Boško Đurovski

Biografija

Boško Đurovski je bio reprezentativac i jedan od najboljih fudbalera bivše Jugoslavije, a posle i fudbalski trener. Ostavio je neizbrisiv trag u Fudbalskom klubu „Crvena zvezda“. Rođen je 28. decembra 1961. godine u Tetovu u Makedoniji.

Iza sebe ima armiju navijača, a najviše ga vole „crveno-beli“. U Fudbalskom klubu „Crvena zvezda“ proveo je devet sezona kao igrač, a kasnije je radio i kao trener. Dokazao se i u Fudbalskom klubu „Servet“ u Švajcarskoj kao igrač, a takođe kasnije i kao trener.

Kao pomoćni trener je radio i u Japanu sa Draganom Stojkovićem Piksijem i tamo su napravili odličan rezultat.

Od samog početka svoje karijere Boško je bio primećen, kako među saigračima, navijačima, ali i medijima. Posebnu pažnju privlačilo je to što je na terenu igrao sa svojim rođenim bratom Milkom. Braća Đurovski u Beogradu bili su prava atrakcija.

Detinjstvo u Makedoniji

Njegova prva sećanja na odrastanje u Makedoniji vezana su za fudbalsku loptu. Rođen je 28. decembra 1961. godine nadomak Tetova u Makedoniji. Imao je lepo detinjstvo i odrastao je u sportskoj porodici.

Sa bratom Milkom od ranog detinjstva počeo je da igra fudbal što uopšte nije čudno s obzirom da je njihov otac Cvetko u to vreme bio veliki fudbaler.

Zanimljivo je da je njegov otac rođen u Beogradu na Tašu, a mnogo godina posle Beograd će postati dom i za njegovog sina Boška.

Njegov otac je imao veliku želju da njegovi sinovi ostvare uspešne fudbalske karijere. Boško je u jednom intervjuu ispričao da ih je otac forsirao da skaču, da glavom dohvate grane trešnje i da stalno treniraju kako bi bili u što boljoj kondiciji, jer je to značajno za svakog sportistu.

Za Boška i njegovog brata otac je bio idol. Boško je rekao da je njegov brat Milko bio malo neozbiljniji u odnosu na njega, ali da su se posle osme godine istinski posvetili fudbalu.

Kada su kao dečaci igrali sa drugarima fudbal uvek su pobeđivali. Shvatili su da su zajedno najjači i da im nema ravnih.

Od „Teteksa“ do „Crvene zvezde“

Kao pionir je počeo trenirati fudbal u Fudbalskom klubu „Teteks“ u Makedoniji sa četrnaest godina zajedno sa svojim batom.

To što su dva brata zajedno bila na terenu svima je bilo interesantno, a kada se tome doda i da su bili veoma talentovani nikoga nisu ostavljali ravnodušnim. Zbog toga su bili još više zapaženi.

U to vreme u Makedoniji nije bilo sredstava da se organizuju zvanična takmičenja i igrali su sa „Teteksom“ prijateljske utakmice.

Jednom prilikom igrali su u Zemunu u Beogradu. Tu su ih primetili skauti Fudbalskog kluba „Crvena zvezda“, a njihov stric je prethodno i kontaktirao neke poznanike u tom klubu i preporučio ih.

Po povratku u Makedoniju, Boška su kontaktirali iz „Crvene zvezde“. Zvali su ga da dođe na probu. Tada je imao četrnaest godina. Sam je seo na voz i uputio se u Beograd.

Tada je dobro zapamtio reči svog oca koji nije mogao krenuti sa njim zbog posla. Otac mu je rekao „Sine idi, pokaži im šta znaš i ne boj se nikoga“.

Stručni štab „Crveno-belih“ odlučio je da primi Boška u svoje redove. Odmah je sa njima krenuo na pripreme na Taru.

Njegovog strica su obavestili da su pravila kluba da ne plaćaju stan igračima dok ne postanu juniorski reprezentativci Jugoslavije. Tada ga je njegov stric koji je živeo u Beogradu smestio u Dom učenika „Stevan Čolović“ i našao mu je stipendiju od firme „Rad“.

To preduzeće mu je dve godine plaćalo stipendiju u Domu učenika, to jeste, plaćali su smeštaj u tom domu.

