Ljubomir Živkov

Biografija

Ljubomir Živkov je srpski novinar, pevač, tamburaš i aranžer. Rođen je 1952. godine u selu Farkaždin kod Zrenjanina. Danas živi i radi u Beogradu.

Novinarsku karijeru započeo je u listu „Ekonomska politika“, radio je i radi u nedeljniku „Vreme“, sarađuje s televizijskim kućama „B92“ (danas O2) i Radio televizija Vojvodine (RTV). Njegovi komentari i kolumne mogu se naći i u dnevnom listu „Blic“, „Istinomeru“ i „Peščaniku“.

Emisija „Retrovizor“ koja je prvo emitovana na programu televizije „B92“, a potom na sajtu „Istinomera“ bila je jedna od najgledanijih u Srbiji. Njen autor i voditelj Ljubomir Živkov na zanimljiv i satiričan način komentariše dnevnopolitička dešavanja u Srbiji i regionu. Emisija „Dopisnica iz Banata“ koja se emituje na programu Radio Televizije Vojvodina mlađim generacijama donosi zanimljive priče o starim zanatima, običajima i životu u Banatu.

Živkov je do sada objavio tri knjige u kojima su sabrani njegovi tekstovi iz različitih medija, kolumne i komentari. Godine 2002. objavio je knjigu „Groblje slonova“ u izdanju „Vremena“. Novu kolekciju svojih tekstova pod naslovom „Pikardijska terca“ Živkov je objavio 2008. godine, a 2013. godine Izdavačka kuća „Levo krilo“ štampala je njegovu treću knjigu pod nazivom „Ustanite, ovo je Internacionala“.

Kako sam kaže, spas od svakodnevnice i pomalo mučnog posla novinara, Živkov je prolazio u muzici. Od ranih sedamdesetih godina prošlog veka pevao je i svirao u ansamblu „Lole“. Aranžmane za većinu pesama napravio je upravo on, a neke od njegovih napoznatijih pesama su „Trgnala mi moma Ruma“, „Oče naš“, „Roždenstvo Tvoje“, „Padaj Scilo i Haribdo“ i druge.

Biografija

Ljubomir Živkov je rođen 1952. godine u selu Farkaždin, nedaleko od Zrenjanina. Nakon završetka osnovne i srednje škole, upisao je Fakultet političkih nauka i stekao zvanje diplomirani novinar. Kako kaže, diplomirao je u holu hotela „Jugoslavija“ gde je njegov profesor tada imao neku važnu konferenciju.

Muzika

Tokom studija svirao je u Omladinskom kulturno-umetničkom društvu „Iva Lola Ribar“, a kasnije je sa grupom prijatelja osnovao ansambl „Lole“. Prvi singl pod nazivom „Eleno, Kjerko“ objavili su 1976. godine u izdanju PGP RTB, a nakon toga usledila je pesma „Nešto mi se pamet pomerava“. Dve godine kasnije snimili su pesmu „Razbole se Anka Panidova“ za koju je tekst napisao Živkov. Prvi album pod naslovom „Lole“ izdali su 1979. godine. Na njemu je bilo 11 pesama, a numere „Voleo sam jednu garavu“, „Eleno“, „Vinska pesma“ i druge vrlo brzo su pronašle put do svoje publike.

Sledeće godine izašle su dve pesme „Vu plavem trnjaci“ i „Fala (Za svaku dobru reč)“. Muziku i tekst prve pesme potpisuje Đuro Prejac. Aranžman je radio Mitra Nedeljkov. Tri godine kasnije objavili su album „Još jednu noć“, a osim naslovne pesme rado su se slušale numere „Spomen na Skadarliju“, „Na te mislim“, „Kalino“ i druge. Obradili su i pesmu „U lijepom starom gradu Višegradu“ koju je napisao Dragiša Nedović, a proslavio bosanskohercegovački pevač Himzo Polovina.

