Dragan Nikolić

Foto: Media Centar Beograd

Dragoslav Dragan Nikolić je jedan od najznamenitijih i najpopularnijih srpskih glumaca. Važi za predstavnika beogradskog šarma, šmekera sa karakterom gospodina, nacionalnu klasu, legendu srpskog glumišta, jednog od najvećih frajera YU filma, itd. Rođen je 20. avgusta 1943. godine u Beogradu, a preminuo je 11. marta 2016. godine posle duge i teške bolesti. Supruga mu je bila Milena Dravić.

Glumčevi roditelji su se zvali Jelena i Dušan, a poreklom su iz Jagodine i Berana. Prvobitno prezime porodice je bilo Živković, ali deda Radonja ga je promenio u Nikolić zbog pradede koji se zvao Nikola. Dragan je imao starijeg brata Miroslava koga je smatrao svojim uzorom.

Detinjstvo je proveo u naselju Crveni krst, u Požarevačkoj ulici. U blizini je bio Dom kulture „Božidar Adžija“, a vreme je provodio u bioskopu, pozorištu i na igralištu koje su napravili njegov otac i očevi njegovih drugova. Nazvali su ga SK „Gtom“ i tu su igrali fudbal, zakazivali tuče, itd. Uzor Draganove generacije je bio Bata Živojinović pa su ga pratili i sa njim se identifikovali.

Nakon osnovne škole, upisao je Četrnaestu beogradsku gimnaziju, ali premešten je u Ekonomsku školu. Tamo je proveo dve godine i kao sedamnaestogodišnjak je položio prijemni ispit na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju na kojoj je diplomirao glumu. Izjavio je da je na prijemnom ispitu imao ogromnu želju da uspe pa je na profesorkino pitanje da li ume da peva, skočio na sto i sa zamišljenom gitarom u rukama počeo da se dere iz sveg glasa. Pripremio je monolog Toma iz „Staklene menažerije“ Tenesija Vilijamsa i recitaciju, ali je pevao pesmu „24.000 poljubaca“ Adrijana Ćelentana. Profesori su bili u šoku, ali primljen je uz konstataciju: „Tolika doza bezobrazluka i upornosti, taj će verovatno smeti da se bavi ovim poslom, od njega će biti nešto.“ U mladosti je bio reli-vozač, ljubitelj glisera i zaljubljenik u Adu Ciganliju i reku Savu.

1964. godine je započeo karijeru ulogom vojnog policajca u filmu „Pravo stanje stvari“. Tada je potpisan kao Dragoslav Nikolić, ali sledeće godine na odjavnoj špici za seriju „Dovoljno je ćutati“ su ga greškom predstavili kao Dragana. Glumcu to nije smetalo jer su u njegovom okruženju bila još dva Dragoslava, fudbaler Šekularac i košarkaš Ražnatović. Tako je postao Dragan pa samo članovi porodice i najbliži prijatelji znaju njegovo pravo ime.

1966. godine je glumio oficira u internacionalnom filmu „The one eyed soldiers“ koji je sniman u Italiji, Ujedinjenom Kraljevstvu, Ujedinjenim Državama i Jugoslaviji. Glavnu žensku ulogu je tumačila Lusijana Paluci koja je najpoznatija po tome što je bila jedna od Bondovih devojaka.

1967. godine se pojavio u filmovima: „Deca vojvode Šmita“, „Ljubavni je ceo svet“, „Ljubav na plajvaz“ i „Visočka hronika“. Prvu zapaženu ulogu je imao u filmu Živojina Pavlovića, „Kad budem mrtav i beo“. U njemu tumači legendarnog Džimija Barku, sezonskog radnika koji sa devojkom Lilicom napušta posao i kreće u neizvesnost.

1968. godine je glumio u velikom broju filmova, a njihovi nazivi su: „Epidemija zdravlja“, „Ilustrovani život“, „Mladići i devojke“, „Severno more“, „Ljubitelj golubova“, „Evgenija na zrnu graška“, „Bećarska revija“, „Naš prijatelj Pepi“, „Nevolje jednog Bobana“ i „Tri sata ljubavi“. Za ulogu Džimija Barke i Rikija iz filma „Tri sata ljubavi“ je nagrađen diplomom na festivalu u Puli.

