Tomislav Nikolić

Biografija

Tomislav Nikolić je srpski političar i bivši predsednik Republike Srbije, bivši predsednik Narodne skupštine Srbije, bivši potpredsednik Vlade Republike Srbije i SR Jugoslavije, te osnivač i prvi predsednik Srpske napredne stranke (SNS). Jedan je od osnivača Srpske radikalne stranke i bivših predsednika Srpske radikalne stranke. Bivše je član komunističke partije Jugoslavije.  Rođen je 15. februara 1952. godine u Kragujevcu. Živi i radi u Beogradu.

Privatni život

Tomislavljev otac se zvao Radomir i po zanimanju je bio VK puškar, a majka Živadinka je bila domaćica. Imao je i brata koji je sa majkom poginuo kada mu je bilo trinaest godina.

U mladosti se bavio atletikom. Navija za Partizan.

U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju tehničku školu, smer građevinski tehničar. Upisao je Pravni fakultet, ali nakon očeve smrti, napustio je studije i zaposlio se.

1975. godine Tomislav se oženio tri godine mlađom Dragicom.

1976. godine su dobili sina Radomira. Njegovo zvanje je diplomirani menadžer. 2014. godine je izabran za gradonačelnika Kragujevca. Oženjen je i ima troje dece.

1979. godine se rodio mlađi sin koga su nazvali Branislav. On je bio fudbaler Partizana i Teleoptika, a kada je završio igračku karijeru, posvetio se trenerskom poslu. 2012. godine je postao selektor reprezentacije igrača do 16 godina. Oženjen je i ima dvoje dece.

Tomislav slobodno vreme provodi u rodnom selu Bajčetini gde peče rakiju, bere gljive i lekovite trave.

Njegova visina iznosi 192 cm.

Ljubavne afere

Helena Mihić, bivša novinarka i mis Jugoslavije, je objavila knjigu „Put do granice“ u kojoj je, između ostalog, napisala da je Tomislav Nikolić bio zaljubljen u nju i da ju je 1993. godine zaprosio. Hteo je da se razvede od supruge, ali Helena ga je odbila jer je imao skromno obrazovanje i skromne prihode.

2015. godine Vojislav Šešelj je tvrdio da Nikolić ima vanbračno dete sa Holanđankom Elizabet Farel koja je bila član Nove komunističke partije i pomoćnik urednika u njihovom glasilu „Nju vorker“. Ona je ovo demantovala i tražila je da Tomislav isto uradi, ali on se nije oglasio. Šešelj je rekao da stoji iza svojih reči i da bi i DNK analiza to potvrdila.

On je takođe izjavio da je javna tajna da Tomislav ima vanbračno dete i sa Dušicom Jevđenović koja je bila zaposlena kao savetnica u Vladi, a javnosti je poznata jer je suzavcem poprskala policajca koji je hapsio njenog brata.

Karijera

1970. godine Nikolić se učlanio u Savez komunista Jugoslavije. Takođe je bio aktivan u Savezu socijalističke omladine Jugoslavije.

1971. godine se zaposlio u Građevinskom preduzeću Žegrap. Ubrzo je postao šef izgradnje na pruzi Beograd – Bar.

1978. godine je počeo da radi u kragujevačkom preduzeću „22. decembar“ gde je bio šef investicija.

1990. godine je postao član Narodne radikalne stranke, prve političke partije koja je osnovana u Srbiji. Iste godine je prešao u Javno komunalno preduzeće „Gradska groblja“ u Kragujevcu. Bio je na poziciji direktor i u ovoj firmi se zadržao dve godine. Zbog toga je dobio nadimak Grobar.

23. februara 1991. godine, Tomislav i Vojislav Šešelj su formirali Srpsku radikalnu stranku. Ona je nastala ujedinjenjem mesnih odbora Narodne radikalne stranke koje je Nikolić predvodio i Srpskog četničkog pokreta na čijem je čelu bio Šešelj. Prvo je izabran za potpredsednika stranke, a zatim za zamenika predsednika.

1992. godine je postao poslanik u Skupštini Srbije. Vojislav Šešelj mu je dodelio čin četničkog vojvode.

1995. godine, Tomislav je sa Šešeljem organizovao skup bez odobrenja policije na kom su učesnici protestvovali protiv Miloševićevog režima. Zbog toga su uhapšeni i osuđeni na tri meseca zatvora. Kaznu su izdržavali u Gnjilanu.

