Foto: Javno vlasništvo.Džordž Orvel (engl. George Orwell) je bio engleski pisac. Rođen je 25. juna 1903. godine u Motihariju, u Indiji. Preminuo je 21. januara 1950. godine u Londonu. Njegovo pravo ime je bilo Erik Artur Bler (Eric Arthur Blair).
Svrstava se među najpoznatije engleske esejiste 20. veka. Postao je slavan zahvaljujući svojim književnim i političkim radovima, kritikama i romanima.
Njegovi najpoznatiji romani su: „Životinjska farma“ i „1984-ta“.
Ustanovljen je pridjev „orvelijanski“ kojim se opisuje mehanizam državne kontrole misli.
Detinjstvo i školovanje
Orvel je rođen 1903. godine u tadašnjoj britanskoj koloniji Indiji, kao drugo dete Ričarda Blera (Richard Blair) i Ide Bler (Ida Blair). Njegov otac je bio britanski vojnik, a majka poslovna žena koja je potekla iz porodice neuspešnih trgovaca. Njegova starija sestra se zvala Mardžori (Marjorie), a mlađa Avril (Avril).
Prva reč koju je navodno izgovorio bila je „zverski“ („beastly“). Majka ga je u London odvela 1904. godine, nakon čega nije video oca pune četiri godine. Otac ga je posetio 1907. godine, posle čega je otišao nazad u Indiju.
Zbog toga što mu je otac nedostajao, ali i zbog nekih drugih razloga, osećao se pomalo usamljenim, što je podstaklo njegovo odbojno ponašanje.
Nije bio miljenik među školskim drugovima. Najčešće je u trenucima usamljenosti izmišljao priče i razgovarao sa zamišljenim osobama. Prvu je pesmu napisao sa pet godina. Pesma je govorila o tigru.
Od šeste godine je pohađao Anglikansku parohijsku školu. Njegovo odrastanje je bilo nesrećno. Kao dečak je bio povučen i mrzovoljan. Svoje nesrećno detinjstvo detaljno je opisao u autobiografiji koja je objavljena nakon njegove smrti.
U detinjstvu je često menjao adrese stanovanja. Najpre su se preselili u Henli na Temzi. Onda su se preselili u Šiplejk u kuću gde je Orvel proveo najveći deo svog detinjstva.
Sledeća selidba bila je u Sautvold, kada je njegova majka pokrenula privatni posao nakon što je otvorila čajdžinicu „The Copper Kettle“. Orvel se uvek trudio da se druži sa starijim dečacima.
Pokazao se kao vrlo uspešan učenik, pa je zbog toga ostvario stipendiju za dve prestižne engleske škole „Iton“ i „Velington“.
Najpre je pohađao jedan semestar na „Velingtonu“, a zatim je do 1921. godine studirao na „Itonu“. Neki profesori su bili zadovoljni njegovim uspesima, dok ga drugi nisu voleli zbog očitog nepoštovanja autoriteta.
Pisanje je voleo od malih nogu, pa je kao dečak znao da želi da postane pisac. Tokom studija je mnogo vremena trošio na izučavanje britanskih pisaca.
Nauku je zbog toga često zanemarivao što je rezultovalo slabim uspehom i nemogućnosti dobijanja stipendije za univerzitet. Tada je doneo odluku da prekine formalno obrazovanje i pronađe prvi posao.
Zna se da su mnogi Orvelovi stavovi bili zasnovani na hrišćanstvu. Isto tako, bio je izuzetno sujeveran. Tvrdio je da je u dvorištu crkve u Velingtonu video duha. Verovao je i u crnu magiju.
Tokom školskih dana je napravio vudu lutku starijeg momka kako bi mu se osvetio zbog maltretiranja. Zanimljivo je da je taj isti momak nakon toga slomio nogu, a kasnije je umro od raka.
Zbog ovoga je Orvel žalio celi svoj život, neprestano osećajući krivicu za njegovu smrt. Kako bi otklonio ovaj urok, istetovirao je sitne plave krugove na zglobovima.