Kasnije, kada je postao prvotimac, posetio je tu firmu i rekao da im mnogo duguje. Oni su mu tada kazali da im ne duguje ništa.

Boško je rekao da mu je boravak u Domu učenika pomogao da očvrsne, da je tu upoznao mnogo drugova, ali je bilo teško to što je razdvojen od porodice. Seća se da je lio suze dok je pisao pisma majci i slao ih u Makedoniju. Sve to ga je očvrsnulo.

Godinu dana posle u Beograd je došao i njegov brat Milko. Odigrao je prijateljsku utakmicu i on je ostao u Beogradu da igra fudbal. Kada je postao juniorski reprezentativac, „Crvena zvezda“ mu je obezbedila stan i priča je postala mnogo ozbiljnija. Sa njim je tada došao da živi i njegov brat.

U to vreme Fudbalski klub „Crvena zvezda“ bio je najbolji u Jugoslaviji. Skoro celu reprezentaciju Jugoslavije činili su fudbaleri „Crvene zvezde“.

Boško je rekao da u to vreme, kao ni tokom cele svoje sportske karijere, nikada nije težio samo ka finansijskom momentu.

Uvek je govorio da ga plate koliko mogu. Igrao je iz ljubavi, željan dokazivanja i bilo mu je dovoljno tek toliko da može da živi. Svoj prvi dres kasnije je poklonio svom ocu.

Priznao je da svaki igrač ima tremu pre utakmice, ali kada se izađe na teren, sve nestaje i fokusirani su samo na igru. Najviše je voleo utakmice pred domaćom publikom koja je skandirala njihovo imena i bodrila ih tokom cele utakmice.

Braća Đurovski bili su poštovani među navijačima širom Jugoslavije, voleli su ih i mediji koji su sa njima punili naslovne strane, svima su bili interesantni na terenu kao odlični igrači, a braća u redovima „Crvene zvezde“.

Odlazak brata Milka iz „Crvene zvezde“ u „Partizan“

Milko Đurovski uradio je ono što skoro nijedna velika zvezda pre njega nije. Iz Fudbalskog kluba „Crvena zvezda“ prešao je u Fudbalski klub „Partizan“ što je izazvalo burne reakcije između navijača crno belih i crveno belih.

On je imao neverovatnu harizmu i svi navijači su ga voleli, ali niko nije očekivao takav potez, pa ni sam Boško. Milko je zahtevao određene uslove u „Crvenoj zvezdi“ i želeo je da dobije stan kao jedan od najuspešnijih golgejtera za taj tim, ali je uprava kluba to prolongirala. On je tada otišao na dogovor za upravom „Partizana“, a to nije znao ni Boško.

Kada se sve obelodanilo, Boško je bio veoma tužan. Na prvom derbiju između „Crvene zvezde“ i „Partizana“ Milko Đurovski dao je gol za „Partizan“ i tako su „crveno-beli“ izgubili tu utakmicu upravo od čoveka koji je ranije bio u njihovim redovima.

Zanimljivo je da se Milko nije radovao kada je dao gol. Boško je rekao da mu nije bilo nimalo lako da igra protiv svog brata.

Inače, svi su mislili da su braća Đurovski blizanci jer su bili skoro identični. Mnogi su ih menjali na terenu.

Fudbalska karijera kroz vreme

U juniorskom timu „Crvene zvezde“ Boško je bio dve godine i to od 1976. do 1978. godine. Od 1978. pa sve do 1989. godine igrao je za seniorski tim. Tokom devet sezona postigao je 103 gola za „Crvenu zvezdu“ i odigrao je 509 utakmica na poziciji zadnjeg veznog igrača.

U tom periodu, odnosno od 1982. pa do 1989. godine bio je i reprezentativac Jugoslavije. Za reprezentaciju Makedonije igrao je u sezoni 1994/95 godine.

Sa „Crvenom zvezdom“ se rastao nakon što je dobio ponudu švajcarskog kluba „Servet“. Tako je ostvario internacionalnu karijeru. Tamo je ostao sve do 1995. godine.

Sa „Servetom“ je postao šampion i imali su plejadu izvrsnih igrača. Tu je završio svoju fudbalsku igračku karijeru.