1998. godine Srpska radikalna stranka je napravila koaliciju sa Socijalističkom partijom Srbije i Jugoskovensko levicom, a Nikolić je izabran za potpredsednika Vlade Republike Srbije.

1999. godine je potpisan Kumanovski sporazum zbog kog su Nikolić i ostali ministri iz SRS-a podneli formalne ostavke, ali su obavljali svoju dužnost do oktobra 2000. godine.

Krajem 1999. godine, Tomislav je imenovan za potpredsednika Savezne vlade SR Jugoslavije.

U septembru 2000. godine se kandidovao za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, ali je osvojio samo 5,88% glasova. SRS je na parlamentarnim izborima imala 322.333 glasova, tj. 8,60%. Dobili su 23 poslanička mandata od kojih je jedan pripao Nikoliću.

2003. godine, nakon Šešeljevog odlaska u Hag, Tomislav je vodio stranku u zemlji. U novembru je pobedio na predsedničkim izborima, ali oni su poništeni zbog nedovoljne izlaznosti.

U junu 2004. godine, Nikolić je ponovo bio kandidat za predsednika Republike Srbije. U prvom krugu je imao 30,6% glasova, dok je lider Demokratske stranke, Boris Tadić, osvojio 27,3% glasova. Međutim, Tadić ga je pobedio u drugom krugu sa 53,2% glasova.

2005. godine Nataša Kandić, osnivač i bivša izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo u Srbiji, je optužila Tomislava da je tokom rata u Hrvatskoj bio u paravojnoj grupi koja je ubila civile u hrvatskom selu Antin. On je ovo demantovao i tužio ju je za klevetu. Četiri godine kasnije je proglašena krivom i morala je da plati 200.000 dinara.

8. maja 2007. godine Nikolić je izabran za predsednika Skupštine. Nakon pet dana je podneo ostavku jer su Demokratska stranka i Demokratska stranka Srbije postigle sporazum.

2008. godine je ponovo bio kandidat za predsednika Republike. Kao i prošli put, u prvom krugu je pobedio Borisa Tadića, ali je u drugom imao 100.000 glasova manje od njega.

Nakon sukoba sa Vojislavom Šešeljem, Tomislav je napustio SRS. On je hteo da glasa za usvajanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Srbije Evropskoj uniji, dok su Šešelj i većina članova stranke bili protiv.

Sa Aleksandrem Vučićem je osnovao Srpsku naprednu stranku koja je registrovana 10. oktobra. 21. oktobra Nikolić je izabran za njenog predsednika.

U aprilu 2011. godine je započeo štrajk glađu zbog neraspisivanja izbora. Pošto mu je naglo pozlilo, završio je u privatnom Beogradskom kliničkom centru na Novom Beogradu. Izdržao je osam dana bez hrane i šest bez vode, a takođe je odbijao da uzima lekove. Boris Tadić mu je došao u posetu, ali nisu postigli dogovor.

2012. godine Nikolić se kandidovao za predsednika Republike Srbije. U prvom krugu je osvojio 25,05% glasova, tj. 0,26% manje glasova od Borisa Tadića. Njih dvojica su se takmičili u drugom krugu. Tomislav je pobedio sa 49,54% glasova, dok je Tadiću pripalo 47,31% glasova.

Nakon toga je podneo ostavku na mesto predsednika SNS-a jer je želeo da bude predsednik svih građana Srbije, a ne samo stranke koju predvodi. 31. maja je stupio na dužnost.

15. februara 2017. godine, na svoj 65. rođendan, Tomislav je odlučio da se ponovo kandiduje. Nakon sastanka sa Aleksandrem Vučićem, koga je podržala Srpska napredna stranka, Nikolić je ipak odustao od ove namere i izjavio je da će njih dvojica zajedno voditi državu.

Rekao je da će 31. maja 2017. godine podneti zahtev za odlazak u penziju, ali da će nastaviti da se bavi politikom.

Kontroverze

Tomislav je izjavio da je 2007. godine diplomirao na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu i da je master studije završio 2012. godine na Fakultetu za ekonomiju i inženjerski menadžement.

Kada je gostovao u emisiji na Prvoj srpskoj televiziji, sociolog Jovo Bakić ga je upitao koji je smer zarvšio, ali Nikolić mu nije dao jasan odgovor zbog čega su mnogi doveli u pitanje njegove diplome i prozvali su ga Toma Diploma.