1969. godine su mu dodeljene uloge u filmovima: „Snaha“, „Akvarijum“ i „Tragedija na splavu. U televizijskoj drami „Tuberkuloza“ glumi Ura koji ne može bez svojih roditelja i brata, a sa njima još manje može. Upečatljivu ulogu je imao u filmu Bore Draškovića, „Horoskop“, u kome je glumio Vidaka koji je bio zaljubljen u Milku koju je igrala njegova buduća supruga Milena Dravić.

1970. godine se pojavio u ostvarenjima „Hajdučija“ i „Homo Homini“. U filmu Miloša Radivojevića „Bube u glavi“ glumi Dragana, mladog čoveka koji ima osećaj da je pogrešan u pravom svetu. Partnerka mu je glumica Milja Vujanović koja je 1967. godine proglašena za najlepšu ženu Srbije. U seriji „Maksimetar“, preteči disko-klubova, je bio disk-džokej.

1971. godine je učestvovao u četiri filma. Prvi je „Haleluja“ Zorana Ratkovića u kome glume: Josif Tatić, Danilo Bata Stojković, Taško Načić, Petar Kralj, itd. Naziv drugog filma je „Uloga moje porodice i svjetskoj revoluciji“. U ovoj parodiji na politički sistem bivše Jugoslavije, Dragan tumači ulogu Vaculića u čiju porodicu ulazi revolucija zbog koje njeni članovi zaboravljaju stare običaje poput izrade goblena, igranja, itd. Treći je ostvarenje crnog talasa, tj. film koje su tadašnje vlasti proglasile nepodobnim. Dragan je mladi predstupnik Stevan koji krade automobile, iskorišćava devojke i ubija ljude. Počinje da sarađuje sa policijskim inspektorom i postaje medijska ličnost. Njegova rečenica: „Ja sam vaša budućnost“ se ispostavila tačnom. Film je prikazan na Festivalu u Puli i u Studentskom kulturnom centru u Beogradu nakon čega mu se gubi trag. Ponovo je pušten 2006. godine na FEST-u. Četvrti je „Poslednja stanica“ koji govori o revolucionaru koga je vreme pregazilo.

1972. godine je sa Milenom Dravić glumio u filmu „Kako su se volele dve budale“. Uloga u filmu „Bez reči“ režisera Miloša Radivojevića je Draganu donela Nagradu Cara Konstantina na Filmskim susretima u Nišu. Sa Slobodanom Perovićem je glumio u tv drami „Ubistvo u noćnom vozu“ režisera Lordana Zafranovića. Sa suprugom Milenom Dravić je počeo snimanje šou programa „Obraz uz obraz“ koji je režirao Zdravko Šotra. Milena i Dragan vodili svih 18 epizoda, a gosti su bile popularne ličnosti kao što su: Miroslav Petrović Čkalja, Velimir Bata Živojinović, Josipa Lisac, Leo Martin, Zdravko Čolić, itd. Šou je prikazivan do 1974. godine, a 1978. i 1991. godine su emitovane epizode za doček Nove godine.

1974. godine je ostvario jednu od najzapaženijih uloga u karijeri u ratnom filmu „Otpisani“. Bio je legendarni Prle koji je sa Tihim (Vojom Brajovićem) formirao ilegalnu grupu sa ciljem da se suprostavi snagama Nacističke Nemačke. Film je nastao zbog popularnosti istoimene serije, a u njemu glume: Aleksandar Berček, Miki Manojlović, Vladan Holec, itd.

1975. godine je u ostvarenju „Kičma“ glumio Pavla Gvozdenovića, a u seriji „Pozorište u kući“ je bio rođak Spasoje. Takođe se pojavio u filmu „Dvosobna kafana“ scenariste Dušana Kovačevića i „Dragi, budi mi nepoznat“ režisera Vladimira Momčilovića.

