Dušan Vasiljev

Biografija

Dušan Vasiljev je bio srpski pesnik, romansijer i dramski pisac. Rođen je u Velikoj Kikindi 19. jula 1900. godine, gde je i umro 27. marta 1924. godine. Svrstava se u red najznačajnijih srpskih ekspresionista.

Iako je živeo jako kratko, svega 24 godine, postao je jedan od najistaknutijih srpskih modernih pesnika. Napisao je oko 300 pesama, 20 romana i četiri drame.

Lični život

Dušan Vasiljev je rođen u Velikoj Kikindi, tada delu Austrougarskog carstva, sada Srbija. Majka mu se zvala Rakila, a otac Kosta. Imao je dve sestre, Jelenu i Aleksandru, kao i brata Spasoja.

Kada je Dušan imao četiri godine umrla mu je majka. Nakon majčine smrti, njegov otac se ponovo oženio. U ovom braku rodilo se još petoro dece, od kojih je troje umrlo na porodu.

Vasiljev je završio osnovnu školu u svom rodnom gradu Kikindi, a srednju je pohađao u Temišvaru, gde se preselio zajedno sa porodicom, 1911. godine.

Kada je počeo Prvi svetski rat njegov otac je mobilisan i tada je Dušan morao da preuzme svu brigu za braću i sestre. Za to vreme je pohađao učiteljsku školu i radio kao pisar.

Godine 1917. se pridružio vojsci, a sledeće godine je mobilisan. Iz rata se vratio kući sav iscrpljen i lošeg zdravstvenog stanja. Mučio se sa bronhitisom. Kada se odmorio i prezdravio, otišao je u Temišvar, gde je nastavio da radi za srpsku vojsku kao tumač i pisar.

Osnivač je književne grupe „Kolo mladih Srba“ i časopisa „Sloga“.

Nakon što je srpska vojska napustila Temišvar, Vasiljev se preselio u Beograd. Na Univerzitetu u Beogradu je upisao Filozofski fakultet. Ostvarivao je saradnju sa raznim književnim časopisima, uključujući „Slogu“ i „Dan“.

Studije je napustio, ali je završio kurs pedagogije i od 1920. godine radio kao učitelj u Rumuniji. Te iste godine se venčao sa Milojkom Maletić.

Godine 1921. ponovo je pozvan u vojsku u Kratovo. Međutim, zbog lošeg zdravstvenog stanja iste godine vratio se kući.

Bolovao je od zapaljenja plućne maramice i bronhijalnog katara. Jedno vreme se odmarao, čitao i pisao, a sve trudeći se da ozdravi, ali stanje mu se samo pogoršavalo.

Vasiljev je bio jedna od najtragičnijih ličnosti u srpskoj književnosti. Detinjstvo je proveo u ratnim okolnostima, a na kraju rata bio je prisilno mobilisani austrougarski vojnik na frontu u Italiji.

Mladost mu je uništena u blatnim i hladnim rovovima, gde je svakodnevno gledao ljudska stradanja. Posle rata se razboleo, nervi i čitav njegov organizam bili su nepopravljivo razoreni.

Veliki trud je ulagao u postizanju što boljih školskih kvalifikacija, kao i mesta u društvu i porodičnom okruženju. Pored toga, još je stigao da napiše veliki broj pesama i novela, dramskih tekstova, ali u borbi sa tuberkulozom nije odneo pobedu.

Teška sudbina, pod stalnom senkom smrti bila je priča njegovog života: u ratu je bio svedok tuđih smrti, a u miru očekivao svoju. Sve njegove rane, telesne i duševne, izlivale su se kao bolni krik u njegovoj poeziji.

Veliko prokletstvo i žrtva stvorili su njegov lični revolt, tugu i ogorčenje. Prazninu koja je nastala u njegovom životu ničim nije mogao popuniti, osim svojim delima kao svojevrsnim oduškom za bol i spoznaju onoga što je izgubio ili što nije imao.

I za poeziju mu je ponestajalo vremena. Zapravo, bila je to trka i surova borba sa vremenom da sebe i svoje emocije spasi od zaborava.

Lečenje je pokušao i u Zagrebu, ali bezuspešno. Umro je u svom rodnom mestu u 24. godini. Sahranjen je u blizini Manastira Svete Trojice na Melinom groblju.

Književna nagrada „Dušan Vasiljev“ dodeljuje se u znak poštovanja pisca Dušana Vasiljeva i sa ciljem promocije savremene srpske književnosti. Ova nagrada osnovana je 1997. godine,  odlukom Kulturno-prosvetne zajednice Kikinde.

Književni rad

Dušanova mračna i paradoksalna poezija proizašla je iz posebnog razumevanja ljudskog stanja, ali i iz tragičnog iskustva tokom Prvog svetskog rata i njegovih posledica.

Isto tako, inspiraciju za pisanje pronalazio je u Kikindi i Temišvaru, gradovima u kojima je odrastao i obrazovao se, kao i tadašnjoj društvenoj pozadini. Vasiljev je najviše čitao Crnjanskog i Vinavera.

