Lav Nikolajevič Tolstoj

Biografija

Lav Nikolajevič Tolstoj (Лев Николаевич Толстой) je bio ruski književnik i filozof. Rođen je 9. septembra 1828. godine u Jasnoj Poljani, a preminuo 20. novembra 1910. godine u Astapovu.

Iako je napisao stotine eseja i drama, najpoznatiji je po romanima „Rat i mir“ („Война́ и миръ“) i „Ana Karenjina“ („Анна Каренина“), te se smatra jednim od najvažnijih ruskih realista. Osim toga, Tolstoj je bio književni kritičar, filozof, levičar i pacifista. U anketi koja je provedena među 125 britanskih i američkih književnika proglašen je za najboljeg pisca u poslednjih 200 godina.

Prvi veći uspeh doživeo je objavljivanjem polu-autobiografske trilogije „Detinjstvo“ („Детство“), „Dečaštvo“ („Отрочество“) i „Mladost“ („Юность“), te zbirkom pripovedaka pod nazivom „Sevastopljske priče“ („Севастопольские рассказы“) u kojima je opisao svoja iskustva iz Krimskog rata.

Poreklo, detinjstvo i obrazovanje

Lav Nikolajevič Tolstoj je rođen 1828. godine na porodičnom imanju Jasna Poljana, desetak kilometara jugozapadno od Tule. Bio je četvrto od petoro dece grofa Nikolaja Iliča Tolstoja (Николай Ильич Толстой), veterana Domovinskog rata i grofice Marije Volkonskaje (Мария Николаевна Волконская Толстая). Tolstoj je potomak stare ruske plemićke porodice. Marija je preminula kada je Lavu bilo dve godine, a sedam godina kasnije preminuo je i Nikolaj. Tolstoj i njegova braća i sestre othranili su rođaci.

Krimski rat

Lav je 1844. godine krenuo na studije prava i orijentalnih jezika na Kazanskom univerzitetu, ali su ga profesori ocenili kao „nesposobnog i nevoljnog da uči“, pa je već na pola puta odustao od fakulteta i vratio se u rodno mesto. Živeo je u Moskvi i Sankt Peterburgu, a 1851. godine otputovao je na Kavkaz i zajedno s bratom pridružio se vojsci. Tokom Krimskog rata (1853 – 1856) i jedanaestomesečne opsade Sevastopolja bio je potporučnik u artiljerijskom puku, a nakon bitke na Crnoj reci dobio je orden za izuzetnu hrabrost i čin poručnika.

U periodu od 1852. do 1856. godine napisao je trilogiju „Detinjstvo“, „Dečaštvo“ i „Mladost“ koja govori o sinu bogatog ruskog zemljoposednika. Ovo je ujedno i socijalna priča jer opisuje jaz između seljaka i nijhovih gazda, bogatih zemljoposednika. Osim toga značaj ovog dela ogleda se i u činjenici da je to univerzalna priča o odrastanju, koju je Tolstoj odbacio zbog prevelike sentimentalnosti. Ipak, to nikako nije umanjilo njen značaj.

Putovanje Evropom

Tolstoj je počeo da piše još tokom učešća u ratu, ali se njegov, do tada aristokratski pogled na svet, uveliko promenio nakon Krimskog rata, a naročito nakon putovanja Evropom. Tokom 1857. godine svedočio je javnom pogubljenju u Parizu, a ovo iskustvo promenilo ga je za čitav život. Godine 1859. objavio je roman „Porodična sreća“, inspirisan romansom sa devojkom koju je hteo da oženi, a taj san se nije ostvario.

Učešće u ratu i ljudi koje je sretao u Evropi promenili su piščeva razmiljašnja. Smatra se da je njegova filozofija nenasilne borbe uticala je i na Mahatmu Gandija (Mohandas Karamchand Gandhi) koji je upravo od ruskog pisca tražio savete za svoju borbu. Svoj politički stav i književni stil Tolstoj je „izbrusio“ upoznavši francuskog pisca Viktora Igoa (Victor-Marie Hugo), a naročito pročitavši Igoovo epohalno delo „Jadnici“ („Les Misérables“).  Na njega je uticao i francuski ekonomista, filozof i anarhista Pjer Žozef Prudon (Pierre-Joseph Proudhon). Prudon je 1861. godine objavio delo pod naslovom „La Guerre et la Paix“ („Rat i mir“) te se smatra da je Tolstoj upravo od njega pozajmio naziv za svoj veliki roman „Rat i mir“, objavljen četiri godine kasnije. U ovom romanu oseća se i veliki uticaj stavova, ideja i stila Viktora Igoa.