1976. godine mu je dodeljena uloga Janka Katića u drami „U banji jednog dana“ koja govori o pomodarstvu i inspirisana je pripovetkom „Verter“ Laze Lazarevića. Bio je Kosmajac u filmu „Devojački most“ koji predstavlja mesto razmene zarobljenih Nemaca i partizana. Ponovo je tumačio ulogu Prleta u nastavku filma „Otpisani“ koji se zove „Povratak otpisanih“. Režiser je Aleksandar Đorđević, a osim Voje Brajovića, glume: Pavle Vuisić, Zlata Petković, Stevo Žigon, Aleksandar Berček, itd.

1977. godine je u filmu „Ljubavni život Budimira Trajkovića“ bio njegov drug Zvonko Mihajlović.

1978. godine Dragan je ponovo bio Kosmajac, samo ovoga puta u mini seriji „Razmena“ koja je proistekla iz filma „Devojački most“. Glumio je Novaka u jednom od najboljih jugoslovenskih ratnih filmova čiji je naziv „Tren“. Sniman je na osnovu istinitih događaja iz Drugog svetska rata. Pojavio se u „Čardaku ni na nebu ni na zemlji“, „Nedeljom po podne“ i legendarnoj seriji „Povratak otpisanih“ koja obuhvata 13 epizoda.

1979. godine je snimio kultni film „Nacionalna klasa“ režisera Gorana Markovića u kome je tumačio Branimira Mitrovića „Flojda“, ludu glavu što do podne uvek spava. Film govori o automobilskom trkaču u nacionalnoj klasi koji želi da pređe u višu klasu. Pošto to ne uspeva, gubi trku i momački život, ali dobija iskrenog prijatelja Mileta koji mu jedini dolazi na ispraćaj. Dragan Nikolić je za ovu ulogu, po drugi put u karijeri, dobio Nagradu Cara Konstantina i zaista je postao nacionalna klasa jugoslovenske glumačke scene.

1980. godine je bio Boris u „Prestopu“ i pevač u još jednom kultnom filmu „Ko to tamo peva“. Pevao je šlagere Nedi Arnerić i želeo je da stigne na takmičenje u prestonicu, ali dotrajali autobus firme „Krstić i sin“, početak rata, i druge avanture će ga u tome sprečiti.

1981. godine je bio major Ljuba Popović u filmu „Poslednji čin“ koji govori o hapšenju Draže Mihailovića. Učestvovao je u još pet ostvarenja, i to kao Boban u filmu „Neka druga žena“, Boško u seriji „Sijamci“, Stole Haringa u „Lovu u mutnom“, Dragan u „Sezoni mira u Parizu“ i Bane u „Počnimo život iz početka“. Dobio je Nagradu Zlatna Arena za ulogu turskog pljačkaša Vlah-Alije u filmu „Banović Strahinja“.

1982. godine je glumio u filmu „Idemo dalje“ režisera Zdravka Šotre. Dragan je mladi učitelj koji je došao u tek oslobođeni grad u Srbiji i zaposlio se u školi u kojoj se njegova pedagogija kosi sa starim metodama rada.

1983. godine je dobio Nagradu Povelja za ulogu Marka u filmu „Nešto između“ režisera Srđana Karanovića. Ista nagrada mu je dodeljena u Nišu za ulogu Popaja u „Balkan ekspresu“. Dragan sa Tanjom Bošković i Borom Todorovićem glumi sitne lopove koji su deo muzičkog sastava „Balkan ekspres“. Pošto je početak rata, oni se trude da prežive i da profitiraju. Pet godina kasnije je snimljen nastavak ovog filma, ali glumačka ekipa je promenjena pa je novi Popaj bio Aleksandar Berček.

1984. godine je imao sporednu ulogu advokata u filmu „Groznica ljubavi“, Karuza u „Čudu neviđenom“ i u filmu „Divlja patka“.

1985. godine je dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda za ulogu nasilnika Gare u filmu Bore Draškovića „Život je lep“.

1986. godine je bio Andrej u filmu „Miss“, fotograf u „Svečanoj obavezi“, Zec u „Obećanoj zemlji“, Emil u „Protestnom albumu“ i vaspitač Zeka u televizijskoj seriji „Sivi dom“ koja ima 12 epizoda.

