Foto: Javno vlasništvo.Fransisko Goja (Francisco José de Goya y Lucientes) je bio veliki španski slikar, crtač i grafičar, koji je težio humanističkim principima i koji je bio spreman da brani svoje ideale. Rođen je 30. marta 1746. godine u mestu Fuendetodos, u blizini Saragose, a umro je 16. aprila 1826. godine u Madridu, Španija.
Smatra se jednim od najvažnijih umetnika evropskih umetnika svoga vremena koji je izvršio ogroman uticaj u evoluciji slikarstva, a njegovi se zadnji radovi smatraju pretečom impresionizma.
U životu je često teško obuzdavao svoju narav i svoje stavove. Umro je u burnom istorijskom periodu kada je stvaran novi svetski poredak u čijim približnim okvirima živimo i danas.
Mladost i detinjstvo
Prve godine svog života Fransisko Goja proveo je na selu u Saragosi, koji je bio glavni grad pokrajine Aragon. Osnovnu školu učio je pri manastiru, a posle toga upisuje se u slikarsku radionicu Hosea Lusana Martineza koji je bio sledbenik akademske umetnosti. Mladi Goja, je pored slikarskih tehnika, vežbao i pevanje serenada, kao i plesanje narodnih igara.
Mnogi istraživači pripisivali su rđav temperament mladom slikaru koji se često hvatao za britvu u mnogim svađama. Fransisko Goja imao je veliko iskustvo u uličnim tučama i obračunima, a posle jedne tuče je bio prinuđen da napusti grad. Smatrao je da mu je najlakše da se sakrije u Madrid jer je ogroman grad, te napušta slikarsku radionicu u Saragosi.
Učitelj Martinez, iako nije bio posebno darovit, primetio je talenat od Goje, te ga je on savetovao da ode u Madrid na dalje školovanje.
Kada se mladi umetnik preselio u Madrid dva puta je pokušao da upiše Akademiju umetnosti. Prvi pokušaj je bio krajem 1763., pa tri godine kasnije 1766. ali nije uspeo da položi prijemni ispit.
Nakon par godine, tačnije krajem 1769. godine Goja odlazi u Italiju, a tamo obilazi Rim, Napulj i Parmu.
Mladi slikar dobio je prvu nagradu Parmske akademije umetnosti za sliku pod nazivom „Hanibal s visokih Alpa posmatra italijanske zemlje koje je osvojio“. Prvi uspeh ohrabrio je mladog umetnika da poveruje u sebe, te nadoknađuje neuspehe u Madridu, gde je Goja redovno slao svoje slike na sve moguće konkurse i izložbe.
Čak i kad je bio daleko od svoje kuće, Goja je ostao veran sebi, a u legendi će ostati upamćen kao drski umetnik koji je vršio napad na ženevski manastir u Rimu, uspešnu otmicu mlade Italijanke zbog koje je morao da ide u dvoboj i iz kojeg je slikar izašao kao pobednik.
Kao profesionalni slikar freski po crkvama počeo je da radi 1771. godine u Saragosi. Ukrasio je zidove dvorca Sobradijel i crkve EL Pilar, gde je dobio odlične kritike koje su ohrabrile ambicioznog slikara da ponovo okuša sreću u Madridu.
1773. godine Fransisko Goja odlazi u Madrid gde radi na šablonima tapiserija u Kraljevskoj tkačkoj manufakturi. U Madridu upoznaje slikara Fransiska Bajeu koji ga upoznaje sa svojom sestrom.
Goja se zagledao u prelepu, plavokosu lepoticu Hosefu. Ubrzo je zaveo lepoticu, ali mladom umetniku nije se žurilo da je oženi, što će morati jer je ona ostala u drugom stanju. Osim njene trudnoće, Goja je radio u ateljeu njenog brata, te je to značilo da će ostati bez posla ukoliko ne sklope mladi ljubavnici brak.
25. jula 1773. godine Fransisko Goja se venčao, a dete koje je rođeno ubrzo nakon venčanja nije preživelo. Prema neki podacima Goja je sa svojom suprugom imao šestoro dece, od kojih je preživeo samo jedan sin Fransisko Havijer (rođen 1784. godine) koji je postao poznati slikar kasnije.
Slikar na dvoru
22. januara 1783. godine od grofa Floridablanka dobija važnu narudžbu. Fransisko Goja nije mogao da veruje šta mu se dogodilo: „Grof želi da mu naslikam portret. Mogu dosta da zaradim. I moja korist neće biti samo novčana!“
Predosećaj nije izneverio Goju, jer ga je grof uveo u visoko društvo i predstavio ga don Luisu, mlađem kraljevskom bratu. Nakon toga, don Luis je Goju pozvao u rezidenciju u Arensu, gde je živeo nakon što je proteran sa dvora jer je oženio ženu koju voli i time izazvao kraljevsko nezadovoljstvo.
