Amel Tuka. Foto: Erik van LeeuwenAmel Tuka je bosanskohercegovački atletičar. Trenutno je najtrofejniji atletičar u Bosni i Hercegovini. Njegove discipline su trke na kraće i srednje staze, a u ovim disciplinama postavio je dva nacionalna rekorda, te brojne evropske rekorde. Rođen je 9. januara 1991. godine u Kaknju. Živi u italijanskom gradu Busolegno, a kada ne nastupa na mitinzima širom sveta, Tuka rado boravi u rodnom gradu.
U julu 2015. godine ostvario je najbolje vreme u trci na 800 metara na mitingu u Monaku, a na Svetskom prvenstvu u atletici 2015. godine u Pekingu osvojio je treće mesto u istoj disciplini.
Olimpijski komitet Bosne i Hercegovine ga je 2015. godine proglasio sportistom godine.
Detinjstvo, obrazovanje i prve medalje
Amel Tuka je odrastao u naselju Modrinja kod Kaknja. Otac mu se zove Senad, a majka Nermina. Ima stariju sestru Amelu. Osnovnu i Srednju tehničku školu „Kemal Kapetanović“ završio je u Kaknju. Bio je odličan učenik i voleo je matematiku, a od sedmog razreda je trenirao karate, te nekoliko puta bio prvak Bosne i Hercegovine u ovom sportu. Nakon položenog crnog pojasa prestao je da se bavi karateom. Ljubav prema sportu nasledio je od oca Senada koji je u mladosti trenirao boks i karate. Iako su roditelji želeli da, poput sestre Amele upiše medicinsku školu u Zenici, Amel je želeo da se bavi mašinstvom. Zato je nakon završene srednje škole upisao Mašinski fakultet u Zenici.
Na nagovor profesorice učestvovao je školskom takmičenju u atletici koje je održano na stadionu Fudbalskog kluba Mladost u Kaknju. Tu je ostvario svoju prvu pobedu i to u trci na 400 metara. Nakon toga, kao učenik trećeg razreda predstavljao je svoju školu na Malim olimpijskim igrama u Zenici gde je pobedio u trci na 400 metara. Na poziv trenera Atletskog kluba „Zenica“, profesora Halida Sedića, 1. januara 2009. godine postao je član ovog kluba i zvanično počeo da trenira atletiku. S obzirom da u tom momentu još nije bio završio školu, svakog jutra je vozom iz Modrinje putovao u Zenicu kako bi trenirao, te se popodne vraćao u Kakanj na nastavu.
Kako sam kaže najveću zahvalnost za svoje uspehe duguje upravo treneru Halidu Sediću i predsedniku Atletskog kluba „Zenica“ Suadu Kaknji. Njegov uzor u mladosti je bio Džeremi Voriner (Jerremy Woriner), američki atletičar.
Već nakon nekoliko meseci treninga u Zenici ostvario je svoj prvi uspeh pobedivši u trkama na 400 i 800 metara na Juniorskom prvenstvu Bosne i Hercegovine. Kao član juniorske reprezentacije BiH učestvovao je na Balkanskom juniorskom prvenstvu u atletici koje je održano u Grčkoj, te osvojio treće mesto. Ubrzo je proglašen atletskim otkrićem godine u BiH.
Od 2010. godine je stalni član seniorske reprezentacije BiH. Na Evropskom timskom prvenstvu u atletici – Treća liga 2013. godine osvojio je prvo mesto na u trci na 800 metara rezultatom 1:51,11. Na Evropskom prvenstvu za takmičare do 23 godine u julu 2013. godine istrčao je 800 metara za 1:46,29 te osvojio treće mesto i postavio nacionalni rekord BiH.