1987. godine je glumio Mirka u filmu „Lutalica“ režisera Zorana Čalića.

1988. godine je u filmu „Čavka“ tumačio ulogu oca jednog od dečaka koji su se sprijateljili uprkos zabranama odraslih i različitim svetovima iz kojih dolaze. Imao je sporednu ulogu u filmu „Kako zasmejati gospodara“.

1989. godine se pojavio u ostvarenjima: „Happy end“, bio je Pera Kalenić u „Gospođi ministarki“, Gavrilo Vuković u „Sveti Georgije ubiva aždahu“, Janko u „Sabirnom centru“ i Pavel Isaković u „Seobama“. Jedna od Draganovih najupečatljivijih uloga u karijeri je Urke u „Poslednjem krugu u Monci“. Glumi autsajdera i buntovnika nezadovoljnog društvom koji ipak pronalazi svoj put slave kao šef jugoslovenske mafije u Italiji. Jedino što mu nedostaje je devojka koju je ostavio u Beogradu.

1990. godine je učestvovao u snimanju legendarne serije „Bolji život“ u kojoj mu je dodeljena uloga taksiste Đorđa Pašalića, muža Gigine kolegine Finke koju glumi Mira Furlan.

1991. godine je učestvovao u ostvarenjima: „Mala sala“ i „Pilot u travi“. Imao je sporednu ulogu Pavlovića u filmu „Original falsifikata“ i bio je Neša, Duškov tata, u seriji „Metla bez drške“ koja govori o avanturama Duška, Zlatka, Dragane i Vladimira.

1992. godine je glumio u filmovima: „Tito i ja“ režisera Gorana Markovića i „Velika frka“ u kom mu je poverena glavna uloga Čede koji je na poslu i kod kuće „devojka za sve“.

1993. godine je bio Rile u „Obračunu u Kazino Kabareu“ koji je, ujedno, poslednji film Dragomira Bojanića Gidre. Imao je sporednu ulogu Alda u „Tri karte za Holivud“.

1994. godine je učestvovao u snimanju filma „Ni na nebu, ni na zemlji“ i serije „Teatar u Srba“ u kojoj je tumačio ulogu kneza Mihaila Obrenovića. U filmu „Biće bolje“ glumi Duleta, bivšeg reli vozača koji sa bivšom suprugom drži kafić u kome se, pored interesantnih klijenata, pojavljuju i reketaši.

1995. godine je tumačio ulogu režisera u filmu „Bila jednom jedna zemlja“ ili „Podzemlje“ koji je bio srpski kandidat za Oskara za najbolji film van engleskog govornog područja. Glumio je u filmu „Dvoboj za troje“ režisera Predraga Velinovića i bio je Milan u „Urnebesnoj tragediji“.

1996. godine je bio Domeniko Sorijano u predstavi „Filumena Marturano“. Dobio je dva priznanja: Izvanrednu nagradu za glumu na festivalu Zemun fest i plaketu „Ljubiša Jovanović“ za glumu na svečanostima „Ljubiša Jovanović“ u Šapcu.

1997. godine je sa suprugom snimio zabavni program „Svaštara“ koji sadrži neke od najboljih aforizama, skečeva i songova Duška Radovića.

1998. godine je glumio direktora kabarea u muzičko-humorističkoj seriji „Kod lude ptice“. Bio je Sveta u filmu „Bure baruta“ koji je režirao Goran Paskaljević i Janoš u „Place Vendome“. Počeo je da snima seriju „Porodično blago“ u kojoj je imao sporednu ulogu Labuda Stojanovića.

1999. godine je bio hodža Vehbija u filmu „Nož“ koji je rađen na osnovu istoimenog romana Vuka Draškovića i Zlatan u „Lovers“-ima. Imao je jednu od glavnih uloga u filmu Lazara Ristovskog „Belo odelo“.

2000. godine je na filmskim susretima u Nišu dobio prestižnu nagradu za životno delo Pavle Vuisić koja predstavlja najveće priznanje u karijeri svakog glumca.

