Aleksandar Sergejevič Puškin

Biografija

Aleksandar Sergejevič Puškin (Александр Сергеевич Пушкин) je bio ruski književik. Rođen je 26. maja 1799. godine u Moskvi, a umro 29. januara 1837. godine u Sankt Peterburgu. Pisao je romane, drame, pesme i kratke priče, a mnogi ga smatraju jednim od najvećih ruskih pesnika i ocem moderne ruske književnosti.

Poreklo

Puškinov otac potiče od stare aristokratske porodice, a njegova majka je bila unuka Avrama Petroviča Hanibala (Абра́м Петро́вич Ганниба́л), Afrikanca koji je postao sluga i pitomac princa Petra I, a potom i vojni inženjer i general. Puškinov deda s očeve strane Lav Aleksandrovič (Лев Александрович ) je bio artiljerijski pukovnik, kapetan garde, a njegov otac Sergej Ljvovič (Серге́й Льво́вич Пу́шкин) pesnik-amater. Nadežda Osipovna Hanibal (Надежда Осиповна Ганнибал), Puškinova majka je preko bake s očeve strane bila potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.

Sergej Ljvovič i Nadežda Osipovna su osim Aleksandra imali još dvoje dece, ćerku Olgu i sina Lava. Kao i mnoge druge ruske porodice tokom ranog 19. veka Puškinovi roditelji su usvojili mnoge običaje francuske kulture, tako da su sva deca učila francuski jezik. Puškin je od bake Marije Aleksejevne Hanibal i njene negovateljice Arine Rodionovne Jakovljeve slušao stare ruske narodne priče. U očevoj biblioteci pronalazio je knjige koje je voleo da čita, a ljubav prema književnosti stekao je i od brojnih učenih gostiju koji su im dolazili u kuću.

Školovanje i književni počeci

U oktobru 1811. godine roditelji su ga upisali u novootvoreni Carskoselski licej (Carska gimnazija) koji je kasnije preimenovan u Puškinov licej. Tada je počeo da stvara svoja prva dela.  Prvu pesmu „Prijatelju stihotvorcu“ je objavio 1814. godine u „Evropskom glasniku“. U njegovim radovima osećao se uticaj romantičarskih pesnika Konstantina Batjuškova (Константи́н Никола́евич Ба́тюшков) i Vasilija Žukovskog (Василий Андреевич Жуковский), te francuskih pesnika s kraja 17. i 18. veka, naročito Evarista de Parnija (Évariste Désiré de Forges).  U gimnaziji je takođe započeo svoje prvo veliko delo, poemu „Ruslan i Ljudmila“ („Руслан и Людмила“), pisanu u stilu narativne proze Lodovika Ariosta (Ludovico Ariosto) i Voltera (François Marie Arouet Voltaire). Poema je napisana u formi epske bajke, a govori o otmici Ljudmile, ćerke Vladimira Velikog i hrabrom vitezu Ruslanu koji pokušava da je spase od zlog čarobnjaka. Puškin tada nije ni slutio da će upravo ovo delo koje je objavljeno tek 1820. godine postati jedna od najpoznatijih poema u ruskoj književnosti.

Tokom gimnazijskih dana objavio je poeme „Tenj Fonzina“, „Bova“ i „Bezverje“, te „Poslanica Judinu“ i „San“ u kojima je opisao sećanje na letnje dane svog detinjstva koje je provodio kod bake u podmoskovskom selu Zaharovo, kod Zvenigoroda.

Ušao je u književni kružok Arzamas, te aktivno učestvovao u polemikama s Ljubiteljima ruske reči.

Sankt Peterburg i Zelena lampa

U junu 1817. godine je završio školovanje u Carskoj gimnaziji sa činom koleškog zapisničara. Dobio je posao u ministarstvu vanjskih poslova Ruskog carstva u Sankt Peterburgu. Dve godine kasnije je postao član književno-pozorišnog društva „Zelena lampa“ čiji članovi su bili dekabristi (pripadnici tajnog plemićkog opozicionog pokreta). Iako nije aktivno učestvovao u delovanju „Sojuz blagodenstvija“, družio se s njegovim članovima, pisao političke epigrame i stihove koji su se širili gradom. Uporedo je radio na poemi „Ruslan i Ljudmila“ koju je započeo još kao gimnazijalac. Kada je poema u maju 1820. godine objavljena izazvala je burne reakcije u javnosti. Pojedini književni kritičari su mu zameri mešanje rusko-francuskog načina književnog izražavanja s narodnim govorom.

