Ramuš Haradinaj

Biografija

Ramuš Haradinaj (Ramush Haradinaj) je aktuelni predsednik Vlade samoproglašene Republike Kosovo, te lider političke stranke Alijansa za budućnost Kosova (Aleanca për Ardhmërinë e Kosovës). Rođen je 3. jula 1968. godine u selu Glođani. U braku je s Anitom Haradinaj (Anita Haradinaj) s kojom ima troje dece. Živi i radi u Prištini.

Bio je jedan od lidera tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (Ushtria Çlirimtare e Kosovës – UÇK). Tokom sukoba na Kosovu i Metohiji aktivno se uključio i u politiku, ali je morao da se povuče sa mesta premijera zbog optužnica za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti nad srpskim, romskim i albanskim civilima koji su počinjeni od marta do septembra 1998. godine.

U aprilu 1998. godine oslobođen je svih optužbi. Tužilaštvo se žalilo na tu presudu tvrdeći da nisu imali dovoljno vremena da obezbede svedeočenje dvojice ključnih svedoka. Žalbeno veće suda u Hagu je 2010. godine naložilo delimično ponavljanje suđenja. Taj drugi proces je trajao nešto više od dve godine, a 29. novembra 2012. godine Haradinaj i njegov saradnik su po drugi put oslobođeni svih optužbi.

9. septembra 2017. godine postao je predsednik Vlade samoproglašene Republike Kosovo.

Detinjstvo i obrazovanje

Ramuš Haradinaj je rođen 1968. godine, kao drugo od devetoro dece radničke porodice u selu Glođane kod Dečana. Njegovi preci s očeve strane su poreklom iz mesta Beriše u severnoj Albanije.

Osnovnu školu je završio u selu Rznić, a srednju u Dečanima i Đakovici. Nakon što je 1987. godine maturirao otišao je na odsluženje vojnog roka. Tadašnja Jugoslovenska narodna armija (JNA) ga je unapredila u komandira voda.

Posle sukoba na Kosovu upisao je Pravni fakultet Univerziteta u Prištini. Pored diplome sa domaćeg univerziteta, Haradinaj poseduje i titulu magistra ekonomije koju je stekao na Američkom univerzitetu na Kosovu (American University of Kosovo), a koji predstavlja lokalnu filijalu Ročester Insituta za tehnologiju (Rochester Institute of Technology) čije je sedište u Njujorku.

Mladost i emigracija

Koristeći lažno ime Haradinaj je 1989. godine emigrirao u švajcarski grad Lejsin gde je radio kao radnik na građevini, te kao obezbeđenje u noćnim klubovima. Par godina kasnije pridružio se tzv. Narodnom pokretu za Kosovo, organizaciji koju su osnovali Albanici u dijaspori, a iz koje je kasnije formirana tzv. Oslobodilačka vojska Kosova.

Tokom 1996. godine prošao je vojnu obuku u Albaniji, a potom postao jedan od osnivača OVK u mestima Kuks i Tropolje. Kako navode mnogi svetski mediji, aktivno je učestvovao u krijumčarenju oružja na Kosovo. Tokom jedne od tih akcija sukobili su se sa srpskom graničnom policijskom patrolom, a tom prilikom je ubijen njegov brat Luan (Luan Haradinaj).

U Dečane se vratio polovinom 1997. godine.

Sukobi na Kosovu i Metohiji

Haradinaj je zajedno sa braćom Dautom i Škeljzenom organizovao napade na srpsku policiju na celom području Metohije. Polovinom aprila 1997. godine postao je jedan od komandanata OVK. U svom rodnom selu je formirao specijalnu jedinicu koja je nazvana „Crni orlovi“, a za koju se smatra da je odgovorna za masovno mučenje i ubijanje nekoliko desetina srpskih civila čija tela su pronađena u Radonjićkom jezeri i u bunarima na području opštine Dečani.