23. februara 2003. godine, Tomislav je na mitingu SRS-a rekao: „Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Ðinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema s nogom.“ Na Đinđića je 12. marta izvršen atentat.

Nikolić je u januaru 2009. godine u jednom intervjuu izjavio: „Ja sam se javno celoj Srbiji izvinio zbog loše političke dosetke na jednom mitingu SRS. A lično sam se izvinio i Ružici Ðinđić. Rekao sam joj da nisam hteo da dođem na sahranu jer bih prošao gore nego Vojislav Koštunica. Rekla mi je da je svesna toga i da nema problema. A onda sam joj se iskreno izvinio za to što sam rekao i ponovio da smo ja i Ðinđić bili u specifičnom prijateljskom odnosu. ‘Znam’ – rekla mi je – ‘Zoran mi je sve govorio.’“

Imovina

Tomislav je 1998. godine od države dobio stan čija površina iznosi 186 kvadrata. Tada je imao porodičnu kuću u Kragujevcu koju je ponudio u zamenu za stan, ali to nije bilo moguće jer je manje vredela. Stan je morao da proda da bi platio porez.

2015. godine je Agenciji za borbu protiv korupcije predao izveštaj u kome piše da je Audi A6, koji je dobio od sina Radomira, prodao za 7.500 evra i da je kupio polovan mercedes c320 za 10.500 evra. Napisao je da više nije vlasnik polovine stana od 194 kvadrata u kome je živeo dok nije postao šef države, dok polje za ušteđevinu nije popunio. U njegovom vlasništvu su 13 kektara zemljišta (njive, vinogradi, voćnjaci i šume), kao i hektar pašnjaka. Njegova plata iznosi 130.000 dinara.

Objavljeno je da je 2010. godine Nikolićev sin Radomir nelegalno sagradio vikendicu na obali Save. U gradskom sekretarijatu za legalizaciju su rekli da su zatrpani predmetima pa će ovi objekti doći na red tek 2046. godine.

2012. godine Dragica Nikolić je osnovala Fondaciju kojoj je dala svoje ime. Njena uloga je da pospeši natalitet u Srbiji.

Priznanja

Tomislav Nikolić je 25. juna 2015. godine proglašen za počasnog građanina Berana.

9. marta 2016. godine Patrijarh moskovski g. Kiril mu je uručio nagradu Međunarodne fondacije jedinstva pravoslavnih naroda pod nazivom Patrijarh Aleksije II „za izuzetan doprinos jačanju jedinstva pravoslavnih naroda, za učvršćivanje i negovanje hrišćanskih vrednosti u društvu“ u prethodnoj godini.

25. januara 2017. godine su mu dodeljeni ključevi grada Lisabona.

Dodeljena su mu sledeća odlikovanja:

• 13. januara 2013. godine Orden Makariosa III (Kipar) u Beogradu;
• 6. juna 2013. godine Orden Republike Ukrajine u Beogradu;
• 18. juna 2013. godine Orden Velikog krsta reda spasitelja (Grčka) u Beogradu;
• 11. oktobra 2014. godine Orden slave (Jermenija) u Jerevanu;
• 19. maja 2015. godine Orden Hoze Martin (Kuba) u Havani;
• 17. maja 2016. godine Orden za nacionalne zasluge El Athir u Alžiru;
• 25. januara 2017. godine Orden princa Henrija Moreplovca u Lisabonu.

Nikolić je napisao sledeće knjige:

• „Ni pobeda ni poraz“;
• „Sve za Kosovo i Metohiju“;
• „Oteta pobeda“;
• „Šešelj za predsednika“;
• „Kroz medijski mrak“;
• „Pismo sa adresom“;
• „U kandžama mržnje“;
• „Govorio sam“;
• „Skupštinski hod po mukama“;
• „Neokomunistički parlament“;
• „Od početka“;
• „Kad padne vlada, Milošević pada“;
• „Rovovi u Narodnoj skupštini“.

Gafovi

Tomislav je krajem 2014. godine boravio u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Šeiku Muhamedu Bin Zaidu je hteo da pokloni 50 flaša rakije koju peče u Bajčetini, ali ljudi koji rade u ambasadi Srbije u Emiratima su mu rekli da će na taj način uvrediti šeika pošto islam zabranjuje konzumiranje alkohola.

Krajem 2016. godine je snimljen kako pleše uz tradicionalnu arapsku muziku. Ovaj video je izazvao brojne komentare i imao je veliki broj pregleda na YouTube-u.