Život u izgnanstvu

Grof Mihail Miloradovič, upravnik gubernije Sant Petersburga ga je u proleće 1820. godine pozvao na razgovor zbog stihova i epigrama koje je objavljivao u ime „Zelene lampe“. Epigrami o Arakčejevu, Fotiju i Aleksandru Prvom bili su u velikoj suprotnosti sa statusom jednog državnog činovnika kakav je bio Puškin. Dobio je ultimatum – progonstvo u Sibir ili robija na Soloveckim ostrvima. Zahvaljujući njegovom prijatelju Karamzinu (Никола́й Миха́йлович Карамзи́н), Puškin je premešten iz prestonice u kišnjevsku kancelariju generala Ivancova. Na putu prema Kišnjevu oboleo je od upale pluća. Sa generalom Rajevskim i njegovom porodicom je radi oporavka otputovao na Krim. Deo leta i jeseni 1920. godine proveo je u Gurzufu na Krimu. Tu je nastavio da piše poemu „Kavkaski zarobljenik“, a tu je nastala i ideja za poemu „Bahčisarajska česma“ i roman u stihovima „Evgenije Onjegin“. Tokom 1823. i 1824. godine živeo je u Odesi, a pisma koja je tada slao svojim prijateljima postala su važna dela ruske proze. Čitao je dela francuskog pesnika i polemičara Andra Šenijea (Andre Chenier) i lorda Džordža Bajrona (George Gordon Byron).

U Odesi je živeo veoma burnim životom, pio je, kockao i družio se s udatim ženama. Jedna od njih bila je supruga grofa Mihaila Voroncova, glavnog pokrajinskog guvernera. S Voroncovim je dogovorio i nekoliko dvoboja, a nakon što je u jednom od svojih pisama koje je policija presrela, prijatelju priznao da je „oduševljen ateizmom“, 8. jula 1824. godine je zvanično otpušten iz službe.

Ponovo je prognan, ovog puta na sever zemlje, u Mihajlovsko, na imanje njegove majke gde je proveo dve godine. Ovo mesto bilo je posebno inspirativno za Puškina. Podaci pokazuju da je tu napisao više od sto dela. Završio je zbirku pesama „Razgovor s knjižarom“ koju je započeo u Odesi, poemu „Cigani“, te nastavio svoj rad na autobiografskim zapisima, napisao poemu „Grof Nulin“ i mnoge druge. Tu je započeo i roman „Arapin Petra Velikog“.

Početkom septembra 1826. godine, na poziv tek okrunjenog ruskog cara Nikolaja Prvog Puškin je došao u Moskvu. U razgovoru koji su vodili u četiri oka pesniku je obećana lična zaštita i oslobođenje od obične cenzure. U tom periodu, nastala je poema „Poltava“ koja govori o odnosima Evrope i Rusije, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. „Poltava“ je objavljena 1829. godine, a ni kritika ni publika je nisu dobro prihvatile. Štaviše, čitaoci i kritičari su postali još oštriji prema Puškinu.

U međuvremenu pisac pravi novi zaokret, pa od realne istorijske i društvene analize stvarnosti skreće u sferu fantastike. Nakon što je objavljena pjesma „Andre Šenije“, 1827. godine vlast je pokrenula istragu protiv pesnika jer je u njoj zapažen odziv na ustanak dekabrista. Iako je istraga po najvišoj zapovedi bila prekinuta vrlo brzo, Puškin je bio pod tajnom kontrolom policije.

Boldinska jesen

U novembru 1828. godine upoznao je Nataliju Gončarovu (Ната́лья Серге́евна Гончаро́ва), u koju se, kako je sam priznao zaljubio na prvi pogled. Zaprosio ju je preko prijatelja Fjodora Tolstoja – Amerikanca (Фёдор Ива́нович Толсто́й) u aprilu sledeće godine. Zbog Natalijine mladosti odgovor njene majke je bio neodređen. Nakon toga Puškin odlazi na služenje vojske na Kavkaz gde se u to vreme vodio rat protiv Turaka. Kada je napustio vojnu službu preselio se u Tbilisi, a po povratku u Moskvu Natalijina majka ga je dočekala prilično hladno. Ona se bojala za svoju ćerku zbog pesnikove reputacije slobodnog mislioca, ali i zbog njegovog siromaštva.