2001. godine je tumačio ulogu Zorana u „Virtuelnoj stvarnosti“ i Dačinog oca u „Ona voli zvezdu“.

2002. godine je u filmu „Akcija Tigar“ bio Vukota Krcunović, zatim hadži Zamfir, Zonin otac, u „Zoni Zamfirovoj“ i Pavle Aksentijević Pop u „Lavirintu“.

2003. godine je počelo snimanje serije „M(j)ešoviti brak“ u kojoj je Dragan imao sporednu ulogu.

2004. godine mu je poverena jedna od glavnih uloga u filmu „Pljačka Trećeg rajha“. Dragan je Glavonja, nadahnuti obijač koji je veoma inteligentan i obrazovan.

2005. godine se pojavio u više ostvarenja: bio je profesor u crnogorskom filmu „Imam nešto važno da vam kažem“, Gospodin grof u „Zvezdama ljubavi“, Bos u „Poteri za sreć(k)om“ i predsednik opštine u „Ivkovoj slavi“.

2006. godine se našao u ulozi naratora u dokumentarnom filmu „Gde cveta limun žut“ režisera Zdravka Šotre koji govori o jednoj od najvećih tragedija srpskog naroda, tj. povlačenju na Krf tokom Prvog svetskog rata koje je poznato i pod nazivom Albanska golgota. Bio je Telal u tinejdžerskoj horor komediji „Šejtanov ratnik“. Počeo je snimanje serije „Selo gori, a baba se češlja“ u kojoj je imao ulogu sudije Velibora.

2007. godine je imao sporedne uloge u filmovima: „Crni gruja i kamen mudrosti“, „Promeni me“, „Četvrti čovek“, kao i u seriji „Pozorište u kući“.

2008. godine je ponovo bio narator u dokumentarnom filmu „Kraljevina Srbija“ koji obuhvata period od ubistva kneza Mihaila do Prvog svetskog rata. Igrao je ulogu izdavača iz Francuske u filmu „Na lepom plavom Dunavu“, zatim Miška u filmu „Turneja“ režisera Gorana Markovića. Bio je Mutavi u seriji „Vratiće se rode“ i Knežević u „Ranjenom orlu“.

2009. godine je bio sveštenik u ratnoj melodrami „Sveti Georgije ubiva aždahu“ režisera Srđana Dragojevića i imao je epizodnu ulogu u seriji „Ono kao ljubav“ u kojoj je glumio samoga sebe.

2010. godine mu je dodeljena glavna uloga Milana Jagodića u seriji „Sva ta ravnica“ koja je nastala po istinitim događajima iz knjige „Kao i sva ravnica“ Nenada Čanka. Bio je kamatar 1 u crnoj komediji „72 dana“. Učestvovao je u snimanju muzičkog spota za pesmu „Mačka među golubovima“ pevača Ogija Radivojevića.

2011. godine je bio Gligorije Giga Geršić u drami „Albatros“, Zvonko u kratkom filmu „Tamarin izostanak“ i Miško u seriji „Turneja“. Postao je voditelj kviza „Multimilioner“ koji se naredne dve godine prikazivao na TV Pinku.

2012. godine je imao sporedne uloge u filmu „Vir“ i seriji „Budva, grad na pjenu od mora“. Nastavio je snimanje serije „Sva ta ravnica“ čiji je naziv promenjen u „Jagodići“, a scenario je napisao Đorđe Milosavljević.

2013. godine je dobio nagradu Zlatni pečat.

2014. godine je tumačio ulogu Žila Rimea, prvog predsednika Fudbalskog saveza Francuske, predsednika FIFA od 1921.-1954. godine i njenog počasnog predsednika, u filmovima „Montevideo, vidimo se“ i „Montevideo, Bog te video“, kao i u seriji „Montevideo, vidimo se“. Bio je narator u dramskim vinjetama pod nazivom „Nešto lepo“ koje su nastale iz bogate pisane zaostavštine Slobodana Stojanovića.

Pozorište

Što se pozorišnih uloga tiče, Dragan Nikolić je, prvenstveno, bio član „Boško Buha“, a zatim Ateljea 212, Beogradskog dramskog pozorišta i Zvezdare teatar. Atelje 212 je smatrao svojim skloništem, a pozorište azilom za glumce.