Sukobi na Kosovu i Metohiji su kulminirali 1998. godine. OVK je pod svoju kontrolu stavila sela Lukošane, Cirez i Prekaze, a u periodu od 28. februara do 5. marta 1998. godine srpska vojska započela je ofanzivu nad OVK. Otpor je slomljen, a sukobi su nastavljeni u selu Drenice. Tom prilikom je, prema izveštajima stranih organizacija pored boraca OVK poginuo i mnogo albanskih civila.

Usledio je sukob u Haradinajevom rodnom selu Glođane. OVK je predvodio lično Haradinaj, a tom prilikom stradalo je mnogo srpskih vojnika. Jedan od policajaca uspeo je da ga rani, ali je ovaj sukob nosio i mnoge civilne žrtve. To je izazvalo bes domaćeg stanovništva pa je podrška OVK bila sve masovnija.

Zahvaljujući „odbrani“ Glođana Haradinaj je napredovao u hijerarhiji OVK, pa je postao vođa u zapadom delu Kosova. Do juna 1998. godine njegova zona komandovanja proširena je i na deo Metohije. Učestali napadi i žestoke borbe na Kosovu nosile su sa sobom mnogo civilnih žrtava sa obe strane. U septembru 1988. godine nedaleko od Glođana je pronađeno 39 tela civila, albanske i srpske nacionalnosti. To je dovelo do javne osude zločina koje su Haradinaj i njegove snage počinile nad civilima.

Prvi premijerski mandat

Nakon ulaska NATO snaga (UMNIK) na Kosovo i Metohiju OVK je zvanično demilitarizovana, a 1999. godine je promenila ime u tzv. Korpus za zaštitu Kosova. Haradinaj je postavljen za zamenika komandanda Agima Čekua (Agim Çeku).

U aprilu 2000. godine zvanično se povukao sa pozicije u KZK-u, te najavio aktivniji politički angažman. Uz podršku Mahmuta Bakalija (Mahmut Bakalli) osnovao je stranku Alijansa za budućnost Kosova. Izabran je za predsednika ove partije.

Mnogi bivši članovi OVK su se nadali da će Haradinaj ući u koaliciju sa Hašimom Tačijem (Hashim Thaçi), nekadašnjim političkim liderom OVK. Tači je bio predsednik Demokratske partije Kosova (PKD), koja je predstavljala glavnu opoziciju vladavini Ibrahima Rugove i njegovoj Demokratskoj ligi Kosova (LDK). Ipak, Haradinaj je tada izjavio da je stranku osnovao kako bi stvorio „novu paradigmu za budućnost demokratije na Kosovu“.

Nakon izbora koji su održani u oktobru 2004. godine ušao je u pregovore sa LDK, koju je predvodio Rugova, tadašnji predsednik Kosova. Rugova ga je imenovao za mandatara za sastav nove Vlade Kosova. Usledilo je glasanje u Parlamentu. Haradinaj je osvojio 72 glasa „za“ i samo tri protiv, ostali poslanici su bili suzdržani.

Njegov prvi mandat trajao je svega stotinu dana, jer je nakon što je Međunarodni sud za ratne zločine na području bivše Jugoslavije podneo optužnicu za ratne zločine protiv njega, Haradinaj podneo ostavku na poziciju premijera.

Prvo suđenje u Hagu

Tužilaštvo Međunarodnog suda u Hagu je u optužnici navelo da je Haradinaj, kao komandant OVK počinio zločine protiv čovečnosti i prekršio običaje ratovanja u periodu od marta do septembra 1998. godine. U optužnici je navedeno da je pod njegovom direktnom kontrolom članstvo OVK mučilo i ubijalo srpsko, albansko i romsko stanovništvo.

Nakon što je optužnica objavljena Haradinaj je istupio s mesta premijera, te se dobrovoljno predao sudu u Hagu. Proveo je dva meseca u pritvoru pre nego što je dobio garancije da suđenje čeka na slobodi.

Tadašnji šef UMNIK-a Soren Jesen Petersen (Søren Jessen-Petersen) pozdravio je njegovu odluku da se dobrovoljno preda sudu, podržavajući njegov rad i opisujući ga kao „bliskog partnera i prijatelja“. Sve to uprkos činjenici da su mnoge svetske obaveštajne agencije došle do saznanja da je Haradinaj jedna od ključnih figura koja povezuje politiku i organizovani kriminal na Kosovu.

