Epiktet

Biografija

Epiktet (starogrčki Epiktēto) je bio starogrčki filozof-stoik, rob u Rimu, a posle oslobođenik. Osnovao je filozofsku školu u Nikopolju. Epiktet je rođen u Hierapolisu, Frigija, 50. godine nove ere.

Na redavanjima stoičkog Muzonija Rufa u Rimu je, između ostalih bio i Epafrodit, Epiktetov gospodar.

Propovedao je ideje stoicizma, da je glavni zadatak filozofije da nauči da pravi razliku između onoga što je u našoj moći i onoga što nije. Sve izvan nas, telesni, spoljni svet je van naše kontrole. Nisu te stvari same, već samo naše ideje o njima čine nas srećnim ili nesrećnim; ali naše misli, težnje i, shodno tome, naša sreća su nam podložne.

Sam Epiktet nije imao spise. Odlomci sa njegovih predavanja, poznati po nazivima „Razgovori“ („Diatribai“) i „Vodič“ („Encheiridion“), sačuvani su u zapisima njegovog učenika Arijana. Poslednji (kraći) tekst bio je posebno popularan: preveden je na latinski jezik, a filozofi i teolozi su ga više puta komentarisali.

U predgovoru za „Razgovori“ koji je upućen Luciju Geliju, Arijan navodi da „šta god sam čuo da je govorio, zapisivao sam, reč po reč, najbolje što sam mogao, želeo sam da to sačuvam kao spomen, za ličnu upotrebu njegovog načina razmišljanja.

Njegov najpoznatiji istoričar Arijan učio je kod njega kao mladić i tvrdio je da je napisao čuvene „Besede“ od beleški sa predavanja, za koje je tvrdio da ih treba smatrati uporedivim sa sokratskom literaturom.

Arijan je opisivao Epikteta kao moćnog govornika koji bi mogao „navesti svog slušaoca da oseti upravo ono što je Epiktet želeo da oseća.“

Mnoge ugledne ličnosti tražile su razgovore s njim. Car Hadrijan bio je prijateljski nastrojen prema njemu, pa je često slušao njegova predavanja u školi u Nikopolisu.

Poreklo i život u ropstvu

Epiktet je rođen u Hierapolisu u Frigiji 50. godine nove ere. e. Poznato je da je njegova majka bila robinja, a i sam je doveden u Rim, gde je postao rob Epafrodita, carskog oslobodioca, sekretara Nerona.

Jednom, kada je gospodar počeo da ga bije u besu, Epiktet je mirno rekao: „Slomićeš mi nogu“, kad mu je zaista slomio nogu, hladnokrvno je dodao: „Nisam li rekao da ćeš slomiti?“. Epafrodit se iznenadio strpljenjem svog roba i postideo se svoje surovosti, a Epiktet je ostao hrom za ceo život.

Epiktet je svoj posao uvek obavljao temeljito i dobro, i to ne iz straha od kazne, poput ostalih robova, već rado i s elanom, ne stideći se svog ropskog položaja.

Poznato je da je u Rimu studirao filozofiju pod vođstvom Evrata i stoičkog Muzonija Rufa. Nije poznato kada i od koga je Epiktet pušten, ali ga je 94. godine, kada je bio već oslobođen, car Domicijan zajedno sa drugim filozofima proterao iz Rima.

Retki zapisi o životu

O životu Epikteta malo se zna. Izvori su odlomci iz „Noctes Atticae des Aulus Gellius“, kasnoantičkog komentara Simplikiosa i zapisa u Sudi, srednjovizantijskom leksikonu.

Međutim, tamo dostupne informacije su retke i u nekim slučajevima ne baš pouzdane. Dragocenije su informacije koje se mogu naći u svetim spisima dodeljenim Epiktetu.

Epiktet se nije ženio. Međutim, veruje se da je u starosti usvojio dete siromašnog prijatelja koje bi inače bilo napušteno i podizao ga je uz pomoć medicinske sestre.

