je u književni život uveo Harija Hulea, disfunkcionalnog detektiva, alkoholičara, cinika koji opstaje samo zahvaljujući izuzetnim instinktima za preživljavanje koji mu ne dozvoljavaju da ostane na dnu čak ni onda kada je dno sve što vidi.

Sa 37 godina Nesbe počinje aktivno da piše, a na pitanje zbog čega je čekao tako dugo da bi napisao prvi roman odgovara da mu je trebalo vreme i da nije želeo da piše prosečne romane. U to vreme pisanje je za njega bilo poput povratka kući. Lik Harija Hulea je nastajao postepeno. Ime Hari je dobio prema fudbaleru iz Nesbeovog rodnog grada kome se divio kao dečak, a prezime Hule  po policajcu iz sela u kome je živela njegova baka. Hari je visok, mršav, plave kose i očiju sa ledenim pogledom.

Prvi roman „Slepi miš“ (The Bat, nor. Flaggermusmannen) objavljen je u Norveškoj u jesen 1997. godine. Nesbe je veći deo romana napisao za pet sedmica provedenih u Australiji. Čim je došao sa aerodroma u hotel počeo je pisati o Hariju koji je odseo u istom hotelu, došao iz Osla i ima džet leg (jetlag). Po povratku u Oslo dovršio je rukopis i poslao ga izdavaču pod pseudonimom Kim Erik Loker (Kim Erik Lokker). Nije želeo da upiše svoje ime jer se pribojavao da će ga pratiti popularnost koju je stekao kao član benda „Di Derre“ i da izdavač neće biti objektivan.

Nakon što je rukopis poslao u izdavačku kuću bilo je vreme da se vrati na posao, ali već prvog dana je otišao u direktorovu kancelariju i obavestio ga da više ne želi da radi. Tako je Ju Nesbe broker penzionisan, a Ju Nesbe pisac počeo da razmišlja o sledećem romanu. Nakon tri sedmice je dobio povratnu informaciju iz izdavačke kuće – njegov rukopis će biti objavljen. „Slepi miš“ je objavljen pod njegovim pravim imenom jer se pokazalo da je strah da će biti posmatram kroz prizmu muzičke karijere bio potpuno neutemeljen.

U zimu 1998. godine Nesbe je otputovao u Bangkok sa spremnim zapletom za novi roman – drugi iz serijala o Hariju Huleu. Trebalo mu je izvesno vreme da se privikne na novu sredinu i zavoli prestonicu Tajlanda (Thailand). Pratio je Harijeve korake kroz grad i priča je polako dobijala konačni oblik.

Roman „Bubašvabe“ (Cockroaches, nor. Kakerlakkene) objavljen je 1998. godine i uprkos nešto lošijim kritikama uvršten je u Sekciju novih izdanja Nacionalnog kluba knjiga što se desilo više zahvaljujući uspehu njegovog prethodnika koji je nagrađen prestižnim literarnim nagradama „Riverton“ i „Stakleni ključ“.

2000. godine iz štampe izlazi roman „Crvendać“ kao najkompleksnija priča do tada. Nesbe se osvrće na Drugi svetski rat i ulogu koju su Norvežani kao narod odigrali u tom istorijskom periodu. U autobiografiji pisac ističe da je to bila odlučujuća prekretnica u književnoj karijeri jer je dao sve od sebe i u slučaju da nije naišao na prihvatanje bio bi primoran da se oprosti sa pisanjem. „Crvendać“ je bio instant uspeh i kod publike i kod kritike i proglašen je najboljim romanom 2000. godine prema Klubu norveških bestselera (Norwegian Booksellers’ Prize).