Tada je upoznao italijanskog trenera Đanija Gidinija (Gianni Ghidini). Pre nego što je počeo da trenira Amela, Italijan je radio s Vilfredom Bungijem (Wilfred Bungei), osvajačem zlatne olimpijske medalje na OI 2008. godine u Pekingu, Jusufom Kamelom (Yusuf Saad Kamel), osvajačem zlatne medalje na 1500 metara i brzonzane na 800 metara, te Vilijama Jampoja (William Yiampoy) bronzanog na Svetskom prvenstvu 2005. godine u trci na 800 metara.
Amel se tada preselio u italijanski grad Busolegna kod Verone. Menadžer mu je postao bivši atletičar Klaudijo Arduini (Claudio Arduini).
Karijera
Na Balkanskom prvenstvu koje je 2014. godine održano u Pitestiju u Rumuniji osvojio je bronzanu medalju rezultatom 1:50.67, a na svom drugom Evropskom prvenstvu u seniorskoj konkureniciji u Cirihu zauzeo je šesto mesto u trci na 800 metara, te rezultatom 1:46.12 ostvario svoj lični i nacionalni rekord.
U februaru 2015. godine je na Balkanskom dvoranskom prvenstvu u Istanbulu za 1:48.86 istrčao 800 metara te osvojio zlatnu medalju. U julu iste godine je pobedio u trci na 800 metara na Međunarodnom mitingu u slovenačkom Velenju, te se kvalifikovao na Letnje olimpijske igre 2016. godine. Istog meseca je u Madridu trčao još brže, te je stazu od 800 metara savladao za 1:43.84. Ovaj rezultat mu je doneo 17. nabrže vreme u istoriji trka na 800 metara. Samo šest dana kasnije učestvovao je na atletskom mitingu u Monaku, te za 1:42.51 istrčao 800 metara i ostvario 11. najbrže vreme u ovoj kategoriji ikada. Tada je uspeo da savlada olimpijskog osvajača srebrne medalje Najdžela Amosa (Nigel Amos) i svetskog šampiona Muhameda Amana (Muhammed Aman).
Na Svetskom atletskom prvenstvu 2015. godine osvojio je bronzanu medalju. Za prvo mesto se borio sa svetskim rekorderom Davidom Rudišom (David Lekuta Rudisha) i njegovim timskim kolegom Fergusonom Rotičom (Ferguson Cheruiyot Rotich). Ovo je bio najveći uspeh u istoriji bosanskohercegovačke atletike.
Na završnom turniru Dijamantske lige 2015. u Briselu osvojio je treće mesto, što mu je bilo dovoljno i za treće mesto u ukupnom poretku u trci na 800 metara. Asocijacija balkanskih atletskih federacija (ABAF) dodelila mu je titulu najboljeg atletičara na Balkanu u 2015. godini,a Evropska atletska asocijacija (EAA) mu je u julu iste godine dodelila nagradu evropskog atletičara meseca.
Naredna godina bila je još uspešnija za bosanskohercegovačkog atletičara. Na mitingu u Sarajevu 11. juna 2016. godine uspeo je da popravi lični i nacionalni rekord u trci na 400 metara. Stazu je savladao za 46.41, te izborio plasman na Evropsko prvenstvo u Amsterdamu.
Na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru takmičio se u disciplini 800 metara. U kvalifikacijonoj trci zauzeo je 2. mesto u svojoj grupi rezultatom 1:45.72, te se kvalifikovao u polufinale. Polufinalnu trku završio je na četvrtom mestu u svojoj grupi rezultatom 1:45.24, te propustio da se kvalifikuje u finale. Tuka je zauzeo 12. mesto u ukupnom plasmanu na Olimpijskim igrama 2016. godine. Na otvaranju Igara nosio je zastavu Bosne i Hercegovine.
I naredna godina je za Amela bila veoma uspešna. Osvojio je prva mesta na mitinzima u Padovi, Lucernu i Velenju, te drugo mesto u Birmingemu. Na 11. mitingu Dijamantske lige u Monaku je zauzeo šesto mesto. Osvojio je prvo mesto na takmičenju u Fungštatu u nemačkoj, te treće mesto na mitingu u italijanskom gradu Rovereto. Na Svetskom prvenstvu u Londonu je bio peti u trci na 800 metara, te ostao bez plasmana u polufinala. To je pomalo razočaralo i njega i njegove brojne navijače u BiH. Ipak, Amel nije želeo da se pravda, pa je tek nakon mesec dana priznao da je u Londonu trčao sa veoma visokom temperaturom, te da mu je krvna slika bila izuzetno loša.