Živkov je s ansamblom nastupao širom bivše Jugoslavije. Imali su svirke i koncerte u Srbiji, Slavoniji, Dalmaciji, Bosni i drugim jugoslovenskim pokrajinama i republikama. Svirao je tercu na basprimu i pevao bariton, a grupa je opstala više od trideset godina.

Inače, Živkov svira nekoliko žičanih instrumenata, poput balalajke, prima, samice, gitare, akustične bas-gitare i drugih, a kako sam kaže nedavno je ostvario vlastitu želju, te u svom domu napravio studio gde pravi nove pesme i aranžmane.

Nakon što je 1993. godine otišao u Ameriku svirao je u pozorištu Filadelfija (Philladelphia Theatre Caravan), kako sam kaže sa brojnim ruskim i američkim muzičarima. Osim toga, u svojoj biografiji napominje da je u Americi radio razne poslove – raznosio novine u Severnoj Karolini, vozio kamion, radio u pekari u Pensilvaniji, te nakon tri godine odlučio da se vrati u Srbiju.

Novinarstvo

Novinarsku karijeru započeo je nedeljniku „Ekonomska politika“, jednom od prvih listova koji je imao veliki ugled u Jugoslaviji, ali i izvan nje. Od ostalih listova razlikovao se po tome što se odrekao državnih dotacija i sam se izdržavao na tržištu, te preživljavao od reklama. Takođe, „Ekonomska politika“ je jedan od prvih časopisa štampan u boji, a u njegovoj redakciji radila su velika imana poput Predraga Koraksića Koraksa (Corax), Branka Turina, Vojislava Perkovića, Nenada Krstića i drugih.

U ovom nedeljniku pratio je sektor poljoprivrede. Kako kaže, njegov zadatak je bio da iz Privredne komore donosi sveže izveštaje o tome koliko su procenata državnog plana poljoprivredni proizvođači ostvarili.

Nakon „Ekonomske politike“ Živkov je prešao u redakciju nedeljnika „Vreme“ osnovanog 1990. godine. Po povratku iz Amerike ponovo se vratio u njihovu redakciju, gde je osim tekstova počeo da piše komentare i kolumne koji su u to vreme bili veoma čitani, jer je autor iznosio lične stavove o dešavanjima u tadašnjoj Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ) koju je delio jedan dobar deo stanovništva.

Sarađivao je s mesečnikom „Yellow Cab“, „Peščanikom“ i televizijom „B92“, dnevnim listom „Blic“ i sajtom „Istinomer“. Njegova prva televizijska emisija je „Retrovizor Lj. Živkova“ koja je emitovana na televiziji „B92“ tokom 2009. godine. U toj emisiji Živkov je vozeći automobil ulicama Beograda na zabavan i satiričan način komentarisao dešavanja u Srbiji i regionu. Osvrtao se na političke, ekonomske i društvene teme zbog koji je nailazio na pristalice, ali i mnoge koji nisu podržavali njegove stavove. Na sebi svojstven način komentarisao je dnevno-politička dešavanja, ali i aktivnosti i poteze aktuelne vlasti i opozicije.

Nakon što je „Retrovizor“ skinut s programa „B92“ Živkov je blog nastavio da objavljuje na sajtu „Istinomer“, tako da je emisija opstala devet godina.

Na Radio televiziji Vojvodina već nekoliko godina vodi emisiju „Dopisnica iz Banata“, gde mladim generacijama donosi „žive slike“ tog dela Srbije, a starijima pomaže da se prisete starih običaja, tradicije, verovanja i načina života. Emisija je i danas vrlo gledana, a sve epizode se mogu pronaći na internetu.

Svoje komentare uglavnom posvećene muzici Živkov objavljuje i na vlastitom blogu ljubomirzivkov.com.

Književnost

Iz tekstova, komentara i kolumni koje je pisao za brojne srpske listove, Ljubomir Živkov je napisao tri knjige. Prva knjiga pod naslovom „Groblje slonova“ objavljena je u izdanju lista „Vreme“ 2002. godine. Čitaoci u njoj mogu da pronađu sve komentare koje je Živkov pisao godinama radeći u ovom nedeljniku. Prema rečima njegovog kolege Teofila Pančića reč je o knjizi kojom je autor stavio tačku na devedesete, deceniju koja je u neprovrat odnela štošta, ali je donela Živkova i Koraksa.