Književna karijera i ostali poslovi
Pet godina je služio u indijskoj imperijalnoj policiji u Burmi. Bio je mnogo razočaran imperijalnom vlasti i njenim metodama. Svoje neslaganje sa sistemom izneo je kroz dve autobiografske priče „Vešanje“ i „Ubijanje slona“, kao i u romanu „Burmanski dani“.
Po napuštanju policije jedan period je radio kao lučki radnik u Burmi.
U Englesku se vratio 1927. godine. Nekoliko narednih godina izjašnjavao se kao anarhista, a onda se počeo smatrati socijalistom. U ovog periodu se mnogo posvetio književnoj karijeri. Nadao se da će mu prihodi od pisanja biti dovoljni za život, pa se zbog toga 1928. godine preselio u Pariz.
Međutim, pisanje mu nije donosilo prihode kojima je mogao da pokrije sve životne troškove, čak ni približno, te je u Parizu morao da pere posuđe po restoranima i hotelima.
U teškim životnim okolnostima, pritisnut neimaštinom, vratio se u Englesku, 1929. godine i to poprilično narušenog zdravlja. Svoja iskustva i nedaće ovog perioda ovekovečio je romanom „Niko i ništa u Londonu i Parizu“.
U Londonu je iz nepoznatih razloga počeo da upotrebljava pseudonim Orvel. Jedni misle da je ime Orvel došlo od istoimene reke. Drugi su bili mišljenja da je Orvel bilo ime njegovog omiljenog konja na trkama. Ime Džordž mogao je da uzme od svog ujaka.
Živieo je u staroj porodičnoj kući gde je pisao svoje delo „Burmanski dani“. U traganju za izvorima zarade zaposlio se kao učitelj u privatnoj školi gde je radio u periodu od 1932. do 1936. godine.
Njegova prva supruga sa kojom je bio u braku od 1936. do 1945. godine se zvala Ejlin O’Šonesi (Eileen O’Shaughnessy). Upoznali su se na zabavi u Hampstedu. Tada je bila studentkinja psihologije na Oksfordu.
Na zabavi je rekao prijatelju da takvu devojku želi za svoju suprugu, što se i obistinilo. Zajedno su vodili prodavnicu „The Stores“ gde su prodavali razne sitnice.
Prodavnica nije bila dobro uređena, prokišnjavala je, skoro da nije imala grejanje, ali njih dvoje su bili srećni zbog svog zajedničkog poslovnog poduhvata. U dvorištu su uzgajali nekoliko vrsta povrća, a imali su i par koza i kokošaka. Bio je to srećan period njegovog života.
Sklopio je posao s Izdavačkom kućom „Left Book Club“ pa je morao da istraži život siromašnih ljudi u Engleskoj. Kako bi uspešno izvršio ovaj zadatak zaposlio se u rudniku. Svoja zapažanja o siromaštvu i napade na engleski socijalizam obelodanio je u knjizi „Put za dok Vigan“.
Orvel je voleo da pije čaj. Svoju ljubav prema čaju i način njegove pripreme opisao je u eseju „Lepa šolja čaja“. Prema zapisima njegovih prijatelja u ogroman čajnik sipao je desetak kašičica indijskog čaja. Govorili su da je više cenio čaj i govedinu nego Nobelovu nagradu.
Najčešće se kući vraćao za vreme čaja i večere. Najomiljenije jelo su mu bile pržene kobasice sa lukom i palačinke. Isto tako, voleo je tost i riblju paštetu, domaće kolače sa džemom i crni hleb sa puterom.
Život u ratnim okolnostima
Kada je 1936. godine izbio Španski građanski rat Orvel je u Španiji izveštavao o ratnim zbivanjima. Bio je zadovoljan barselonskom atmosferom gde mu se činilo da život u anarhiji dobro funkcioniše. Stupio je u komunističku miliciju. Borio se na nekoliko frontova kada mu je uručen čin potporučnika.
Zapisanop je da je imao fobiju od pacova koji su u rovovima grizli čizme. Jednom prilikom je pištoljem ubio jednog pacova i tako uzbunio celi front, gde su obe strane krenule u akciju. U Španiji je teško ranjen u grkljan, nakon čega je imao probleme sa glasom.