2002. godine svetlost dana je ugledala „Odmazda“, a u jesen 2004. godine čitaocima u Norveškoj predstavljen je i peti deo serijala o detektivu Hariju Huleu pod nazivom „Solomonovo slovo“. Radnja ova dva romana smeštena je gotovo potpuno u Oslo i nije retko da se o njima, zajedno sa „Crvendaćem“, govori kao o „Oslo trilogiji“. Iako po narativu slične „Slepom mišu“ i „Bubašvabama“ četvrta i peta knjiga nastavljaju sa proširivanjem broja likova i praćenju paralelnih priča što ih čini mnogo bližim „Crvendaću“. „Odmazda“ je dobila nagradu Vilijama Nigarda (William Nygaard Prize), dok je „Solomonovo slovo“ prva knjiga koja je zaista zainteresovala međunarodne izdavače. Sve do 2004. godine Nesbeove knjige su bile prevedene na samo šest stranih jezika, a u internacionalnim krugovima bio je poznat kao egzotični skandinavski pisac.

U leto 2005. godine, nakon dve godine pisanja, Nesbe je završio šestu knjigu iz serijala pod nazivom „Spasitelj“ (The Redeemer, nor. Frelseren) čija radnja se delimično odvija u Vukovaru. Lik mladog hrvatskog plaćenog ubice Nesbe je bazirao na priči koju je čuo od hrvatskog kapetana kada je 1999. godine pisao esej pod nazivom „Glasovi Balkana“ (Balkan Voices, nor. Stemmer fra Balkan)  sa norveškim filozofom, piscem i književnim kritičarem Pol Espen Sobijem (Pål Espen Søbye). Izdavačka kuća nije bila posebno zadovoljna rukopisom, pa je Nesbe bio prinuđen pre svega da ga skrati za stotinu strana. Nezadovoljan konačnim rezultatom Ju predlaže da se knjiga uopšte i ne objavljuje. Ipak, nakon nekoliko dorada „Spasitelj“ je konačno izašao iz štampe u jesen 2005. godine i postao je najprodavaniji krimi roman u istoriji Nesbeove izdavačke kuće do tada.

Tokom 2006. godine Nesbeova popularnost je bila u usponu. U domovini više nije poznat kao muzičar koji piše knjige, već kao pisac koji ponekad nastupa u muzičkom bendu. Na svetskom nivou sve je više izdavačkih kuća zainteresovanih za prevođenje i objavljivanje njegovih romana. Hari Hule je počeo da stiče svetsku slavu.

U junu 2007. godine objavljena je sedma knjiga o slučajevima koje rešava neustrašivi, cinični i neprilagođeni detektiv Hule – „Sneško“ (The Snowman, nor. Snømannen). Nimalo neobično za Nesbea da kao prvo objavi knjigu u leto uprkos tome što se generalno smatra da je to loš period za prodaju i kao drugo knjigu koja se zove „Sneško“, opet leti. Odlične kritike i ništa manje odličan prijem kod čitalaca doveli su do toga da je „Sneško“ postao najbrže prodavan roman u istoriji Norveške.

Tokom 2007. godine Nesbe je počeo sa pisanjem potpuno novog serijala u sasvim novom polju – dečijoj književnosti. „Prdoprah doktora Proktora“ (Doctor Proctor’s Fart Powder, nor. Doktor Proktors prompepulver) objavljen je u oktobru 2007. godine i naišao je na odličan prijem i kod čitalaca i kod kritičara,  pa je čak nominovan u kategoriji najbolje dečije knjige za 2007. godinu od strane ARK-a (ARK’s Children’s Book Award).

Romani o Hariju Huleu su tokom 2007. godine počeli da se pojavljuju na bestseler listama širom sveta, a Nesbe je drugi put postao laureat Norwegian Booksellers’ kluba, ovog puta za sedmi deo serijala,  „Sneško“. Kao po pravilu, veliki uspeh Nesbea tera nekim novim putevima, pa počinje da piše samostalnu knjigu koja će biti objavljena 2008. godine pod nazivom „Lovci na glave“ (Headhunters, nor. Hodejegerne).

2008. godine objavljena je druga knjiga serijala o doktoru Proktoru – „Čarobna kupka doktora Proktora“ (Doctor Proctor’s Fart Powder: Bubble in the Bathtub, nor. Doktor Proktors Prompepulver: tidsbadekaret). U isto vreme Nesbe je radio i na nastavku serijala o detektivu Huleu, ali konačni rukopis je bio toliko loš da ga nikakve izmene nisu mogle popraviti. Uprkos uveravanjima izdavača da se priča može doraditi Nesbe je odlučio da odustane od kompletnog kostura priče i da počne da razvija novu ideju.