Za vreme i nakon Prvog svetskog rata, mnogi su umetnici usvojili ekstremističke stavove. Apokaliptične i dramatske vizije, negiranje stvarnosti, gubitak poverenja u bližnje, skepticizam prema znanju, širenje tehnologije i industrije, potraga za novim svetovima i novim vrednostima, doprinosile su složenosti novonastale situacije.

Lirika Dušana Vasiljeva izrazito je obojena defetizmom.

Rat i uzaludnost ratnih stradanja, razočarenje, beda, rušenje ideala, česti su motivi u pesmama. Pesme su mu snažnog emotivnog naboja, očaja, razočarenja, nemoći i ljutog protesta. Najpoznatije njegove pesme su „Naraštaj“, „Plač Matere Čovekove“, „Pesma bune protiv boga“, „Bolnica“.

Vasiljev je književni ugled stekao pesmom „Čovek peva posle rata“. Pesmu je objavio u časopisu „Misao“ 1920. godine i za nju dobio brojne pozitivne kritike.

Pesmom je oslikao duhovno raspoloženje mladih ljudi koji su se, nakon pretrpljenog katastrofalnog rata, morali pomiriti sa strašnim iskustvima i pronaći način da se integrišu u stvarni život. Za njegove stihove vezuje se pesimizam, a on se često naziva „pesnik revolta“.

Pesma „Čovek peva posle rata“ inspirisana je pesnikovim ratnim i posleratnim iskustvom. Vasiljev je shvatio apsurd ratovanja i njegovog ličnog učešća u ratu za tuđe interese. Razočarenje je posle rata osetio uvidevši da je na socijalnom planu sve ostalo isto.

Izražavajući lični bes i zgražanje, napisao je pesmu intoniranu kao ispovest i protest. Ispovest je to o nadanjima i uzaludnim snovima, a protest protiv bludnog sveta. Za vreme ratnih strahota verovao je da će sve doći na svoje mesto kada ratu dođe kraj, da će početi novi život, pun nade u bolje sutra, ali je posleratna stvarnost, nažalost, bila lišena svežine i čistote.

Iz svega toga sledilo je veliko razočarenje koje je izrodilo bunt, bol i protest, osnovna osećanja koja su podstakla Vasiljeva za pisanje. Ova osećanja uslovila su kompoziciju i strukturu pesme „Čovek peva poslije rata“, kao i njenu vrstu strofe i stiha, rasporeda rime, ritma i tona.

Stvoren je potpuni sklad između spoljašnje i unutrašnje kompozicije u pesmi. Ovde je svaka strofa smisaona celina, koja se sastoji iz više manjih celina, poetskih slika, koje su u isto vreme i sintaksičko-intonacione celine.

„Plač matere čovekove“ je po temi, tonu, umetničkim slikama, a naročito po eksplicitno antireligioznom stavu, osobena Vasiljeva pesma. U pesmi se uočavaju pažljivo razvijajući emotivni nivoi.

Pesnik je vrlo uspešno stvorio prelaz između bola i pobune. Pobuna je nastala u trenutku žalosti, ona je opšta i sveobuhvatna, pobuna protiv religije, ali i žestoka pobuna protiv sveta i njegovog poretka.

Za vreme svog kratkog života nije uspeo u nameri da objavi svoju knjigu poezije. Književni opus Vasiljeva sastoji se od oko 300 pesama, 20 romana i četiri drame.

Sačuvane su njegove dve predstave koje su karakteristične po otkrivanju njegovog intimnog sveta i oblikovanje njegovog životnog iskustva kroz dramatični oblik. Teme njegovih predstava su problemi i dobre strane braka, vernost i nevera. Većina njegovih dela nalazi se u Narodnoj biblioteci Srbije u Beogradu.

Bibliografija

Poezija

• „Izabrane pesme“ – izabrao Živko Milićević, predgovor Velimir Živojinović („Srpska književna zadruga“, Beograd, 1932. godine)
• „Pesme“ – priredio Živan Milisavac („Matica srpska“, Novi Sad, 1950. godine)
• „Čovek peva posle rata“ – izabrao i priredio Stevan Raičković, predgovor „O čoveku Dušana Vasiljeva“ Radomir Konstantinović („Prosveta“, Beograd, 1968. godine)
• „Izabrane pesme“ – izabrao Ljubomir Simović, Predgovor „Složenost poezije Dušana Vasiljeva“ Ljubomir Simović („Rad“, Beograd, 1975. godine)
• „Čovek peva posle rata“ – izabrao Jovan Delić, predgovor „Gorko sećanje na pokolj“ Jovan Delić („Veselin Maleša“, Sarajevo, 1982. godine)
• „Pesme“ – izbor, pogovor, literatura Jovan Zivlak („Kairos“, Sremski Karlovci, 2000. godine)

Proza

• „Ispred praga“, pripovetke i drame – priredio dr Aleksandar Pejović, predgovor dr Aleksadar Pejović („Rad“, Beograd, 1986. godine)