Ponovo je došao u sukob sa režimom, što je dovelo do njegovog bega iz Španije zbog toga što su komunisti imali nameru da ga ubiju. Proveo je u Maroku šest meseci, gde se većinu vremena oporavljao i odmarao. U Maroku je 1938. godine oboleo od tuberkuloze.
Na početku Drugog svetskog rata pokazivao je želju da stupi u borbu protiv fašista u Španiji, međutim, ustanovljeno je da je bio nesposoban za vojsku. Zbog toga je radio kao novinar.
Bio je šef indijskog servisa Bi-Bi-Sija. Iskustva iz ovog perioda poslužila su mu za pisanje romana „1984-ta“.
Zarađivao je za život tako što je pisao književne kritike za list „New English Weekly“ sve do 1940. godine. U toku Drugog svetskog rata bio je u članstvu Otadžbinske zaštite (Home Guard). Od 1941. godine radio je u Bi-Bi-Si-ju na programima o podršci Istočnoj Aziji i Indiji za britanske ratne potrebe.
Iako je primao dobru platu dao je otkaz 1943. godine, jer je postao svestan da formira ratnu propagandu. Tada se zaposlio kao književni urednik časopisa „Tribunea“. Kasnije je pisao za časopise „Observer“ i „Manchester Evening News“.
Zbog posla je mnogo putovao. Slao je izveštaje iz raznih delova sveta. Godine 1944. je završio pisanje romana „Životinjska farma“ koji je objavljen najpre u Engleskoj, a potom u Sjedinjenim Američkim Državama. Objavom ovog romana stekao je svetsku slavu i postao cenjen i čitan pisac.
Građu romana je zasnovao na grupi životinja u jednom seoskom dvorištu koja je uspela da pokori i progna ljude, te da uspostavi sopstvene vlasti. Roman završava tako što inteligentne svinje uspostavljaju oblik diktature, mnogo svirepiji nego onaj ljudski.
Orvel je moralnu poruku romana „Životinjska farma“ usmerio prema svim državama koje staju na put pravima i slobodama građana.
Nakon njegove smrti Odeljenje psihološkog rata CIA-e je od Orvelove udovice otkupilo filmska prava na roman „Životinjska farma“.
Luj de Rošmont (Louis de Rochemont) je bio reditelj crtanog filma baziranog na romanu „Životinjska farma“, a sve po odobrenju CIA-e.
Orvelov predgovor ovom romanu nije objavljen u originalnim izdanjima, međutim pronađen je u njegovim neobjavljenim radovima.
U njemu stoji mišljenje o tome kako se nepopularne ideje u Engleskoj mogu potisnuti, a da se pri tome ne upotrebljava sila. Ovo njegovo mišljenje je zasnovano na tome da štampa pripada bogatim ljudima koji zbog toga mogu da učine da se sve ideje koje su nepoželjne, ne puste u javnost.
Dalje piše da se nepoželjne ideje mogu lako iskoreniti kvalitetnim obrazovanjem, na taj način bi se polaznici najboljih škola upoznali sa stavom da nekim segmentima ne treba dati prostora i trošiti vreme na razmišljanje o njima, niti treba o njima govoriti.
Upoznao je Hemingveja (Ernest Hemingway) koji je bio oduševljen njegovim radom.
Tokom života je Orvel imao nekoliko ljubavnica. Ženama je bio miljenik. Sklapao je brojna prijateljstva sa ženama dok je poslovao. Bile su to njegove prijateljice sa povlasticama. Pretpostavlja se da je sa suprugom imao poprilično otvoren brak.
Nikada mu nije bilo zvanično potvrđeno, ali je tokom života verovao da je sterilan. Zbog toga su on i supruga usvojili dete. Dali su mu ime Ričard Horacio Bler (Richard Horatio Blair). Dečak je dobio ime po Orvelovom prijatelju i njegovom stricu.