2009. godine Hari Hule se vraća u romanu „Oklopno srce“ (The Leopard, nor. Panserhjerte) koji ponovo ruši sve rekorde u prodaji. Priča prati Hulea u, do tada, najbrutalnijim okolnostima . Od Osla do Konga (Congo) i kroz arsenal sprava za mučenje „Oklopno srce“ nije bilo napisano za svačiji želudac što ga nije sprečilo da postane najprodavaniji roman u Norveškoj, Finskoj i Danskoj, a ni da se, po prvi put, pojavi na „Der Špigelovoj“ listi najprodavanijih izdanja ( Der Spiegel’s bestseller list) u Nemačkoj i to na mestu broj tri.

U jesen 2010. godine objavljen je roman „Doktor Proktor i smak sveta. Možda“ (Doctor Proctor’s Fart Powder: The End of the World. Maybe, nor. Doktor Proktor og verdens undergang. Kanskje) koji se u rekordnom roku našao na prvom mestu liste najprodavanijih knjiga što je krajnje neobično za dečiju literaturu. Već sledeće godine u leto Nesbe se vraća na svetske bestseler liste sa devetom knjigom iz serijala o Hariju Huleu po nazivom „Utvara“ (Phantom, nor. Gjenferd).

Tokom februara 2012. godine za vreme putovanja po Australiji i Novom Zelandu Nesbe je napisao još jednu priču o čudesnim dogodovština doktora Proktora – „Doktor Proktor i velika krađa zlata“ (Doctor Proctor’s Fart Powder: The Great Gold Robbery, nor. Doktor Proktor og det store gullrøveriet).

U leto 2013. godine izdata je i „Policija“ – knjiga koja je u samom početku trebala biti direktan nastavak „Utvare“, ali je sa vremenom priča izašla iz zamišljenih okvira i opstala kao samostalna knjiga koja se samo jednim delom naslanja na prethodnu. Sledeće godine Nesbe je objavio i još jednu samostalnu knjigu „Sin“ (The Son, nor. Sønnen) o nepravedno osuđenom Soniju Lofthausu (Sonny Lofthus) koji odlučuje da se bori za slobodu tek kada sazna istinu o očevoj smrti.

Tokom 2015. godine u knjižarama su se pojavile dve Nesbeove knjige potpuno novog žanra, noar krimi romani koje je smestio u Norvešku 70-ih godina prošlog veka: „Krv na snegu“ (Blood on Snow, nor. Blod på snø) i „Ponoćno sunce“ (Midnight Sun, nor. Mere blod).

2017. godine objavljena je peta knjiga u serijalu o doktoru Proktoru – „Može li doktor Proktor da spasi Božić“ (Doctor Proctor’s fart powder: Can Doctor Proctor Save Christmas?, nor. Kan Doktor Proktor redde jula?).

Obožavaoci Harija Hulea bili su primorani da na novi roman čekaju duže nego ikada ranije – čak četiri godine. „Žeđ“ (The Thirst, nor. Tørst) je premijerno objavljena u aprilu 2017. godine  i to istovremeno u Norveškoj i na svetskom nivou. U junu 2019. godine iz štampe je izašla i dvanaesta knjiga o detektivu Huleu – „Nož“ (Knife, nor. Kniv).

U aprilu 2018. godine u prodaju je puštena Nesbeova verzija Šekspirovog „Magbeta“ radnjom smeštena u industrijski grad na ivici propasti sedamdesetih godina XX veka.

Filmske i TV ekranizacije

2011. godine snimljen je film „Lovci na glave“ prema istoimenoj noveli u kome glavne uloge tumače Nikolaj Koster-Valdau (Nikolaj Coster-Waldau) i  Aksel Heni (Aksel Hennie). Film je snimljen u evropskoj produkciji (Norveška, Danska, Švedska i Nemačka), osvojio je nekoliko nagrada kao najbolji evropski triler godine, a bio je nominovan i za BAFTA nagradu u kategoriji Najbolji film sa neengleskog govornog područja.