Godine 1830. Natalija je pristala se uda za pesnika, a njegov otac mu je kao svadbeni dar ustupio vlasništvo nad selom Kistenjevom. U jesen iste godine otputovao je u Boldino gde je zbog epidemije kolere u karantinu proveo tri meseca. Tu su nastala neka od njegovih najpoznatijih dela: „Boldinska jesen“, „Belkinove pripovesti“, „Male tragedije“, brojne pesme, prozni i dramski ciklusi. Neka od tih dela objavljena su tek posle Puškinove smrti. Knjiga pripovetki obeležila je prozni period njegovog stvaranja, a upravo ovom žanru je posvetio poslednjih šest godina svog života.

Tokom 1830. i 1831. godine bio je urednik „Književnih novina“. Zbog tekstova koji su bili u suprotnosti sa stavovima i delima ruskog cara novine su ukinute.

2. marta 1831. godine venčao s s Natalijom Gončarovom. Kratko su živeli u Moskvi, a njihova kuća je kasnije pretvorena u muzej. Sredinom maja iste godine otputovali su u Petrograd, a u dači koju su tog leta iznajmili u Carskom Selu, Puškin je napisao „Pismo Onjegina“. Nakon toga ponovo je stupio u službu kao istoričar u arhivima, dobivši zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Inspirisan idejom jake ruske vlasti napisao je pesme „Pred grobnicom svetom“, „Klevetnicima Rusije“ i „Borodinjska godišnjica“. Njegove stavove delili su i prograni dekabristi.

„Belkinove pripovetke“ koje su objavljene 1832. godine nisu naišle na oduševljenje kritike i publike iako ih je Puškin zamišljao kao veliko epsko delo. U periodu između 1832. i 1833. godine započeo je roman „Dubrovski“. U njemu se prepliću romantizam i realizam, gde je samo glavni lik, plemeniti razbojnik Dubrovski prikazan u romantičnom svetlu. Kako bi detaljno istražio „Predmet Pugačov“ otputovao je na Ural.

7. januara 1833. godine izabran je za člana Carske ruske akademije, a u jesen iste godine se vratio u Boldino. Tu je dovršio rad na „Priči o Pugačovu“ i „Pesme zapadnih Slovena“, te započeo pripovetku „Pikova dama“. U Boldinu su nastali romani „Bronzani konjanik“ i „Andželo“, te „Bajka o ribaru i ribici“ i „Bajka o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija“.

Život u prestonici mu nije prijao, pa je tražio od cara dopuštenje da sa porodicom otputuje na selo. Osim toga želeo je da nastavi istraživanja za „Istoriju Petra“. Njegovi zahtevi su bili odbijeni, a pomoć u vidu 10 000 rubalja koje mu je car ponudio nije bila dovoljna kako bi platio dugove u koje je zapao. Osim toga, nailazio je na oštre kritike književnika i čitalaca pa se već uveliko govorilo o opadanju njegovog talenta. U jesen 1834. godine ponovo je otputovao u Boldino gde je napisao „Bajku o zlatnom petliću“. Početkom 1835. godine izašao je puni tekst „Jevgenija Onjegina“, zbirke pesama, poema i pripovetke za koje kritika nije imala mnogo razumevanja.

Savremenik

Godine 1836. izašao je prvi broj časopisa „Savremenik“ u kome su, osim Puškinovih, bila objavljivana dela Gogolja (Николай Васильевич Гоголь), Turgenjeva (Ива́н Серге́евич Турге́нев), Žukovskog (Василий Андреевич Жуковский) i Vjazemskog (Пëтр Андре́евич Вя́земский). Međutim, časopis je imao samo 600 pretplatnika pa je donosio više troškova nego dobiti, te nije bilo dovoljno novca da se isplate honorari saradnika. Poslednja dva toma „Savremenika“ uglavnom su ispunjena Puškinovim delima koja nije potpisao svojim imenom. U ovom časopisu objavio je „Kapetanovu kći“. Iako je imao dovoljno materijala da izda roman kao posebnu knjigu, odlučio je da delove objavljuje u časopisu. Ovaj roman publika je dobro prihvatila, dok kritika nije bila oduševljena.

Početkom 1836. godine preminula je njegova majka Nadežda Osipovna što je na pesnika ostavilo dubok trag. Nakon sahrane otputovao je u Moskvu kako bi pronašao saradnike koji bi mu pomogli u radu na „Savremeniku“. Na molbu supruge Natalije koja je u to vreme bila trudna vratio se kući. U leto 1836. godine preveo je jedanaest ruskih pesama na francuski jezik, a njegovi prevodi se i danas smatraju besprekornim.

U dači na petrogradskom Kamenom ostrvu napisao je svoj poslednji ciklus pesama.