Pretresno veće suda u Hagu je produžilo njegovo privremeno puštanje na slobodu, te mu dozvolilo da čeka suđenje u Prištini. Nakon toga mu je Žalbeno veće dozvolilo da učestvuje u javnim političkim aktivnostima, što je bio presedan u istoriji međunarodnog krivičnog prava. Sve to bilo je opravdano njegovim dobrovoljnom predajom sudu.

S druge strane Tužilaštvo je tvrdilo da, iako Haradinaj ne predstavlja pretnju svedocima, samo njegovo prisustvo bi moglo da utiče na to da li će oni svedočiti protiv njega ili ne. Sud ga je pozvao da se 26. februara 2007. godine pojavi u Hagu, a samo nekoliko dana ranije Haradinaj se sastao sa kosovskim predsednikom Fatmirom Sejdiuom (Fatmir Sejdiu), premijerom Agimom Čekuom i šefom UMNIK-a Joakimom Rikerom (Joachim Rücker), te brojnim stranim diplomatama.

Na konferenciji za novinare koja je organizovana pred početak suđenja Haradinaj je izjavio da „se oseća spokojnim jer veruje da će se suđenje okončati u njegovu korist“. Tadašnja glavna tužiteljka Karla Del Ponte (Carla Del Ponte) je u nekoliko navrata izjavila da je odluka da Haradinaj čeka suđenje u Prištini sramna, te da nikako ne može da shvati zašto ga međunarodni zvaničnici smatraju faktorom stabilnosti na Kosovu. U intervjuu koji je dala jednom nemačkom dnevnom listu kazalaje da „Haradinaja smatra ratnim zločincem“.

Na samom početku suđenja Del Ponte je istakla da se Tužilaštvo suočavalo sa brojnim problemima, te da je bilo izuzetno teško pronaći svedoke koji će govoriti o svemu što je OVK radila na Kosovu. Pored toga, ona je naglasila da nisu imali podršku UN-a, ni NATO sveznika.

3. aprila 2008. godine sud je doneo presudu u korist Haradinaja. Nekadašnji lider OVK je proglašen nevinim.

Ovo suđenje obeležili su brojni problemi sa svedocima. Haradinajeva odbrana nije izvodila svoje svedoke, dok su čak trojica svedoka tužilaštva odustala od pojavljvaljivanja na sudu. Iako je sud u Hagu tvrdio da niko od svedoka tužilaštva nije ubijen, pod velom tajni je ostala smrt Kujtima Beriše (Kujtim Berisha) koji je 18. februara 2007. godine stradao u saobraćajnoj nesreći u Podgorici.

Prema istrazi koju su provele crnogorske vlasti Berišu je usmrtio pijani vozač Aleksandar Ristović. To je sudu bilo dovoljno da njegovu smrt ne smatra ubistvom naručenim od strane Haradinaja i njegovih ljudi. Ipak, brojni svetski mediji su objavili da je čak 19 najavljenih svedoka protiv Haradinaja ubijeno pre ili tokom suđenja. Sud nikada nije prihvatio te činjenice kao osnovane.

Ponovljeno suđenje

Novo suđenje počelo je 18. avgusta 2011. godine, a predsedavala su trojica novih sudija. Tužilaštvo je pozvalo 56 svedoka, a odbrana je ponovo smatrala da im svedoci nisu potrebni. Ramuš Haradinaj je 29. novembra 2012. godine po drugi put oslobođen optužbi.

Ovog puta, nije bilo navoda o zastrašivanju svedoka. Sudije su utvrdile da, „ne samo da nema dokaza da se Haradinaj osudi, nego da je utvrđeno da je on činio sve kako bi sprečio kriminalno ponašanje tamo gde je mogao“.