Kraj života i smrt
Pred kraj života je napisao esej „Politika i engleski jezik“. Kroz esej je predstavio šest važnih pravila za pisanje: Nikada ne koristite poređenje, metafore ili druga stilska izražajna sredstva koje viđate u štampanim izdanjima; Nikada ne koristite dugačke reči ili fraze ako možete da koristite kraće; Ako ste u mogućnosti da izbacite neke reči, onda ih izbacite; Nikada ne koristite pasiv ako uočite da možete koristiti aktiv; Ne koristite strane reči, žargon ili naučne izraze, ako ste u mogućnosti da pišete svakodnevnim jezikom; Prekršite bilo koje od ovih pravila pre nego što kažete nešto što bi bilo pogrdno ili primitivno.
Supruga mu je umrla tokom operativnog zahvata, 1945. godine. Preselio se na ostrvo Juru, na škotskoj obali.
Na ovom ostrvu je napisao roman „Hiljadu devetsto osamdeset četvrta“. Roman tematizuje vlast koja se zasniva na iskrivljavanju istine i stalnom rekonstruisanju istorijskih činjenica, a sve u svrhu ostvarenja svojih ciljeva.
Klima na ostrvu nije pogodovala njegovom zdravlju, konstantno je bio lošeg raspoloženja. Zbog svega toga je i roman napisan u sumornom tonu.
Proglašen je najboljim novinarom svoga vremena, kao i najboljim piscem engleskog eseja.
Nakon što mu je supruga umrla prijatelji su smatrali da će dete dati na usvajanje. Međutim, to se nije dogodilo. Postao je samohrani otac, ali mu je u podizanju deteta uveliko pomagala njegova kućna pomoćnica.
Dečak je postao veoma vezan za Orvela. Mnogo su vremena provodili zajedno. Kada bi se Orvel bavio obradom drveta, Ričard mu je dodavao eksere. Nikada ga nije vaspitavao batinama.
Orvel se drugi put oženio Sonjom Bromvel (Sonia Brownell) i to neposredno pre smrti, u jesen 1949. godine. Umro je u januaru 1950. godine, u 48. godini od tuberkuloze. Orvel je sahranjen u Crkvi Svih Svetih, u Satou, u skladu sa pravilima anglikanske crkve.
Njegova udovica Sonja Orvel je umrla 1980. godine. Do kraja života je vodila njegovo imanje. Finansije joj nisu išle od ruke, što je dovelo do bankrota pred sam kraj njenog života.
Sina Ričarda su vaspitali Orvelova sestra Avril i njen muž, u Škotskoj. Ričard se oženio, dobio dva sina i nekoliko unuka. Po zanimanju je poljoprivrednik.
Izreke i citati
„Činilo mi se da se fudbal ne igra zbog užitka koje pruža šutiranje lopte, već je to neka vrsta borbe“.
„Svaka generacija zamišlja sebe kao inteligentniju od one što je došla pre nje, i mudriju od one koja dolazi poslije nje“.
„Tokom vremena univerzalnih prevara, kazivanje istine postaje revolucionarni čin“.
„Postoji samo jedan način da se zaradi u pisanju, a to je da se udate za ćerku izdavača“.
„Pogubno je izgledati gladan. Čini ljude da žele da vas udare“.
„Ko kontroliše prošlost, kontroliše sadašnjost. Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše budućnost“.
Bibliografija
- „Niko i ništa u Londonu i Parizu“ (Down and out in Paris and London, 1933. godine)
- „Burmanski dani“ (Burmese Days, 1934. godine)
- „Sveštenikova kći“ (A Clergyman’s Daughter, 1935. godine)
- „Samo nek Aspidistre lete“ (Keep the Aspidistra Flying, 1936. godine)
- „Put na dok Vigan“ (The Road to Wigan Pier, 1937. godine)
- „Kataloniji u čast“ (Homage to Catalonia, 1938. godine)
- „U borbi za vazduh“ (Coming Up for Air, 1939. godine)
- „Životinjska farma“ (Animal Farm, 1945. godine)
- „Hiljadu devetsto osamdeset četvrta“ (Nineteen Eighty-Four, 1949. godine)