Smrt

Pritisnut dugovima, problemima s izdavačima i javnim udvaranjem gardiste carske konjičke garde Žorža d’Antesa (Georges-Charles de Heeckeren d’Anthès) njegovoj supruzi Nataliji, Puškin zapada u stanje teške depresije, te poziva d’Antesa na dvoboj. Kako bi izbegli skandal gardista ženi Natalijinu sestru Jekatarinu Gončarovu, ali ni to nije rešilo problem, pa ga je ponovo izazvao na dvoboj. 27. januara 1837. godine dvoboj je održan na Crnoj reci. Puškin je teško ranjen te je uprkos intervenciji carskog lekara Nikolaja Arendta dva dana kasnije preminuo. Sahranjen je kod Svetogorskog manastira Pskovske gubernije. Na zahtev njegove supruge Natalije kipar Aleksandar Pergmanov je izgradio nadgrobni spomenik koji od avgusta 1841. godine krasi grob velikog ruskog književnika.

Nasleđe

Osim velikih dela Aleksandar Sergejevič Puškina je iza sebe ostavio četvoro dece, ćerke Mariju i Nataliju, te sinove Aleksandra i Grigorija.

Mnoge škole, trgovi i ulice širom sveta nose ime ruskog književnika. Carsko Selo, grad u severozapadnoj Rusiji je 1937. godine u čast pesnika preimenovano u Puškin. Dva muzeja u Moskvi i jedan u Sankt Peterburgu takođe nose njegovo ime. Vojvotkinja od Aberkoma je u Irskoj 1987. godine osnovala Puškinov fond namenjen kreativnoj deci. Godine 1977. ruski astronom Nikolaj Černih otkrio je asteroid koji je nazvan 2208 Puškin. Osim toga, jedan krater na Mesecu nosi pesnikovo ime. Drugi najveći dijamant pronađen u bivšem Sovjetskom Savezu takođe je nazvan po njemu. Ujedinjene nacije su 2010. godine dan Pušinovog rođena 6. jun proglasile Danom ruskog jezika.

Bibliogafija

Puškin je pisao drame, poeme, pripovetke, romane, te lirsku, rodoljubivu, elegičnu poeziju, ode i epigrame.

1813. Poslanica Nataliji

1814. Liciniju

1814. Prijatelju stihotvorcu

1814. Razum i ljubav

1814. Romansa

1814. Sestri

1814. Odgovor Batjuškovu

1815. Uspomene iz Carskog sela

1815. Poslanica Galiču

1815. Poslanica Judinu

1815. Poslanica mladoj glumici

1815. Suza

1815. Sanjar

1815. Uživao sam, eto, presretan sam bio

1814. Barkovljeva sena

1816. Eksprompt za Ogarjovu

1816. Morfeju

1816. Testament

1816. Pevač

1816. Prozor

1816. Vi bolesni ste? Već tri noći…

1816. Želja

1816. Znatiželjnik

1816. Prijateljima

1817. U album

1817. Sloboda

1817. Njoj

1817. Ona

1817. Epigram uz pesnikovu smrt

1817. Idi kuć s mise, uveče…

1817. Istomina i Orlov goli…

1817. Zlato i mač

1818. Bakovo slavlje

1818. Čaadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada…)

