Fridrih Šiler (Friedrich Schiller)

Biografija

Fridrih Šiler (njem. Friedrich Schiller) je bio njemački pesnik, dramaturg, istoričar i filozof. Rođen je 10. novembra 1759. godine u Marbah am Nekaru. Preminuo je 9. maja 1805. godine u Vajmaru.

Detinjstvo i odrastanje proteklo mu je u relativnom siromaštvu. Studirao je pravo i medicinu. Radio je u Štutgartu kao vojni lekar. Godine 1781. anonimno je objavio dramu „Razbojnici“ koja mu je donela veliki uspeh, ali i mnogo problema, uključujući jednomesečnu zatvorsku kaznu.

Za života se često selio. Menjao je zanimanja, pored navedenog, bio je i bibliotekar, pisac za pozorište, profesor istorije i filozofije na Jeni, pisac za satirične časopise. Godine 1790. oženio se Šarlotom fon Lengefeld (Charlotte von Lengefeld), ali mu se već naredne godine zdravstveno stanje pogoršalo, pa je penzionisan.

Francusko državljanstvo dobio je 1792. godine. Zajedno sa Geteom (Johann Wolfgang von Goethe) je osnovao Vajmarski teatar.

Plemićka titula mu je uručena 1802. godine.

Njegova filozofska dela su i danas aktuelna. Doprineo je razvoju romantizma i klasicizma, pa shodno tome, danas se svrstava u sami vrh nemačke i evropske književnosti.

Lični život

Fridrih Šiler je rođen 1759. godine u relativno siromašnoj porodici. Njegov otac je bio oficir u vojsci. Kada je Fridrih Šiler napunio pet godina porodica se preselila u Lorh, gde su živeli dve godine.

Tokom školovanja je izražavao sklonost prema književnosti. Studije prava je upisao 1773. godine, a medicinu je počeo da studira 1775. godine.

Obavljao je poslove vojnog lekara u Štutgartu.

Šiler je 1781. godine objavio dramu „Razbojnici“. Mlađa publika je bila oduševljena ovom dramom. Na samoj premijeri doživela je veliki uspeh.

Iako je ovo delo objavio anonimno, zbog njega se suočio sa mnogim problemima. Najpre je uhapšen, potom je određeni period proveo u zatvoru, a sve zbog revolucionarnih poruka koje ova drama nosi.

Po izlasku iz zatvora doneo je odluku o napuštanju posla u Štutgartu, pa se preselio u Manhajm. Po ugovoru je od 1783. godine radio kao pisac za pozorište u Manhajmu, a radio je i kao bibliotekar. Često je menjao adrese stanovanja.

Godine 1788. se upoznao sa Geteom. Krajem iste godine radio je kao profesor filozofije i istorije u Jeni. Mnogo je proučavao istoriju, pa je zbog toga bio inspirisan da napiše mnoga istorijska dela.

Izuzetno je cenio i javno izražavao simpatije prema filozofu Vilhelmu fon Humboltu (Wilhelm von Humboldt).

Šiler se venčao sa Šarlotom fon Lengefeld, 1790. godine. Bio je krhkog zdravlja. Samo godinu dana od venčanja zdravstveno stanje mu se vidno pogoršavalo, pretpostavlja se od tuberkuloze. Zbog toga je te, 1791. godine penzionisan.

Od 1794. godine je pisao za satirične časopise, a sve na nagovor Getea. Zahvaljujući svojim učestalim člancima protiv tiranije 1792. godine je dobio francusko državljanstvo.

U Vajmar se vratio 1799. godine. Tamo je, zahvaljujući Geteovom uticaju, pisao za pozorište. Zajedno su osnovali Vajmarski teatar, koji je za kratko vreme postao popularan na pozornicama Nemačke, te je svakako imao veliki doprinos u razvoju dramskog književnog žanra, kome je bila potrebna određena vrsta preporoda.

Šiler je u Vajmaru ostao do kraja života. Umro je 1805. godine. U trenutku smrti je imao 46 godina. Samo tri godine pre smrti uručena mu je plemićka titula. Od 1934. godine Univerzitet u Jeni nosi njegovo ime.

Književni rad

Šiler je pisao dela krcata retorikom, koja su u isto vreme i vrlo osećajna. Doprineo je razvoju romantizma, kao i razvoju novih ideja na kraju 18. veka, a sve zahvaljujući svojim političkim, estetičkim i etičkim temama. Smatra se velikanom romantizma.

Mnoga njegova dela, a naročito filozofska, ni danas nisu izgubila na popularnosti, pre svega zbog bogatstva dubokih misli. Smatraju se mnogo pristupačnijim u odnosu na Kantove (Immanuel Kant) teorije.

Kroz svoje pozorišne komade iznedrio je nezaboravne junake. Voleo je da predstavlja plemićke i muževne temperamente, dok su mu ženski likovi stavljeni u drugi plan ili potpuno zanemareni.

U rodnu zemlju je doneo duh klasicizma. Bavio se i prevođenjem dela na maternji jezik. Tako je, između ostalih, preveo dramu „Fedra“ Žana Rasina (Jean Racine), nekoliko drama Euripida (Euripid). Služio se dramskim metodama po ugledu na klasične grčke tragedije.