Trenerska karijera

Odlučio je da ostane u Ženevi u Švajcarskoj. Završio je akademiju za trenera i počeo da radi kao pomoćni trener u „Servetu“, a kasnije i kao trener prvog tima.

Uživao je poštovanje igrača i navijača, a sa njima je osvojio šampionsku krunu. Tu je ostao sve do 1999. godine, a potom je kao pomoćni trener otišao da radi u „Crvenu zvezdu“ u Beograd.

Kasnije je postao i trener, a sa „crveno-belima“ je osvojio duplu krunu i mnoge značajne rezultate.

Nakon toga su usledile loše utakmice u Evropi, pa je Đurovski dobio otkaz i sa tadašnjim predsednikom kluba Draganom Stojkovićem Piksijem, otišao je da radi u Japan kao trener.

Od 2008. do 2013. godine radili su u Fudbalskom klubu „Nagoja“ u Japanu. Kao Piksijev asistent osvojio je dva prestižna kupa u Japanu.

Od 2013. do 2015. godine bio je selektor reprezentacije Makedonije, ali nije postigao značajne rezultate. Posle toga se ponovo vratio na kratko u Japan, a potom i „Crvenu zvezdu“ 2017. godine. Kao privremeni prvi trener „crveno-belih“ zadržao se kratko.

Privatni život

Kao uspešan i lep fudbaler Boško je uvek bio poželjan među ženama. Njemu je za oko zapela jedna Zorica, izuzetno lepa devojka, duge crne kose. Primetio ju je u jednom kafiću, raspitao se ko je ona i odlučio da joj priđe.

Tako su se upoznali, a Zorica nije ni znala da je on fudbaler. To joj je otkrio tek kasnije. Prvi put su izašli zajedno za 1. maj, a nekoliko dana posle toga Boško je sa klubom otputovao u Meksiko.

Kada se vratio, nastavio je druženje sa Zoricom. Par je uskoro počeo i da živi zajedno, pa je venčanje došlo kao sasvim logičan sled događaja.

Boško i Zorica dobili su kćerku Anitu. Ona je jedinica. Njihov bračni život nikada nisu pratili skandali i dan danas su u srećnoj ljubavi.

U jednom intervjuu Boško je ispričao da mu je bilo veoma bitno da Zorica razume njegovu ljubav i strast prema „Crvenoj zvezdi“. Dokle je ta ljubav išla najbolje govori činjenica da nije bio u Beogradu ni kada mu se kćerka rodila 27. jula 1985. godine.

Baš tog dana, Zorica je otišla u Narodni front da se porodi, a Boško je trebalo da otputuje u Australiju sa svojim klubom. On je došao u bolnicu video Zoricu i rekao joj da mora na put. Ona je ostala, porodila se, a on otputovao sa svojim klubom. Dete nije vidio 15 dana.

Kada su mu javili da je postao tata, bio je veoma srećan i to je proslavio uz viski sa svojim saigračima. On je taj trenutak objasnio kao stvar vaspitanja i da su igrači u to vreme bili toliko posvećeni svom klubu. Danas mu to deluje neverovatno, iako i dalje voli „Crvenu zvezdu“ i tu je za svoj klub u svakom trenutku.

Kada je Anita imala četiri godine, Zorica i Boško preselili su se u Ženevu u Švajcarsku gde je on počeo da igra za Fudbalski klub „Servet“. U Švajcarskoj deca u predškolsko kreću sa četiri godine. Tako su odmah po dolasku, Anitu upisali u predškolsko.

Njegova supruga Zorica i njena majka pitale su Boška da ispišu Anitu iz predškolskog jer im se srce stezalo s obzirom da se dete nije uklopilo i nije znalo jezik.

Boško im je rekao da to ne rade i da će se Anita snaći već posle nekoliko dana, a uz drugu decu naučiti i jezik. Tako je i bilo. Njegova kćerka je nastavila svoje školovanje u Švajcarskoj.

Boško je pre nekoliko godina postao i deda devojčice Lenke. To što je dobio unuku je u potpunosti ispunilo njegov život i posvetio joj je maksimalno svoje slobodno vrijeme.