U aprilu 2015. godine, Nikolićeva poseta Vatikanu je otkazana zbog kvara na motoru aviona koji se prinudno vratio na beogradski aerodrom. Njegovi savetnici su izjavili da se avion tresao, da su leteli po njemu i da su zahvaljujući pilotu izbegli tragediju. Kasnije se ispostavilo da nije bilo kvara, već da je osoblje aviona prosulo kafu na instrument-tablu.

Neke od najzanimljivijih izjava Tomislava Nikolića su:

• „Znate, društvene mreže služe za kritiku. Ja još nisam video društvene mreže, izuzev organizovanih, koje bi hvalile. Čak i ove koje kritikuju su organizovane. Pošto ponekad sedim s prijateljima i kažem: ‘Hajde da damo negde neki komentar’ – i uopšte ne možemo da dobijemo telefonski kontakt kad se kaže šta želiš da kažeš.“ (RTS, 3. mart 2015)
• „Ja sam napisao govor, ali kao i sudbina mnogih govora, dok sam sedeo i slušao laureate, a posebno Vivaldija, palo mi je nešto na um što nisam napisao, i verovatno bi trebalo češće da slušam muziku dok pišem govore.“ (Fonet, 27. februar 2015)
• „Ginekologija je znanje o ženi, ako iko sme da se usudi da kaže da ga poseduje. Ginekologija se bavi ženom kojoj bi trebalo omogućiti da bude zdrava da bi mogla da odrasta, stvara i rađa.“ (Sipmozijum Udruženja ginekologa i opstetričara 2015. godine)
• „Bio je jedan čovek kod nas pre 200 godina, nepismen, a bio je prorok, i nikad nije čuo za Kinu, ali je rekao: doći će ljudi sa istoka – žuti ljudi, i zavladaće svetom i piće vodu s’ reke Morave. To je srpska reka.“ (Beta, 18. decembar 2014)
• „Sve što želiš da naučiš, nauči dok si mlad, posle će život da te uči. Ja sam učio star, pa znam koliko je to teško. To što u mladosti propustiš s knjigom, to u starosti… Starost i knjiga idu tek kad shvatiš da bi trebalo nešto s mozgom da vežbaš, da ti ne ode mozak.“ (Fonet, 4. april 2014)
• „Čitao sam po ceo dan, čak i za druge koje je mrzelo da čitaju lektiru. Bio sam živa enciklopedija. Upisao sam Pravni fakultet, išla mi je škola.“ (Press, 3. januar 2011.)
• „Tačno je, bio sam umešan u kriminal, jer sam formirao SRS.“ (Danas, 24. jul 2009.)
• „Engleski govorim, ali nerado. Ne mogu da govorim engleskim kad ne mogu da sastavim misao.“ (Velika Srbija, oktobar 2008.)
• „Rođen sam na Sretenje, veliki ljudi se rađaju na velike crkvene praznike.“ (Kurir, 16. februar 2008.)
• „Bog je stvarao svet šest dana, a ja sam ga uzdrmao za dva.“ (Fonet, 13. maj 2007.)
• „Imao sam nesrećno detinjstvo, i u školu sam morao da idem.“ (Nije srpski lupati, 2007.)
• „To što radi Ronaldinjo, to je neponovljivo. Kao da gledam sebe kad sam se kao dečak igrao na livadi.“ (Nije srpski lupati, 2007.)
• „Svaka Šešeljeva knjiga je dobra, čestita srpska knjiga, bukvar i azbuka. Jednog dana svaki seljak će reći: ‘Imam imanje, traktor, stoku i knjigu Vojislava Šešelja’, a onaj u gradu će kazati: ‘Imam posao, stan, zdravu decu i knjigu Vojislava Šešelja.“ (Večernje novosti, 17. novembar 2004.)
• „Nekako sam bio tužan dok sam čitao bajke. Čitao sam Ivicu i Maricu, Palčića, i nikako da dočekam srećan kraj. Suviše prepreka ima u tim bajkama. Uvek se nekome zabode led u srce.“ (Evropa, jun 2004.)
• „Nisam završio fakultet jer nije valjao zakon o univerzitetu.“ (Blic, 31. decembar 1998.)
• „Život je kratak, a ja to najbolje znam, radio sam na groblju.“ (Narodna skupština Srbije, 7. oktobar 1993.)