Na trci za Veliku nagradu Srbije koja je održana u septembru u Novom Pazaru osvojio je prvo mesto u disciplini na 400 metara. To mu je ujedno bila poslednja trka u sezoni, ali kako sam kaže godinu nastavlja napornim treninzima i pripremama za nove mitinge.
Medalje i plasmani na velikim takmičenjima
2010. Evropsko timsko prvenstvo u atletici – Treća liga
– 1. mesto u disciplini 800m
– 9. mesto u disciplini 4x400m
2011. Evropsko timsko prvenstvo u atletici – Treća liga
– 9. mesto u disciplini 400m
– 3. mesto u disciplini 4x400m
2012. Evropsko prvenstvo u atletici (Helsinki)
– 24. mesto u disciplini 800m
2013. Evropsko timsko prvenstvo u atletici – Treća liga
– 1. mesto u discipini 800m
– 3. mesto u disciplini 400m
2013. Evropsko prvenstvo u kategoriji do 23 godine
– 3. mesto u disciplini 800m
2014. Evropsko prvenstvo u atletici (Cirih)
– 6. mesto u disciplini 800m
2015. Evropsko dvoransko prvenstvo (Prag)
– 21. mesto u disciplini 800m
2015. Evropske igre – Treća liga (Baku)
– 1. mesto u disciplini 800m
2015. Svetsko atletsko prvenstvo (Peking)
– 3. mesto u disciplini 800m
2016. Evropsko atletsko prvenstvo (Amsterdam)
– 4. mesto u disciplini 800m
2016. Olimpijske igre (Rio de Žaneiro)
– 12. mesto u disciplini 800m
2017. Evropsko dvoransko prvenstvo (Beograd)
– 12. mesto u disciplini 800m
2017. Svetsko atletsko prvenstvo (London)
– 21. mesto u disciplini 800m
Privatni život
Amel Tuka je rođen u Kaknju 1991. godine. Iako danas živi u Italiji veoma je vezan za BiH i rodni kraj. Ljubav prema sportu nasledio je od oca, a kako sam kaže najveća podrška u karijeri su mu upravo roditelji i sestra kojima se javlja sa svakog mesta u koje ga posao odvede. Trenira 345 dana u godini, a retke momente kada je slobodan posvećuje porodici. Voli brze automobile, a omiljena marka mu je Audi. Osim toga voli italijansku modu, te naročito uživa u satovima. Kaže da sluša sve vrste muzike, a najviše voli zabavnu muziku. Omiljeni filmski žanrovi su mu akcija, horor i komedija.
Po veroispovesti je musliman, te kaže da se pred trku često pomoli te da mu molitva daje snage da se suoči sa svim izazovima koji su pred njega postavljeni.
Iako o svom ljubavnom životu vrlo malo govori, kaže da ga privlače skromne i povučene devojke kakav je i on sam. Mediji u Bosni i Hercegovini su pisali da je već neko vreme u vezi sa Zeničankom, koja je uz njega bila i pre nego što je postigao sportske uspehe i postao poznat širom Evrope.
O njemu su osim domaćih i regionalnih medija izveštavali i svetski listovi poput sportskih listova „La Gazzetta dello Sport“, „L’Équipe“, te britanski list „The Guardian“.
Uzori su mu američki atletičar Džeremi Voriner i bosanskohercegovački bacač kugel Hamza Alić. Iako voli BiH, kaže da ga boli odnos ove zemlje prema sportu i sportistima, te da razmišlja o tome da ostane u Italiji ili nekoj drugoj evropskoj zemlji koja može da pruži više mogućnosti od BiH.