Po odlasku iz Italije osnovao je svoju filozofsku školu u Nikopolju, koja je bila vrlo uspešna. Mudri Epiktetovi govori, njegova iskrenost, rečitost i iskreno raspoloženje prema svim ljudima osvojili su njegove sagovornike.

Skroman u slavi, prepoznat vekovima kasnije

Vraćajući se u Rim pod carem Trajanom, Epiktet se proslavio. Mnogi plemeniti Rimljani dolazili su da ga slušaju, uključujući senatora Flavija Arijana, koji je postao njegov učenik i zapisivao Epiktetove filozofske govore.

On je i u životu sledio principe učenja koje je propovedao. Uprkos slavi i naklonosti cara, u svakodnevnom životu ostao je neupadljiv.

Sva Epiktetova imovina sastojala se od slamnatog kreveta, drvene klupe i zemljane lampe. Strogost njegovih moralnih načela i odanost principima plemenitog siromaštva izazvali su duboko poštovanje prema njemu, ne samo među savremenicima, već i među narednim generacijama.

Istorija percepcije Epiktetovog učenja je složena. Posle prvog kratkog cvetanja u II veku, na zapadu je tokom srednjeg veka bio uglavnom zaboravljen.

Na indirektan način, kroz kasniju literaturu i hristijanizovane transformacije najstarije tradicije, Epiktetovi koncepti značajno su uticali na hrišćanske autore od kasne antike do modernih vremena, čak iako su ovi spisi bili samo labavo povezani sa njegovim imenom.

Zapisi o njegovom učenju ponovo su postali poznati i uticajni u renesansi.

Filozofija

Epiktet pripada školi kasnog stoicizma, koji je nastojao se da očisti od eklekticizma i bio je zasnovan na svojim precima, posebno na Hrizipu.

Istovremeno, Epiktet je primetno odstupao od svojih učitelja. Njegov moral je dobio versku konotaciju. Epiktetova etika je lišena stoičke strogosti.

Prema njegovom učenju, svi ljudi su braća, deca istog oca; ako ljudi pogreše, to je uglavnom zato što ne znaju šta su dobro i zlo.

Epiktet, koji je i sam bio oslobođen, učio je humanom odnosu prema robovima.

Stoički kosmopolitizam, povezan sa padom političkog sistema drevnih gradova-država, našao je u njemu živopisan izraz.

Prema Epiktetovom učenju, svaka osoba treba da sebe smatra građaninom, ne ovog ili onog grada, već građaninom sveta.

O svemiru

Epiktetov univerzum je „najbolji mogući“. Pojavljuje se kao kombinacija dva principa: racionalnog (logotipi) i kreativnog (priroda).

Logos je odgovoran za jedinstvo i poredak univerzuma, usled čega je priroda, kojom upravljaju zakoni, racionalna i prepoznatljiva.

O Bogu

Epiktet je govorio da je Bog, koji je stvorio svet i upravlja njime, beskrajno dobar i mudar. Zraci njegove dobre mudrosti ogledaju se u ljudskom umu.

Govorio je: „Šta je suština Boga? Meso? Ni u kom slučaju. Zemlja? Ni u kom slučaju. Um, znanje, razum su tačni “.

Epiktet je verovo da je istinska svrha čoveka da razvije u sebi ovaj božanski princip – logos, da ispuni volju Božiju, da poveća svoju slavu.

O ljudskoj prirodi

Ljudski duh je, prema Epiktetu, povezan sa božanstvom, čovek je „Zevsov sin“, otuda je u njega ugrađena svest o moralnoj dužnosti, svetskom građanstvu, bratskoj ljubavi.

Govorio je: „Naša priroda se sastoji od dve komponente – od tela, koje u nama predstavlja zajednicu sa životinjama i od razuma, misli, koje predstavlja zajednicu sa bogovima u nama“.

Strogo je odvajao duh od tela. Verovao je da se telo sastoji od prljavštine i prašine, da je podložno spoljnoj potrebi; dok je duša slobodna i potčinjena samo Bogu.