U oktobru 2017. godine u bioskopima se našao film „Sneško“ baziran na istoimenom romanu – sedmom u serijalu o Hariju Huleu. Problematičnog detektiva otelotvorio je Majkl Fasbender (Michael Fassbender), dok su na ostvarenju bila angažovana i druga poznata holivudska imena poput Val Kilmera, Rebeke Ferguson (Rebecca Ferguson) i Džej Kej Simonsa (J.K. Simmons). Martin Skorseze (Martin Scorsese) je bio izvršni producent, dok je režiser bio hvaljeni Šveđanin Tomas Alfredson.  Film nije ispunio očekivanja ljubitelja Nesbeovih romana, a naročito ne Harijevih obožavalaca uprkos velikom novcu uloženom u post produkciju i reklamiranje. Za istinske poštovaoce Nesbeove proze filmska ekranizacija „Sneška“ bila je bolan fijasko, ispod prosečan triler koji bi i bez literarne podloge bio jedva gledljiv.

2014. i 2015. godine ekranizovane su i dogodovštine doktora Proktora u dva dečija filma rađena u norveško-nemačkoj produkciji, a prema prve dve knjige iz serijala: „Prdoprah doktora Proktora“ i „Čarobna kupka doktora Proktora“.

Ju Nesbe je naveden kao jedan od scenarista televizijskog filma „Ja sam Viktor“ (I Am Victor) koji je premijerno prikazan 2013. godine u produkciji NBC-a.

Na osnovu Nesbeovog zapleta napisan je i scenario za seriju „Okupirani“ koja prikazuje alternativnu budućnost u kojoj je Rusija okupirala Norvešku u ime Evropske unije.

Humanitarni rad

U novembru 2007. godine Nesbe je objavio novelu pod nazivom „Beli hotel“ (The White Hotel, nor. Det hvite hotellet), a kompletan prihod od prodaje preusmeren je fond „Spasimo decu“ (Save the Children).

2008. godine osnovao je „Fondaciju Harija Hulea“ (The Harry Hole Foundation), dobrotvornu organizaciju koja ima za cilj smanjenje nivoa nepismenosti među decom zemalja trećeg sveta. Svi prihodi od romana „Lovci na glave“, „Krv na snegu“ i „Ponoćno sunce“ uključujući i prihode od filmske adaptacije u svim formatima i izdanjima idu direktno u fondaciju.

Privatni život

O Nesbeovom privatnom životu malo se zna. Živi sam u dupleks apartmanu u distriktu Majorstrun (Majorstuen) u luksuznom delu norveške prestonice. Ima kćerku Selmu koja živi sa majkom u neposrednoj blizini očevog stana. Pisac ne voli da priča ni o kćerki ni o njenoj majci, sa kojom nikada nije bio u braku. U intervjuu za prestižni magazin „Njujorker“ (The New Yorker) istakao je da njegova bivša partnerka ne voli da bude u centru pažnje.

Zanimljivosti

U maju 2018. godine za vreme posete Beogradu oborio je sopstveni rekord u broju potpisanih knjiga u jednoj minuti – čak 15 primeraka.

Ne poseduje automobil, uglavnom zbog problema sa nedostatkom parking mesta u Oslu. Kroz grad krstari na biciklu.

Iako ima strah od visine pasionirani je ljubitelj planinarenja i slobodnog penjanja. Svake godine osvaja neki novi planinski vrh što mu je donelo ocenu 7c prema međunarodnim merilima koja označavaju težinu planinarske rute.

U stanu je preuredio tavan i od njega napravio savršenu sobu za pisanje, opremio je velikim pisaćim stolom, policama sa knjigama, aparatom za kafu, računarom, omiljenom muzikom, a zanimljivost leži u tome što tu sobu uopšte ne koristi za pisanje. Danima koje odvoji za pisanje odlazi u kafe koji posećuje i u kome radi duže od jedne decenije.