Kao stalni član ansambla Pozorišta Atelje 212, u kojem je od 1969. godine, ostvario je mnogo uloga i vrlo uspešnu pozorišnu karijeru. Glumio je u predstavama: „Generalska užina“ (Rober), „Veza“ (Kauboj), „Kosa“ (Berger), „Rano jutro“ (Len), „Ziger-Zager“ (Hari Fliton), „Derviš i smrt“ (Muselim), „Lulu“ (Džek Trbosek), „Tom Pejn“ (Tom Pejn), „Maratonci trče počasni krug“ (Đenka Đavo), „Sladostrasnici-Karamazovi“ (Mladi gospodin), „Portnojeva boljka“ (Aleksandar Portnoj), „Molijer“ (Markiz d’Orsinji), „Kod lepog izgleda“ (Maks), itd.

U Zvezdara teatru je uspešno igrao u predstavama: „Ptić i ptica“, „U plamenu strasti“, „Malo ljubavi, malo mržnje“ i „Urnebesna tragedija“. U Beogradskom dramskom pozorištu je glumio u predstavi „Frederik“.

1982. i 1983. godine je igrao u pariškom pozorištu „Theatre de la Ville“ u predstavama „Na dnu“ Maksima Gorkog i „Majstor i Margarita“ Mihaila Bulgakova. Pošto je sujeveran, nije želeo da ode kod Jugoslovena koji je u gradu svetlosti i ljubavi proricao sudbinu kraljevima, prinčevima i drugim važnim ličnostima iz celog sveta. Međutim, on je došao na Draganovu predstavu i poslao mu je telegram u kome je pisalo: „Moje zvezde su večeras sa tobom.“ Uprkos brojnim ponudama koje je dobio, glumac se ipak vratio u rodni Beograd jer mu je nedostajao Crveni krst i društvo.

Smatrao je da je preduslov za bavljenje glumom mašta. A on ju je imao na pretek. U detinjstvu je mnogo više zamišljao da nešto ima, nego što je zaista imao. Trudio se da sačuva dete u sebi jer se ono rađa kao tabula raza i samo okolina i vaspitanje može da ga iskvari.

Narušeno zdravlje

Od 2011. godine je prestao da prihvata pozorišne uloge zbog problema sa kičmom, a od 2015. godine nije mogao da snima jer je oboleo od raka debelog creva. Početkom godine se operisao, ali zdravstveno stanje mu se pogoršalo zbog problema sa plućima. U februaru ga je na Klinici za digestivne bolesti Kliničkog centa operisao vrhunski stručnjak prof. dr Zoran Krivokapić. Neko vreme je proveo na aparatima jer nije mogao samostalno da diše. Glumac je za manje od osam meseci tri puta hospitalizovan.

Lečio se u Vrnjačkoj banji, ali je preminuo 11. marta u jutarnjim časovima na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je 13. marta na Novom groblju.

Bračni par nije želeo da u medijima komentariše o glumčevom zdravlju smatrajući da je to njihova privatna stvar. Kada je izlazio iz bolnice, novinarima je rekao da ga puste da umre na miru. Takođe je izjavio: „Ne mogu više da se mučim, nemam snage da se borim, znam da ću svakako umreti. Samo želim da odem dostojanstveno. Hoću da me narod pamti kao velikog Dragana Nikolića, a ne kao bolesnog starca koji umire u mukama.“

Povodom glumčeve smrti, ansambl njegove matične kuće, Ateljea 212, se 11. marta zajedno sa publikom oprostio od legendarnog glumca. Tri dana kasnije mu je priređen veličanstven oproštaj na velikoj sceni „Mira Trailović“ gde je došao veliki broj ljudi koji su 15 minuta tapšali dok su se čuli zvuci legendarne pesme „Flojd“. Beograd se u suzama oprostio od legende, a pored supruge, rodbine, prijatelja, kolega, i nekoliko hiljada građana ga je ispratilo na večni počinak.