Don Luis je naručio portrete svoje porodice od Goje, a slikar je pisao o svojim doživljajima jednom prijatelju: „čitav mesec sam proveo kod njihovih veličanstava. Oni su pravi anđeli. Dobio sam od njih dvesta hiljada reala, a moja žena haljinu vezenu zlatom i srebrom, čija je vrednost, verovatno, oko trista hiljada reala. Iskreno govoreći, nisam računao na takvu nagradu, i sad se, začudo, osećam obaveznim“.
Ovo poznanstvo otvorilo je novi početak Gojine karijere u kojoj on postaje priznati portretista u krugovima španske aristokratije.
Posle serije slika urađenih po narudžbi vojvode de Osune 1786. godine, za Gojino slikarstvo zainteresovao se i sam kralj Karlos III (1759.-1788.).
U jednom pismu iz te godine Goja piše: „ Tako se dogodilo da sam od danas dvorski slikar. Teško mi je da se naviknem na pomisao da će moj godišnji prihod od sada biti preko petnaest hiljada reala“.
Posle smrti kralja Karlosa III, na presto dolazi kralj Karlos IV (1788.-1808.) koji je zadržao Goju kao dvorskog slikara, te povećavši mu uveliko njegovu platu.
Ljubavni život umetnika
S obzirom da je veliki slikar bio u kontaktu sa dvorskim damama brzo je uspevao da zaboravi na svoju ženu Hosefu. Ona mu skoro nikad nije bila model, te je Goja naslikao samo jedan njen portret.
1792. godine Goja se strašno razboleo i ostao je gluh, mada su prognoze bile mnogo gore. Goja je stalno osećao glavobolje, slabost, delimično je izgubio vid i bio je paralizovan, a smatra se da je to bila posledica sifilisa koji se nije lečio u mladosti.
Iako je gluvoća otežala život slikaru, on se nije odrekao malih radosti i uživanja. Među dvorskim damama Goja je zapazio dvadesetogodišnju Albe, a umetnikovi poznanici ovako su je opisivali: „Na svetu nema lepše žene. Kada se ona pojavi na ulici privlači veliku pažnju na sebe i izaziva ushićenje svojom gracioznošću i lepotom“. Govorilo se da i deca prekidaju sa svojom igrom kada bi ona prolazila pored njih.
Goja je uspeo da se upozna sa prelepom vojvotkinjom 1795. godine, kada je ona došla u njegov atelje, nakon imenovanja za počasnog direktora Akademije San Fernando, a njihova burna avantura trajala je oko sedam godina.
1796. godine umro je muž od vojvotkinje Albe i ona se odselila na svoje imanje u Andaluziju kako bi žalila za muževom smrću. Goja je otputovao sa njom kako bi je utešio, te su tamo proveli par meseci zajedno.
Kada su se vratili u Madrid, ona je odlučila da napusti Goju, na šta je on bio jako uvređen, jer je ona odlučila da ode sa jednim oficirom koji je bio na dobrom položaju. Međutim, 1799. godine, Goja je dostigao vrhunac u svojoj karijeri, gde je postao prvi dvorski slikar, za vreme Karlosa IV, a Alba mu se tada vratila.
Smatra se da na najpoznatijim delima Fransiska Goje, kao što su slika „Odevena maja i slika Gola maja (pravilno bi bilo maha), upravo pozira prelepa vojvotkinja Alba. On ju je slikao potpuno nagu, te se pojavljuje na gomili njegovih crteža. Ona je umetniku dozvolila da sačuva njene aktove, ali na jednom je ostavila poruku:“ čuvati ovako nešto je čisto bezumlje. Uostalom, svakom svoje.“
Zaista, ove slike su izazvale lošu kritiku crkve, a i neki sveštenici proglašavali su Goju đavolom, ali na sreću umetnik je imao uticajne prijatelje, a i crkva u tom periodu nije više bila toliko moćna.
Starost poznatog majstora
Kako je stario Fransisko Goja, njegovo zdravstveno stanje se stalno pogoršavalo, tako da su i njegove slike sve više bile mračnije.
Bakropisi iz 1799. godine bili su posvećene ratnim užasima i inkvizicijama, a nastale su pod utiscima Napoleonovog prodora u Španiju. Prvi kraljevski slikar bio je dužan da s vremena na vreme nešto naslika, a na njegovim slikama mogao se uočiti sarkazam prema moćnicima i eliti.
1812. godine umrla je slikareva žena Hosefa, a njegov sin, Havijer, se oženio.