Tužilac Džefri Najs (Geoffrey Nice) tvrdio je da nije bilo osnova ni za jedno od suđenja protiv Haradinaja, te da je Karla Del Ponte time želela da privoli srpsku stranu da Sudu u Hagu predaju Radovana Karadžića i Ratka Mladića.

Hapšenja u Sloveniji i Francuskoj

Sudski organi u Srbiji zatražili su da se Haradinaj izruči toj zemlji s obzirom da se sve dešavalo na području tadašnje Srbije. Njihov zahtjev je odbijen. Srbija je raspisala poternicu za njim zbog zločina počinjenim na Kosovu i Metohiji.

U junu 2015. godine slovenačka policija ga je uhapsila, ali je dva dana kasnije pušten zbog diplomatskog pritiska koji je vršen na tu zemlju.

Godinu i po dana kasnije Haradinaj je uhapšen u Francuskoj, kada je avionom doputovao iz Prištine. Srpske vlasti su zatražile da se on hitno ispruči u Srbiju jer protiv njega postoji optužnica da je „lično učestvovao u mučenju, ubijanju i silovanju srpskih civila“.

Američki zvaničnici su napomenuli da je Haradinaj već dva put oslobođen optužbi, te da bi izručenje Srbiji samo dodatno povećalo tenzije i konflikte u tom delu Evrope. Francuski sud je 27. aprila 2017. godine odbio da izruči Haradinaja Srbiji i pustio ga na slobodu.

Drugi premijerski mandat

Nakon opštih izbora koji su održani u junu 2017. godine na Kosovu, Haradinaj je izabran za mandatara za sastav nove Vlade Kosova. Parlament je potvrdio njegovo imenovanje sa 61 glasom „za“. Ostalih 58 poslanika je bojkotovalo glasanje. Stvaranjem tzv. koalicije PANA i Haradinajevim imenovanjem za premijera rešena je višemesečna politička kriza na Kosovu.

Kontroverze

Za lik i delo Ramuša Haradinaja vezane su mnoge kontroverze. Ipak, brojni izveštaji stranih obaveštajnih agencija nisu uzeti u obzir kada mu se sudilo u Hagu. Osim toga, strani mediji su objavili da je Haradinaj u proleće 2000. godine učestovovao u sukobu sa ruskim vojnicima na kontrolnom punktu KFOR-a.

Navodno je umešan i u pucnjavu u selu Gornji Streoc. Tom prilikom je povređen, te helikopterom američkih vojnika prevezen u Nemačku. Njegov dosije navodno su „očistili“ upravo američki zvaničnici.

Retki pripadnici OVK koji su bili spremni da progovore o svojim iskustvima tokom sukoba na Kosovu, priznali su da ih je Haradinaj tukao kako bi održavao disciplinu u svojim redovima. Jedan od bivših boraca ga je okaraterisao kao „psihopatu“.

Privatni život

Ramuš Haradinaj je rođen 1968. godine u Glođanima, gde njegov otac, majka i ostala porodica i danas žive. Bio je oženjen Finkinjom s kojom ima sina Škelcena (Shkëlzen Haradinaj). Trenutno je u braku sa novinarkom Anitom Haradinaj s kojom ima troje dece, dva sina i ćerku.

Ne deklariše se kao musliman, nego kao katolik, jer njegova porodica već generacijama pripada ovoj veri. U jednom intervjuu je kazao „Moja religija je albanizam, najbolja religija na svetu“.

Ima državljanstvo Albanije, a pored albanskog govori engleski, francuski i srpski jezik. Jednom prilikom je kazao da intervjue i govore upućene kosovskim Srbima daje na srpskom jeziku kako bi pokazao „svoje poštovanje prema njima“.

Izvori:

• http://kryeministri-ks.net/sr/premijer/biografija/
• http://www.icty.org/case/haradinaj/4#ind
• http://news-nyheter-balkan-serbia-yugoslavia.blogspot.com/2011/01/reportedly-dead-witnesses-in-haradinajs.html
• https://www.theguardian.com/world/2017/jan/05/kosovo-former-pm-arrested-in-france-on-serbian-warrant