O kreposnom životu

Epiktet je govorio da je „Čestit život savršeno ispunjenje ljudske prirode“. Ono što odgovara njenoj svrsi je u potpunosti po prirodi.

Njegovi učenici su zapisali da je govorio „Vi ste ljudsko biće, odnosno smrtno živo biće, sposobno da inteligentno koristi ideje. A šta znači razumno? Prema prirodi i na savršen način… Nemoguće je poželeti da stvari postanu drugačije – neophodno je da pojedinac pronađe harmoniju sa Logosom univerzuma.“

Sa njegovog gledišta, „glavno je imati zdrave ideje o postojanju bogova i njihovom mudrom upravljanju Univerzumom“.

O filozofiji i filozofima

Prema Epiktetu, ljudska bića su jedina na svetu koja imaju logotip koji postavlja životni cilj – sticanje vrline, u skladu sa razumom. U svojoj granici, upravo taj model postojanja predstavlja život filozofa.

Verovao je da razumevanje i zdrave ideje dolaze zajedno sa shvatanjem prave prirode sveta i istinske prirode čoveka.

Takvo shvatanje, smatrao je Epiktet, pretpostavlja stalne vežbe u njegovom sticanju: „Čovek se može nazvati mudrim, ne samo kada je razumno obrazložio, već i kad zapravo pokušava da deluje u skladu sa onim što kaže“.

O slobodi

Epiktetov glavni zadatak je bio da nauči kako da njegov unutrašnji svet bude slobodan pod bilo kojim okolnostima.

Za polaznu tačku je uzimao stav da „nam bogovi nisu dali spoljnu moć – telo, imanje, voljene osobe, život, već samo naša sposobnost da ispravno prosuđujemo na osnovu spoljnih utisaka, dala nam je slobodu izbora i odbijanja, želje i gađenja. Koristeći ovu sposobnost, čovek će biti slobodan, neće biti vezan ni za šta i sve će doživljavati kao volju bogova“.

Govorio je „Potčiniti se Božjoj volji, ispuniti je znači biti slobodan„.

Uticaji

Epiktetova filozofija, kako se prenosi u Arijanovim spisima, uklapa se u tradiciju stoičke škole. Stalno se poziva na velike školske starešine Zenona, Kleanthesa i Chrisipposa.

Međutim, on nikada direktno ne citira predstavnike Srednjeg Stoa kao što su Panaitios ili Posejdonios. Platon je vršio veliki uticaj na njegovo razmišljanje, čiji su spisi, posebno u oblasti etike, davali podsticaj stoicima, a posebno Epiktetu.

Pored toga, Epiktet je cenio Platona kao izvor za život i učenje Sokrata, kome se veoma divio. U brojnim odlomcima je citirao ili parafrazirao izreke i navodio ga kao oličenje čestitog čoveka koji živi u skladu sa etičkim principima.

Epiktetove nastavne aktivnosti su takođe obuhvatale fiziku, logiku i etiku. Glavni fokus njegovog učenja bila su etička pitanja, posebno teme morala i religioznosti, čak i ako istraživanja često naglašavaju Epiktetovu privrženost tradicionalnim stoičkim idejama.

Etika

U centru Epiktetovog učenja je etika, čije su tačke relevantne i za druga područja. Za njega je suštinski zadatak filozofije pružanje orijentacije u osnovnim pitanjima načina i životnog stila.

Govorio je da poznavanje filozofske etike pomaže čoveku da se okrene od života zasnovanog na pukom mišljenju i stekne znanje o srećnom životu.

Ponavljajuće teme u Epiktetovoj misli su moralno samoopredeljenje čoveka i njegova unutrašnja sloboda, koja mu se ne može oduzeti ni spoljašnjim ropstvom

Vojska

Epiktetova filozofija dobro je poznata u američkoj vojsci kroz spise i primer Džejmsa Stokdejla, kandidata za potpredsednika Rosa Perota iz 1992. godine i pilota borbenog aviona koji je oboren dok je služio u Vijetnamskom ratu. Upoznao se sa delima Epikteta dok je bio na Univerzitetu Stanford.