Godine 1819., s obzirom da je Goja ostao sam, odlučio je da se preseli na svoje imanje Kinta del Sordo u blizini Madrida. Bukvalan prevod Gojinog imanja bio bi „Kuća gluhog“, a oslikao ju je crnim, mračnim slikama što je odražavalo njegovu usamljenost i umornog čoveka.
Međutim, nakon nekog vremena sreća je opet pogledavala velikog slikara. Goja se upoznao sa Leokadijom Vajs, koja se zaljubljuje u majstora i razvodi od svoga tadašnjeg muža.
1824. Goja napušta Španiju bojeći se represije nove vlasti. Kralj Fernardo, koji je tek došao na vlast rekao je Goji: „Zaslužili ste omču“. Ubrzo nakon toga, Goja uspeva da dobije dozvolu da ide u Francusku na lečenje, te zajedno sa Leokadijom odlazi u Bordo.
1826. nakon dve godine provedene u Francuskoj, Goja je odlučio da se vrati u Madrid, govoreći sebi da tamo ima mnogo posla, ali zbog političkog dešavanja ubrzo je morao da se vrati u Bordo.
Veliki slikar i majstor Fransisko Goja umro je u naručju voljene žene, u noći između 15. i 16. aprila 1928. godine.
Posmrtni ostaci Fransiska Goje, Francuzi su Špancima vratili tek 1919. godine.
Najpoznatija dela
Suncobran (1777.) je jedna od lepših scena iz Gojine serije goblena koji je mladi umetnik radio za kraljevsku manufakturu. Na slici su prikazane devojke koje nose narodnu nošnju u prirodi. On je prikazao vesele žene, lakog ponašanja za razliku od dama, koje imaju stroga pravila ponašanja, koje su elegantne i sigurne u svoju privlačnost.
Portret De la Solana (1794.-1795.) U periodu nastanka ove slike Goja je imao jako dosta narudžbina za izradu portreta i članova porodica, te je umetnik bio prinuđen da radi i noću. Na slici Portret De la Slana plemenita markiza pozira sa gracioznošću i dostojanstvom. Ona pozira u crnoj narodnoj haljini sa mantijom od bele čipke. Umetnik je ovde istakao kontrast bele i crne, kako bi prikazao utisak suzdržanosti i strogoće koji bi se slagao sa ozbiljnim likom modela. Mašna koja ukrašava ženinu glavu prikazana je gustom ružičastom bojom, a nanos širokim potezom ne liče na nanos potezom kista.
Na slici Don Manuel Osorio de Sunige (1788.) umetnik prikazuje malog dečaka, mlađeg sina grofa Altamire. Posebnost same ove slike leži u tome sto je veliki umetnik prvi put podelio pozadinu u dva dela. Svetlije boje su odvajale jarko crvenu boju odeće dečaka koja mu naglašava sjaj pojasa, dok iz tamne boje izviru dve mačke i svraka koja skakuće oko dečaka držeći u kljunu posetnicu autora portreta. Taj izražajni detalj , smatra se da se pojavio te na kraju rada na slici jer su se iz nekog razloga pokvarili odnosi između naručioca slike i umetnika.
Kapriči (1797.-1799.) koji u prevodu znači hirovi predstavlja novo zanimanje umetnika. On počinje da radi gravire, te njegova dela sve više ispunjava tamna nego svetlo. Seriju Kapriče je umetnik prvo radio perom i laviranim tušem, da bi kasnije radio grafičke otiske.
Sliku Gola maja (oko 1797.-1800.) naručio je miljenik kraljice Marije Lujize, Manuel Godoj koji je sliku dugo sakrivao od tuđih očiju u svom kabinetu gde je bila i Velaskezova Venera pred ogledalom.
Na slici Gola maja prikazana je naga figura žene zavodnice, koja nije baš oličenje klasične lepote, ali konstanto podstiče na razmišljanje. Prikazana je figura sa tamnom pozadinom koja ima svilenkastu boju kože, te koja postaje jedina i glavna tema slike. Andrio Malaro kritičar umetnosti za ovu sliku je jednom rekao da slika nije toliko sablasna, koliko je erotska, te da ne može ostaviti ni jednog osećajnog čoveka ravnodušnim.
Manuel Godoj je od Goje naručio još jednu sliku pod nazivom Odevena maja u želji da obuče prvu sliku. Slike je u svom kabinetu držao jednu pored druge, te uživao kada bi povukao gajtan te svojim prijateljima pokazao „erotsku sliku“ koji bi bili skamenjeni od iznenađenja.
Zbog ove dve slike (Gole i odevene maje) 1813. godine Goju su proglasili „razvratnim mazalom“, te tražili od njega da oda modela, ženu koja mu je pozirala, što veliki umetnik nikad nije uradio.