Rad na svakom novom romanu počinje pisanjem sinopsisa na pet strana, koji potom proširuje na dvadesetak strana, pa na stotinu sa nekoliko unesenih dijaloga. Za njega pisanje je vid društvene reakcije i kreiranje sveta u koje poziva ljude da uđu. Sam priznaje da ponekad nije siguran da li piše iz zadovoljstva ili zbog divljenja drugih ljudi.

Omiljeni pisci su mu Vladimir Nabokov, Knut Hamsun, Henrik Ibsen, Ernest Hemingvej (Ernest Hemingway), Čarls Bukovski (Charles Bukowski), serije „Čista hemija“ (Braking bad) i „Ljudi sa Menhetna“ (Mad Men), a filmovi „Kum“ (The Godfather), „Lovac na jelene“ (The Deer Hunter), „Taksista“ (Taxi Driver).

Ističe da živi skromno, te da za njega problem ne predstavlja zarada novca već njegovo trošenje. Sulude troškove poput kupovine jahte, na primer, smatra samo rasipanjem novca i resursa, a u svojim romanima četo upućuje na neravnopravnu raspodelu bogatstva u svetu.

Ne veruje u sudbinu niti u slobodnu volju, veruje  čitaocima, ali sa njima nikada ne razgovara o svojim knjigama. Ne osluškuje očekivanja čitalaca i nije lojalan onome što oni žele ili čemu se nadaju, naročito kada je serijal o Hariju Huleu u pitanju.

Bibliografija

Serijal o Hariju Huleu

• 1997. „Slepi miš“ – „Flaggermusmannen“ – „The Bat“
• 1998. „Bubašvabe“ – „Kakerlakkene“ – „Cockroaches“
• 2000. „Crvendać“ – „Rødstrupe“ – „The Redbreast“
• 2002. „Odmazda“ – „Sorgenfri“ – „Nemesis“
• 2003. „Solomonovo slovo“ – „Marekors“ – „The Devil’s Star“
• 2005. „Spasitelj“ – „Frelseren“ – „The Redeemer“
• 2007. „Sneško“ – „Snømannen“ – „The Snowman“
• 2009. „Oklopno srce“ – „Panserhjerte“ – „The Leopard“
• 2011. „Utvara“ – „Gjenferd“  – „Phantom“
• 2013. „Policija“ – „Politi“ – „Police“
• 2017. „Žeđ“ – „Tørst“  – „The Thirst“
• 2019. „Nož“ – „Kniv“  – „Knife“

Serijal o doktoru Proktoru

• 2007. „Prdoprah doktora Proktora“ – „Doktor Proktors prompepulver“ – „Doctor Proctor’s Fart Powder“
• 2008. „„Čarobna kupka doktora Proktora“ – „Doktor Proktors tidsbadekaret – „Doctor Proctor’s Fart Powder: Bubble in the Bathtub“
• 2010. „Doktor Proktor i smak sveta. Možda“ – „Doktor Proktor og verdens undergang. Kanskje – „Doctor Proctor’s Fart Powder: The End of the World. Maybe“
• 2012. „Doktor Proktor i velika krađa zlata“ – „Doktor Proktor og det store gullrøveriet“ – „Doctor Proctor’s Fart Powder: The Great Gold Robbery“
• 2017. „Može li doktor Proktor da spasi Božić?“ – „Kan Doktor Proktor redde jula?“ – „Doctor Proctor’s fart powder: Can Doctor Proctor Save Christmas?“

Noar serijal

• 2015. „Krva na snegu“ – „Blod på snø“ – „Blood on Snow“
• 2015. „Ponoćno sunce“ – „Mere blod“ – „Midnight Sun“

Ostalo

• 2001. „Karusellmusikk“ (kratke priče, bez prevoda na druge svetske jezike)
• 2007. „Det hvite hotellet“ – „The White Hotel“
• 2008. „Lovci na glave“ – „Hodejegerne“ – „Headhunters“
• 2014. „Sin“ – „Sønnen“ – „The Son“
• 2018. „Magbet“ – „Macbeth“