Proučavao je naučna dela kako bi poboljšao svoje pisanje. Naročito je proučavao filozofiju i istoriju, nauke koje su mu otvorile put prema novim saznanjima, koja je iskoristio prilikom pisanja sopstvenih pesama i tragedija. Vrhunac svog umetničkog stvaralaštva postigao je dramama „Valenštajn“ i „Viljem Tel“.

Tragao je za lepotom i istinom na osnovu svojih književno-filozofskih dela. Po njegovom tumačenju istina je osnova lepote, a lepota je put ka istini. Iz analize njegovih najvažnijih teorijskih spisa uviđa se njegovo bavljenje problematikom lepog u književnosti. Osnovna crta njegove poezije i filozofije bilo je skladno jedinstvo etičkog i estetičkog.

U njegovim delima prevladavaju mišljenje, kao i upotreba retorike u velikoj meri. Veliki uticaj na Šilera izvršili su Gete i Kant, sa kojima se upoređivao kao umetnik i filozof.  Sa Geteom je bio veliki prijatelj. Zajedno su sarađivali na vrlo važnim prepiskama o filozofiji i umetnosti.

Pisao je izuzetno osećajna dela, puna retorike. Neka od njih su „Veče“, „Oda radosti“, „Osvajač“, „Elegija o smrti mladića“, „Grčki bogovi“, „Umetnici“ i druga.

Šilerovo delo „Razbojnici“ je jedna od njegovih najpoznatijih drama. Podeljena je na pet činova, te pisana na novijim osnovama iz književnosti. U njenoj pozadini je biblijska priča.

U kasnijoj fabuli bori se protiv nepravde na patetičan način, veličajući pobunu. Gledaoci su pokazivali veliko oduševljenje nakon njenog premijernog izvođenja 1782. godine.

Veliki je njegov doprinos u razvoju romantizma i klasicizma u književnosti, pa se zbog toga svrstava u red najznačajnijih pisaca nemačke i evropske književnosti.

Mnogi velikani bili su poštovaoci dela Fridriha Šilera. Među njima su Betoven (Ludwig van Beethoven), Đuzepe Verdi (Giuseppe Verdi), Tomas Man (Thomas Mann), Dostojevski (Fjodor Mihajlovič Dostojevski) i mnogi drugi.

Citati i izreke

„Bilo da su lanci od čelika ili svile – oni su i dalje lanci“.

„Svojina svih je ono što misliš. Tvoje je samo ono što osećaš“.

„Svaka je vrlina bez mrlje – sve dok se ne stavi na probu“.

„Bez žene bi početak našeg života bio bez pomoći, sredina života bez zadovoljstva i kraj bez utehe“.

„Najlepši snovi o slobodi sanjaju se u tamnici“.

„Kada bi svaki čovek voleo sve ljude, tada bi svaki pojedinačno posedovao svet“.

„Blago tebi ako ti razum uvek u srcu prebiva“.

„Egoizam je najveća beda jednog stvorenja“.

„Praštanje je ponovo nalaženje otuđene svojine“.

Bibliografija

Poezija

• „Veče“ (1776. godine)
• „Osvajač“ (1777. godine)
• „Elegija o smrti mladića“ (1780. godine)
• „Oda radosti“ (1786. godine)
• „Grčki bogovi“ (1789. godine)
• „Umetnici“ (1789. godine)
• „Ibikovi ždrali“ (1797. godine)
• „Reči iluzije“ (1799. godine)
• „Kasandra“ (1802. godine)

Drame

• „Razbojnici“ (Die Räuber, 1781. godine)
• „Fijeskova zavera u Đenovi“ (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua, 1782. godine)
• „Spletka i ljubav“ (Kabale und Liebe, 1783. godine)
• „Oda radosti“ (Ode an die Freude, 1785. godine)
• „Don Karlos“ (1787. godine)
• „Devica Orleanska“ (1801. godine)
• „Viljem Tel“ (Wilhelm Tell, 1804. godine)
• „Nemački prevod Makbeta Viljema Šekspira“ (1800. godine)
• „Almanah Muza“ (Musenalmanach, 1797. godine)
• „Valenštajn“ (1799. godine)
• „Marija Stjuart“ (1800. godine)
• „Verenici iz Mesine“ (1803. godine)

Eseji

• „O estetičkom vaspitanju čoveka (Über die ästhetische Erziehung des Menschen, 1795. godine)
• „Epigrami Ksenije“ (zajedno sa Geteom, 1797. godine)
• „O odnosu životinjske prirode čoveka sa njegovim razumom“ (1777. godine)
• „O ljupkosti i dostojanstvu“ (1793. godine)
• „O naivnom i sentimentalnom pesništvu“ (1796. godine)

Istorijska dela

• „Istorija otpadništva ujedinjene Nizozemske“ (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung, 1788. godine)
• „Istorija Tridesetogodišnjeg rata“ (Geschichte des dreißigjährigen Krieges, 1790. godine)

Pisma

• Pisma Kerneru, Vilhelmu fon Humboltu, Geteu, itd.