Povratak u Rusiju

Inspirisan svime što je video i doživeo u Evropi, vratio se u Jasnu Poljanu i osnovao 13 škola za decu ruskih seljaka koji su se tek 1861. oslobodili kmetstva. Sledeće godine objavio je esej „Škole u Jasnoj Poljani“ u kome je izneo svoje viđenje obrazovanja. Ipak, ovaj projekat nije dugo trajao jer su ga pripadnici tajne carske policije neprestano uznemiravali. Ono što se sa sigurnošću može reći jeste da su upravo škole u Jasnoj Poljani bile prvi primer koherentne teorije demokratskog obrazovanja.

U septembru 1862. godine oženio je šesnaest godina mlađu Sofiju Andrevnu (Со́фья Андре́евна Толста́я, ćerku dvorskog lekara. U to vreme Tolstoj je već bio poznat po romanu „Kozaci“, neobičnoj priči u kojoj su isprepleteni kozačka istorija polovine 19. veka i romantična priča moskovskog plemića i seljanke. Dmintrij Andrejevič – Olenin je, baš poput samog pisca, sin bogatog zemljoposednika čiji su roditelji preminuli kada je bio dečak. Olenin kreće u podnožje Kavkaza s namerom da započne novi život.

Romansa mlade Sofije – Sonje i iskusnog pisca započela je vrlo strastveno. Naime, pred samo venčanje Sonja je tražila, a Lav joj je dopustio da pročita njegove dnevnike. Ono što se u njima nalazilo duboko je uznemirilo mladu devojku ludo zaljubljenu u 34-godšnjeg Tolstoja. Naime, u njegovim dnevnicima navedene su sve burne veze sa ženama koje je voleo, naročito seljankama sa Jasne Poljane. Zbog toga je Sonja veći deo njihovog zajedničkog života strepila da li će je muž prevariti. Njene sumnje i strahovi išli su do te mere da je imala običaj da se preruši u seljanku i prođe pored njega kako bi se uverila da neće poželeti da je ima.

Ipak, brak je potrajao, a Lav i Sonja su dobili trinaestoro dece, od kojih je čak petoro umrlo u ranom detinjstvu. Živeli su veoma dobro, on je uspešno rukovodio imanjima koje je posedovao i pisao dela koja su se vrlo dobro prodavala. Sofija je radila kao njegova sekretarica, editor i finansijski menadžer. Pomogla mu je da napiše „Rat i mir“, jedan od dva njegova najveća romana.

Štefan Cvajg ga je opisao kao stamenog čoveka koji igra tenis (iako ga je u početku mrzeo o.a.), bavi se klizanjem iz hobija, a postoje svedočanstva da je vozio često biciklo, gde su mu mnogi spočitavali da izgleda smešno kao i da to nije hrišćanski običaj. Ipak, Tolstoj ih je ignorisao.

Rat i mir

Roman „Rat i mir“ Tolstoj je prvi put objavio u časopisu „Ruski vesnik“ (Русский вестник) i to u periodu između 1865. i 1869. godine. Iako je prvobitno želeo da napiše roman o Decembarskoj pobuni, istraživanje ga je dovelo da Napoleonove invazije na Rusiju 1812. godine. Delo je poznato po svojoj obimnosti, mnoštvu likova (ima ih 580), ali i intrigantnom zapletu. Pisac vešto obrađuje i svakodnevne teme poput života i smrti, ljubavi, braka, mladosti itd. Iako je ovo delo u to vreme donelo svežinu u rusku i evropsku književnost, Tolstoj, kao ni njegovi savremenici ga nisu smatrali romanom, nego epom u prozi.  Ipak, danas ne samo da se smatra romanom, nego jednim od najvažnijih dela svetske književnosti.

Ana Karenjina

Posle romana „Rat i mir“, Tolstoj je imao nameru da u istom tonu napiše roman o Petru Velikom. Materijale je sakupljao u bibliotekama, provodeći sate i sate u arhivima. Ipak, nakon nekog vremena odustao je od knjige o najvećem ruskom reformatoru, pa je odlučio da piše knjigu čija će glavna tema biti savremeni društveni život moskovske i petrogradske aristokratije. Tako je nastala priča o Ani Karenjini, koja i stotinu godina kasnije „živi svoj život“ u bibliotekama, knjižarama i na fakultetima širom sveta.

Roman je objavljivan u delovima u časopisu „Ruski vesnik“ u periodu od 1873. do 1877. godine. Sedam delova romana štampano je u časopisu, dok je osmi objavljen kao separat. Kroz tri fabularne linije, Tolstoj obrađuje priču o braku, ljubavi i preljubi, sa različitih aspekata – društvenih normi, moralnog zakona i potrage za ličnom srećom i zadovoljstvom. Pisac je radnju smestio u sedamdesete godine 19. veka i, ako je verovati rusko-američkom književniku Vladimiru Nabokovu (Владимир Владимирович Набоков), reč je o vremenskom intervalu od februara 1872. do avgusta 1876. godine. Glavni likovi – Karenjina, Vronski, Levin, Kiti susreću se svako sa svojim izazovom i moralnom dilemom, a Tolstoj, preimetno ili skriveno prepliće njihove sudbine, upotrebljavajući, do tada veoma slabo korištenje veze i elemente.