Podnaslov Stokdejlove knjige „Courage under Fire“ iz 1993. godine glasi „Testiranje Epiktetovih doktrina u laboratoriji za ljudsko ponašanje“.

On pripisuje zasluge Epiktetu u izdržavanju sedam i po godina zatočeništva, što uključuje mučenje i četiri godine u samici. Kada je oboren, navodno je rekao sebi: „Napuštam svet tehnologije i ulazim u svet Epikteta!“

Citirajući Epikteta, Stockdale zaključuje knjigu rečima: „Emocije tuge, sažaljenja, pa čak i naklonosti dobro su poznati uznemirivači duše. Epiktet je tugu smatrao činom zla i osećaj koji ide protiv Božije volje; da svi ljudi budu srećni.“

Epitaf

Vrlo često pravimo dramu od onog što nam se dešava i tako određenom problemu pridajemo veću važnost od one koja mu u stvari pripada, a to radimo čak i u najobičnijim životnim situacijama.

Zapitajmo se kako bismo mi gledali na život da smo kojim slučajem bili u Epiktetovoj koži – da smo robovi svirepog gospodara, da hramljemo, da nas proteraju iz grada?

Vrlo bismo teško zadržali pogled uperen u svetlo usred svih tih mračnih oblaka.

Epiktet nije smatrao dramatičnim bilo šta što se čoveku događa jer je to, kako kaže, prirodno, a niti samu smrt nije zamišljao kao nešto strašno, već jednostavno kao odvajanje duha od tela, prirodni proces.

Na jednom mestu kaže ovako: “… pazi: dobio si ulogu u nekom pozorišnom komadu, a to određuje reditelj. Moraš je odigrati bez obzira bio taj komad dug ili kratak. Ako ti se da uloga prosjaka, moraš je odigrati u skladu s karakterom uloge. Isto je tako ako moraš glumiti bogalja, vladara ili uskogrudnog čoveka. Tvoja se zadaća sastoji jedino i isključivo u tome da dobro odigraš tebi dodeljenu ulogu. Biranje uloge nije tvoj posao.”

Preminuo je u dubokoj starosti sredinom II veka.

Na njegovom spomeniku je pisalo: „Sluga Epiktet, hrom i siromah, poput Era, prijatelja besmrtnika“.

Citati

• Kad, dakle, vidiš nekoga da se drugome klanja i ulaguje protiv svog uverenja, za toga sasvim otvoreno govori da nije slobodan.
• Nema čoveka koji bi mogao da ti oduzme slobodnu volju.
• Ne zavisi od tebe hoćeš li biti bogat, ali zavisi od tebe hoćeš li biti srećan.
• Čovek ima dva uha i jedan jezik, da bi mogao dva puta više saslušati nego pričati.
• Kome je dovoljno premalo, nije mu nikad dovoljno.
• Tvoj je posao odglumiti ulogu koja ti je data što je bolje moguće.
• Neka ti smrt, progonstvo i sve ostale nedaće koje ti izgledaju užasne, stalno budu pred očima, a posebno smrt, i ti onda ništa nećeš želeti suviše vatreno.
• Nepobediv možeš da budeš ako ne ulaziš ni u kakvu borbu gde pobeda ne zavisi od tebe.
• Sve što se događa prirodno, događa se pravedno.
• Ne žalosti čoveka siromaštvo, već želja.
• Ko se miri s nevoljom, mudrac je, i sposoban shvatiti Božju volju.
• Nemoguće je naučiti nešto, što se misli, da se već zna.
• Niko ne može napredovati kad se koleba između dve stvari.
• Upamti da si samo glumac u drami čiji karakter određuje pisac.
• Bolest je smetnja telu, ali nije volji, osim ako ona sama to neće. Hromost je smetnja nogama, ali nije volji.