Brak dug četiri i po decenije

Osim po ulogama, glumac je bio poznat i po skladnom porodičnom životu i braku koji je imao sa suprugom Milenom Dravić. Heroinu srpskog filma je upoznao 1969. godine jer su zajedno glumili u „Horoskopu“ režisera Bore Draškovića. Ona je bila velika zvezda, a on glumac u usponu. Prvo su bili prijatelji, a svoju ljubav su krunisali 31. decembra 1971. godine u pauzi snimanja novogodišnjeg programa „Kako su se volele dve budale“.

Skoknuli su do opštine Vračar gde su se venčali, a kuma im je bila koleginica Jelisaveta Seka Sabljić. Posle toga su otišli na ručak da proslave, a onda su se vratili na snimanje kao da se ništa nije dogodilo. Ovaj, naizgled, ishitren potez rezultirao je brakom za ceo život. Milena i Dragan su postali omiljeni glumački par i najlepši par SFRJ. Decu nisu imali.

Isticali su da su jedno drugome najveća podrška i najstroži kritičari. Dragan je o njihovom braku rekao: „Za brak koji traje četiri decenije može da se nađe više razloga da se on prekine, nego da opstane. Ali, najlakše je nešto preseći i završiti, mnogo je teže boriti se da se brak sačuva. Ponekad i mala svađa može osvežiti dan. Ponekad je potrebno i biti ljubomoran, jer je i to jedan od pokazatelja ljubavi.“

Tri velike tragedije

Pored uloga i lepih događaja, Draganov život su obeležile tri smrti posle kojih nije bio isti čovek. Prva tragedija je smrt brata Miroslava koji mu je bio uzor. On je preminuo na Draganov rođendan zbog čega je glumac prestao da ga slavi. Bio je na ivici depresije, ali se nije predao.

Druga je smrt majke za koju je bio vezan i koju je negovao sa suprugom. Poslednji udarac je bio odlazak kolege i prijatelja Bore Todorovića sa kojim je četiri decenije bio nerazdvojan.

Autobiografija

Iako je važio za seks simbol srpskog filma, Dragan Nikolić je bio skroman čovek i gospodin sa neverovatnom harizmom. Planirao je da snimi film o svom životu, ali, na žalost, taj projekat nije uspeo da realizuje. Poslednjih godina je pisao autobiografiju koja je obuhvatala najzanimljivije događaje iz njegovog života. Novinarka Rada Stanković, glumčeva dugogodišnja prijateljica, je izjavila da je završio devet glava, ali da ne zna da li će to biti dovoljno za knjigu.

Humanitarni rad

2015. godine se u medijima pojavila vest da bračni par planira da jednog dana svoju imovinu, koja uključuje brojne nagrade, diplome i priznanja, daruje Jugoslovenskoj kinoteci. Na taj način bi podstakli mlade umetnike da istraju u svom pozivu i da ulažu u sebe.

Dragan Nikolić je bio veliki humanitarac, ali o svojim delima nikada nije javno govorio. Samo najbliži članovi porodice i prijatelji su bili upućeni u ono što je radio.

Šakom i kapom je pomagao sirotinji i svima koji su bili u nevolji. Njegov jedini komentar na to bio je: „Kad imam, dam“.

Bračni par je za vreme krize uspeo da sakupi novac kako bi vremešni Golf zamenili novim automibilom. Kada su krenuli da ga kupe, on nije hteo da upali. Vratili su se u stan da pozovu prijatelja da ih vozi, ali videli su prilog o dečaku kome je bila potrebna operacija očiju. Složili su se da im novi auto nije potreban i sa prijateljem su otišli u selo gde je dečak živeo i dali su novac njegovim roditeljima.

Poslednji boem

Bez problema je ostavio cigarete, ali je nastavio da se sa prijateljima druži u kafani. Dragan je jedan od poslednjih istinskih beogradskih boema. Bio je redovan gost u kafiću „Talija“, blizu Kalenićeve Pijace. Prvo je naručivao kafu, a zatim tri vodke što je bila njegova mera. Sa uživanjem je konzumirao alkohol, ali nikada u prevelikim količinama.