Predgovor za knjigu napisala je hrvatska književnica Dubravka Ugrešić, koja je primetila kako autor „lukavo igra ulogu budale, zbunjenog građanina i provincijskog zevzeka“, ali ga pri tome uporedila sa slavnim satiričarima od antičkog doba do danas.

Godine 2008. je u izdanju Gradske biblioteke „Žarko Zrenjanin“ iz Zrenjanina objavljena druga knjiga pod nazivom „Pikardijska terca“, nova kolekcija njegovih tekstova. Na oko 320 strana nalazi se izbor tekstova iz „Blica“, „Vremena“, „Yellow Cab“-a, „Retrovizora“, te nekoliko manjih listova sa kojima je Živkov sarađivao. Osim satiričkog otklona prema „opasnim formama individualne i kolektivne gluposti“ u novoj knjizi preovladava tamniji, rezigniraniji ton.

Izdavačka kuća „Levo krilo“ je 2013. godine objavila knjigu izabranih kolumni Ljubomira Živkova pod nazivom „Ustanite, ovo je Internacionala“. Reč je o kolekciji tematski raspoređenih kolumni koje je prethodno objavio u nekom od srpskih medija, a koju je preporučio studentima novinarstva, književnosti i slavistike rasutima po celom svetu.

Prema rečima autora naslov knjige preuzet je iz pesme Nemca Bertolda Brehta (Eugen Berthold Friedrich Brecht )„Šesnaestogodišnja švalja belog rublja Ema Ris pred istražnim sudijom“. Tekstovi su raspoređeni u 16 poglavlja, poput „Mesto nesreće“, „Klasni neprijatelj“, „Izabrana domovina“, „Dobrodošli u zemlju politike“ i drugih.

Privatni život

Ljubomir Živkov je rođen 1952. godine u selu Farkaždin u Vojvodini. Premda je živeo u Americi i već duže vreme stanuje u Beogradu, Živkov se uvek vrlo rado vraća u rodno mesto gde ima kuću s okućnicom, staju i imanje. U jednom od retkih televizijskih intervjua priznao je da mu vreme koje prevodi u Farkaždinu predstavlja veliko zadovoljstvo, te da bi voleo, kada bi imao više vremena, da sredi imanje u rodnom mestu.

Iako ga srpski mediji često deklarišu kao novinara, što on po profesiji i jeste, Živkov voli da istakne da je i muzičar, pevač i tamburaš, te da mu muzika predstavlja „izduvni ventil“ uz pomoć koga se oslobađa stresa koji donosi posao novinara. Iako je pisao tekstove koji nisu uvek bili korisni za vladajuću garnituru u Srbiji, kaže da mu nikada nije prećeno, niti je osećao bilo koji vid cenzure, osim autocenzure koju treba da ima svaki dobar novinar.

U jednom intervjuu je priznao da ne voli da čita novine i gleda televiziju, te da to radi samo kako bi ostao u toku dnevnih dešavanja. Priznaje da voli filmove i da rado sluša i svira bugarsku muziku. U svet novinarstva je kaže ušao slučajno, i to tako što je sa 15-16 godina poželeo da bude privatni detektiv. S obzirom da u to vreme takva profesija u Jugoslaviji nije postojala, najbliže tom „opasnom“ i zanimljivom životu bilo je novinarstvo. Priznaje da je kao i većina studenata novinarstva i mladih novinara zamišljao kako će da putuje svetom, upoznaje različite ljude, obilazi kontinente, spava u hotelu, leti avionom i da radi posao koji voli, ali i dodaje da kao novinar ništa od toga nije doživeo.

Bibliografija

• 2002. Groblje slonova
• 2008. Pikardijska terca
• 2013. Ustanite, ovo je Internacionala