Roman „Ana Karenjina“ pručava se na univerzitetima širom sveta. Analizirali su ga najpoznatiji svetski književnici, te je svrstan u obaveznu literaturu u mnogim obrazovnim sistemima. Osim toga, doživeo je i brojne televizijske i filmske ekranizacije.

Rečenica „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način“ je jedna od najcitiranijih kada se govori o večnim temama poput ljubavi, braka, života i smrti.

Posle Karenjine

Nakon romana „Ana Karenjina“ Tolstoj se posvetio hrišćanskim temama. Godine 1886. objavio je roman „Smrt Ivana Iliča“, a 1899. „Vaskrsenje“. U ovom drugom izložio je svu nepravdu zakona i licemerje zvanične crkve. Radikalna anarho-pasifička hrišćanska filozofija dovela je 1901. godine do njegovog izopštenja iz Ruske pravoslavne crkve.

Iako su mu „Rat i mir“ i „Ana Karenjina“ doneli još veću slavu i nailazili na pohvale širom sveta, pisac ih je kasnije odbacio jer je smatrajući da nisu istinska realnost.

U međuvremenu odnos sa Sonjom se pogoršao. Njegove radikalne ideje i namera da se odrekne svog zarađenog i nasleđenog bogatstva, kao i autorski prava na objavljene radove,  doveli su do sloma porodice.  Godine 1905., posle Ruske revolucije i uspostavljanja Sovjetskog Saveza njegova porodica je napustila Rusiju. Njegovi potomci danas žive u Nemačkoj, Švedskoj, Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama.

Tolstoj je jedne zimske noći napustio dom, a pronađen je 20. novembra 1910. godine na železničkoj stanici u Astapovu. Nekoliko dana pre toga često je govorio i pisao o smrti, a o njemu su u to vreme brinule supruga i ćerka. Pojedini istoričari tvrde da je te noći izašao iz kuće kako bi pobegao od ljubomorne Sonje. Lekari su pokušali da mu spasu život dajući mu morfijum i kampor, ali to nije pomoglo, pisac je preminuo.

Tužnoj povorci koja je ispraćala Tolstoja prisustovalo je hiljade seljaka iz cele Rusije. Mnogi od njih nisu ni znali koga to ispraćaju, dok drugi nisu mogli ni da naslute kakav je značaj ruski pisac imao za njihove živote.

Tomas Man (Thomas Mann), Virdžinija Vulf (Virgnia Woolf), Džejms Džojs (James Augustine Aloysius Joyce) kao i mnogi drugi književnici Tolstoja smatraju jednim od najvećih pisaca svih vremena.

Bibliografija

Romani i novele

• 1852. Detinjstvo (Детство)
• 1854. Dečaštvo (Отрочество)
• 1856. Mladost (Юность)
• 1859. Porodična sreća
• 1863. Kozaci (Казаки)
• 1865-1869. Rat i mir (Война и мир)
• 1875-1877. Ana Karenjina (Анна Каренина)
• 1887. Smrt Ivana Iliča (Смерть Ивана Ильича)
• 1889. Krojcerova sonata (Крейцерова соната)
• 1889. Vaskrsenje (Воскресение)
• 1896-1904. Hadži – Murat (Хаджи-Мурат), delo objavljeno posthumno, 1912. godine

Kratke priče

• 1852. Upad (1852)
• 1855-1856. Sevastopoljske priče (Севастопольские рассказы)
• 1863. Ivan glupak: Izgubljena prilika
• 1863. Polikuška
• 1872. Kavkaski zatvorenik (Кавказский Пленник)
• 1864-1886. Putnik: Priča jednog konja
• 1886. Koliko je čoveku potrebno zemlje? (Много ли человеку земли нужно)
• 1895. Kozak i radnik
• 1898. Otac Sergej (Отец Сергий)

Drame

• 1886. Moć tame (Власть тьмы)
• 1889. Voće prosvećenja
• 1900. Živi leš (Живой труп)

Naučna dela i polemike

• 1882. Ispoved (Ispovedь)
• 1884. U šta verujem ili Moja vera ( В чём моя вера)
• 1886. What Is to Be Done?
• 1894. Carstvo Božje u tebi (Царство Божие внутри вас)
• 1896. Jevanđelje u pismima
• 1897. Šta je umetnost?
• 1940. Zakoni ljubavi i nasilja, delo objavljeno posthumno