1819. Boj poznajem – zvuk mačeva volim…

1819. Nedavno tihe večeri neke…

1819. Preporod

1819. Selo

1819. Rusalka

1819. Veseli pir

1819. Umaknuo sam od Eskulapa

1820. U Čaadavljev portret

1820. Braća razbojnici

1820. Doridi

1820. Ruslan i Ljudmila

1820. Nerejida

1820. Ugasila se zvezda danja

1820. Samom sebi

1820. Karađorđevoj kćeri

1820. Crna koprena

1821. Zaboravih već, draga, šta beše prošlih leta

1821. Preživeo sam

1821. Bodež

1821. Muza

1821. Napoleon

1821. Ohladneh ja spram svojih sanja

1821. Ne mogu smislit’ nekakav drugi štos…

1822. Daj, Nikita, brže odeću…

1822. Kavkaski zarobljenik

1822. Car Nikita i četrdeset njegovih ćerki

1822. Kazni, jer svet si pravednik…

1822. Sužanj

1822. Uznik

1822. Vadim (nedovršena poema=

1822. Gavrilijada

1823. Noć

1823. Izađe sejač da seje seme svoje…

1823. Kola života

1823. Elegija

1823. Demon

1823. Za slobodu

1823. Ptičica

1823. Slobode sejač osamljeni…

1824. Moru

1824. Strah je Lizu vas ljubiti…

1824. Španska romansa

1824. Akvilon

1824. Al ako?

1824. Bahčisarajska česma

1824. Cigani

1824. Grožđe

1824. Kad naumi ženiti se carski Arapin

1824. Mirni bozi polja, dubrava i gora…

1824. O, devo-ružo, u okovu

1824. Pevač David rastom beše mal…

1824. Prozerpina

1824. Razgovor s knjižarom

1824. Ti okovi zarobljeniku…

1825. Bura

1825. Tek ruže kad se suše…

1825. Savet

1825. Za A.P. Kern

1825. Zadnje cveće

1825. Čim malko svenu ruže

1825. Prizor iz Fausta

1825. Ako prevari te žice…

1825. Andra Šenijea

1825. Spaljeno pismo

1825. Boris Godunov

1825. Eto! Još je živ Kurilka žurnalist?

1825. Evropa zalud zgranula se…

1825. Ex ungue leonem

1825. Grof Nulin

1825. Odrekosmo se rečitosti lako….

1825. U krvi oganj želja gori

1825. Za grofa Voroncova

1825. Zimsko veče

1825. Ženik

1825. Prozaik i poeta

1826. Pesme o Stjenjki Razinu

1826. Zimski put

1826. Stance

1826. Prorok

1826. U jevrejskoj kolibi kandilo….

1826. Epigram (Jedva carske dočepo se moći)

1827. Talisman

1827. Pesnik

1827. Karte tužno otvara

1827. Arapin Petra Velikog

1827. Arion

1827. Tri izvora

1827. Berangerova reputacija

1827. U rudnicima sibirskim

1828. Ti i Vi

1828. Sećanje

1828. Gavrani se leteč sreli…

1828. Cvetak

1828. Grade sjaja, grade – bedo…

1828. Još uvek dušu hladni vetrovi…

1828. Ančar drvo otrova

1828. Utopljenik

1828. Tu ne pevaj, lepotice…

1828. Zaludan si dar slučajni…

1829. O, kol ko nam otkrića sjajnih…

1829. Opet ovenčani smo slavom

1829. Pesnik i gomila

1829. Poltava

1829. Elegični odlomak

1829. Humcima Gruzije noć prekriva nedra

1829. Ja ljubljah vas. ta ljubav možda cveta…

1829. Kad bučnim ulicama lutam…

1829. Kavkaz

1829. Don

1829. Zima je. Što da radimo na selu?

1829. E.P. Poltorackoj

1829. Zimsko jutro

1829. Znaci

1829. Živeo je vitez bedan…

1829. Putovanje u Arzrum

1829. Roman u pismima

1829. Svraka

1829. Odron

1830. Cigani

1830. Tacit

1830. Bajka o mečki

1830. Rad

1830. Stihovi spevani noću u nesanici

1830. Zbog obala svog zavičaja…

1830. Zaklinjanje

1830. Pesniku

1830. Elegija

1830. Kućica u Kolomni

1830. Male tragedije

1830. Istorija sela Gorjuhina

1830. Uz prevod Ilijade

1830. Rima

1830. Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza…

1830. Momak

1830. Na početku života ja se sećam škole

1831. Grobar

1831. Borodinska godišnjica

1831. Jeka

1831. Gospođica-seljanka

1831. Klevetnicima Rusije

1831. Upravitelj poštanske stanice

1831. Hitac

1831. Mećava

1831. Bajka o caru Saltanu

1831. Bajka o popu i njegovom pomoćniku Baldi

1831. Belikove priče

1832. Pir za vreme kuge

1832. Mocart i Salijeri

1832. Jezerski

1833. Andželo

1833. Bronzani konjanik

1833. Bajka o ribaru i ribici

1833. Burdis i njegova tri sina

1833. Jevgenij Onjegin

1833. Jesen

1833. Vojvoda

1833. Bajka o mrtvoj kneginji i sedmorici delija

1833. O Bože, ne daj da poludima!

1834. Priča o Pugačovu

1834. Bajka o zlatnom pevcu

1834. Pikova dama

1834. Mickjevič

1834. Krdžalija

1834. Da, draga, vreme je! Spokojstva srce prosi…

1835. Egipatske noći

1835. Pesme zapadnih Slovena

1835. Oblak

1836. Oci pustinjaci i neporočne žene

1836. Zaboravši gaj, slobodu…

1836. Umetniku

1836. Vode duboke

1836. Spomenik nerukotvorni podigoh sebi…

1836. Škrti vitez

1836. Ja posetih opet…

1836. Kapetanova kći

1839. Kameni gost

1841. Dobrovski