Često je bežao u prirodu i na Adi je pripremao pastrmku na kiselom mleku ili lešo ribu. Na taj način se trudio da izbegne duševnu ekološku katastrofu. Nije se opterećivao godinama i živeo je veoma burno zbog čega nije imao osećaj da je u braku skoro pet decenija.

Posebno je bio blizak sa pokojnim glumcem Batom Stojkovićem koji ga je, na neki način, usvojio. Smatrao ga je svojim sinom i dopuštao mu je šale koje bi drugima zamerio.

Tihi i Prle

Dragan Nikolić i Voja Brajović su se upoznali u kafani „Proleće“ gde su se svi družili, bez obzira na materijalno stanje i druge nevažne klasifikacije. Iako su kao dvojac najpoznatiji kao Tihi i Prle, moćniji tandem su bili u predstavi „Posetilac“ po tekstu Erika Emanuela Šmita. Voja je tumačio ulogu Sigmunda Frojda kom nacisti u Beču odvode ćerku. Gaga je imao ulogu Boga koji u fraku, sa leptir mašnom ulazi kroz prozor Frojdove kancelarije i otpočinje raspravu sa ateistom u beznađu.

Citati iz filmova

Njegove uloge su ostavile neizbrisiv trag u jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji, a neke od rečenica po kojima će biti zapamćen su:

• „Dete nema pojma!“ – antologijska rečenica koju je izgovorio kada su Neda Arnerić i Slavko Štimac trebali da imaju seks u filmu „Ko to tamo peva“;
• „E neću da idem u tu banju za popišure, pa kud puklo da puklo!“ – „Velika frka“;
• „Neću više da pijem tvoju kafu i da pušim tvoje cigarete. U ovoj zemlji svi kradu majku im j****. Kad ima love za šljam ima da bude i za mene, svako otima kako ume, ja umem samo ovako.“ – „Poslednji krug u Monci“;
• „Idemo dalje, plakali smo, pa šta nije zabranjeno ni vojnicima.“ – „Idemo dalje“.
• „I kad budem mrtav i beo, i ja bih hteo da budem kakva-takva svetiljka.“ – „Kad budem mrtav i beo“;

Izjave iz intervjua

• „Onaj ko u životu nije umeo da bude drug, koji ne zna šta je to drugarstvo i koji nije doživeo druga kao brata ili obrnuto, taj, čini mi se, ne ume da uspostavi kontakt sa gledalištem, na kraju krajeva, ni sa svojim partnerom.“
• „Nikoga ne vučem za rukav, ali tražim poštovanje, isto ono koje imam s’ onima s’ kojima radim.“
• „Sebi nikada nisam dozvolio da mislim da sam najbolji ili na neki način veliki. Mislim da je to svojstvo budala – verovati da si neko drugi.“
• „Živeo sam u istom kraju sa Ciganima, ne pravim socijalne razlike, da li je neko siromašan ili bogat, crn ili beo.“
• „Ako muškarac nije sposoban da usreći ono što ima pored sebe, nije sposoban da usreći ni tuđe.“
• „Borba. Ne predati se. Zašto. I kome?“
• „Ima mnogo klinaca koji me zovu ćale. I to mi je, ovako, draže nego da proizvedem nekog filmskog naslednika. Ovo su, na neki način, svi moji naslednici.“
• 2. marta 2007. godine je, prilikom prijema nagrade za medijsku ličnost godine sportskog društva Crvena zvezda, izjavio: „Zvezda i ja smo rasli zajedno, išli smo u isti razred, ali je Zvezda uvek bila bolji đak. Imali smo iste prijatelje, Zvezda nas je upoznavala. Zajedno smo se radovali i tugovali. Ova nagrada je nagrada za vernost. Tu nagradu mogu da dobijem samo od Zvezde.“

Iako su ga skoro podjednako volele i žene i muškarci, Gaga je ostao jednostavan momak sa Crvenog Krsta, zaljubljenik u Adu Ciganliju i ceo život obraz uz obraz sa jednom ženom. U Beogradu je osvanuo grafit nasmejanog Flojda kako vozi poslednji krug u Monci.