Porodica kralja Karlosa IV (1800.-1801.) na ovoj slici prikazana je umetnikova ironija prema vladajućem društvu ovog sveta. Na slici su prikazani članovi porodice, trudeći se da izgledaju važno, te ravnodušno stvaraju napetu atmosferu otuđenosti i zatvorenosti. Kraljica Marija Lujza zauzima središni deo kompozicije, što prikazuje pravo stanje vlasti, jer je upravo ona vladala državom, a ne Karlos IV. Svi portreti na slici izražavaju određene emocije, te podsećaju na dela Rebranta kojeg je on mnogo cenio.
Sliku pod nazivom Portret Izabele de Lobo i Porsel (1805) Goja je prvi put izložio na Akademiji San Fernando sa još nekoliko slika portreta. Tu je pokazao da je svoje istraživanje usmerio na proučavanje emocija i duševne patnje. Veliki umetnik prikazuje lica, sa naglašenošću na oči, koje po njegovom mišljenju izražavaju pravo stanje čoveka ili žene koja pozira.
Portret Izabele de Lobo i Porsel prikazao je sa karakterističnim spoljašnjom energijom, u slobodnoj pozi, sa drskim pogledom. Simbolično je slika asocirala na junakinje koje su se borile rame uz rame sa muškarcima u špansko-rodno-oslobodilačkom ratu.
Slika Starice (1808.-1810.) prikazane su dve starice koje se ogledaju u ogledalo. Na poleđini ogledala Goja je ispisao španski pozdrav „Que tal?“ (Šta ima?), ali se u ovom kontekstu na slici može protumačiti i „kako ti se čini“ predstavljajući ironiju prolaznosti života i lepote.
Goja prikazuje dve starice koje se očajnički bore da ostanu mlade, prikazuje lica koje izgledaju kao strašne maske, upale oči sa crvenim kolutovima. Dva koščata uvenula tela, obučena su u raskošne haljine koje su izašle iz mode. U kosi plavuše nalazi se briljantska igla, koju je na slici Porodice Karla IV nosila kraljica Marija Lujiza, a nama se postavlja pitanje da li je to umetnik namerno koristio ili slučajno? Goja na ovoj slici uništava žensku lepotu i kao da se podrugljivo osmehuje.
Streljanje ustanka u noći 3. maja 1808. godine (1814.) nastaje jer se u Goja nalazi u Madridu za vreme narodnog ustanka gde je video streljanje na brdu Prinsipe Pio. Na tom mestu, među mrtvima, napravio je par skica na osnovu kojih je uradio sliku. Na slici prikazuje završni trenutak u kome je sve prikazano neprirodno, kao u nekom mračnom snu.
Umetnik je prikazao suprotstavljanje u samoj osnovi kompozicije. Na jednoj strani su španski borci za slobodu prikazani sa više svetla, iako su u lošijoj poziciji, a na drugoj strani kompozicije se vide francuski osvajači oslikani tamnijim bojama.
Od 1821. do 1823. Goja je ima crnu fazu na svojim slikama, pa te slike i nazivamo Crnim platna. Paleta na takvim platnima bila je sastavljena od crne, sive, oker i smeđe koja je stvarala mračni kolorit velikog majstora sa ponekom kapljicom crvene ili bele fleke.
Groteskna lica prikazana su na slici Dve starice jedu supu, dok na poznatoj slici Saturn proždire svoju decu umetnik je prikazao najstrašniji trenutak koji asocira na vrata pakla, u kojima đavo uzima, u najtežim mukama, svoju decu. Obe slike pripadaju crnim platnima te mračnom periodu velikog slikara.
Slika Mlekarica iz Bordoa (1827.) je poslednja slika koju je uradio gluvi, pomalo slepi, star i bespomoćan čoveka, ali itekako srećan, kada se preselio se u Francusku. Ova slika uopšte nije tipična za Gojino slikarstvo prikazujući mladu i lepu mlekaricu, koja puca od zdravlja. Umetnik je svodio račune u kojem je bilo mesta za opasne avanture i tragične događaje, kao i za mlekaricu radosnu, vedru, raspoloženu sa zeleno-plavom gamom.
Francisko Goja rođen je u klasicizmu, a u stvari je savremeni slikar koji je išao toliko ispred svog vremena da njegova umetnost izgleda kao da je stvarana danas. Ona održava patnju nacije, borbu za demokratske promene u Španiji u tom vremenu, nasilje, nepravdu, tragične doživljaje stvarnosti, sumnju, nevericu, očaj koji su doveli do groteske naglašene ekspresivnosti. Pored svega, Goja poštuje visoke humanističke principe umetnosti ostajući izvorno narodni umetnik.
Reference
Veliki slikari, uticaj, život i delo
https://hr.wikipedia.org/wiki/Francisco_Goya
https://hr.wikipedia.org/wiki/Francisco_Goya#Djela
