Jasna Diklić

Kratke informacije

Ime i prezimeJasna Diklić
Datum rođenja8. mart 1946.
Mesto rođenjaSarajevo
DržavaBosna i Hercegovina
ZanimanjeGlumica

Biografija

Jasna Diklić je bosanskohercegovačka pozorišna i filmska glumica. Rođena je 8. marta 1946. godine u Sarajevu. Živi i radi u Sarajevu.

„Pozorište je najmoćniji instrument da otkrijemo sebe, svoje mesto u svetu i svet“, tako je Jasna Diklić u jednoj rečenici objasnila kako ona gleda na pozorišni i svet umetnosti.

Zanimljivo je da nikada u pozorištu nije odbila nijednu ulogu, nikada nije bila na bolovanju, a svom poslu bila je izuzetno posvećena. Radila je više od 50 godina u kontinuitetu na daskama koje život znače.

Briljirala je u predstavama „Sklonište“ i „Memoari Mine Hauzen“ koje su imale na stotine izvođenja. Osim u predstavama, publika je imala priliku da je bolje upozna u popularnoj televizijskoj seriji „Viza za budućnost“ u kojoj je igrala jednu od glavnih uloga.

Osim ove serije, Jasna je igrala i u seriji „Lud, zbunjen, normalan“, ali i u filmovima kao što su „Savršeni krug“, „Remake“.

Izdvaja se i njeno rukovođenje Poetskim teatrom mladih „Juventa“, kao i osnivanje internacionalnog „Juventa Festa“. Za svoj rad Jasna je dobila brojne nagrade i priznanja.

Jasna ima dvoje dece, iz dva braka. Njen sin Ismar je profesor matematike na prestižnom koledžu u Bostonu u Americi, a kćerka Ljiljana je doktor molekularne biologije u Lisabonu.

Detinjstvo i obrazovanje

Jasna je rođena je 8. marta 1946. godine u Sarajevu. Odrasla je u poznatom sarajevskom naselju Marijin dvor. Njena majka bila je poznata glumica Amalija koja je radila u Lutkarskom pozorištu. Tako je Jasna svoje djetinjstvo provela, uglavnom, u pozorištu uz majku. Iza scene je pratila svoju majku u njenom pozorišnom radu i kao dijete je osetila kreativnost koju pozorište pruža. Videla je i onu drugu stranu, a to je da je taj posao veoma stresan i da je mnogo teže biti glumica, nego glumac u tim vremenima. Gledala je majku, i u usponima, i u padovima, a retko ko je razumeo žene glumice 40-tih godina. Smatralo se da su žene glumice diskutabilnog romana, a Amelijina porodica se nje odrekla. Tada nije bilo akademije, pa je Amelija završila školu glume u Zagrebu. Zbog toga nije odlučila, u samom početku, da krene majčinim stopama.

Posle završene osnovne škole i sarajevske Gimnazije, Jasna je odlučila da upiše Orjentalistiku na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Međutim, „rukom sudbine“, sasvim slučajno, tokom jednog predavanja na fakultetu, otišla je na audiciju tadašnjeg Dramskog studija Festivala malih i eksperimentalnih scena MESS. Jasna je rekla da je tada, potpuno neočekivano, primljena. Taj sudbonosni odlazak na audiciju joj je u potpunosti odredio način života i način mišljenja. Bila je to prva generacija glumaca tog Dramskog studija. Bilo je oko 14 polaznika, a Jasna je jedina ostala stalno zaposlena u pozorištu. Rekla je da to što je ona jedina ostala u ovom poslu pre svega zato što je bila posvećena i istrajna bez obzira na razne prepreke.

Posle toga, Jasna je upisala Odsek scenskih umetnosti na Filozofskom fakultetu u Sarajevu gde je i diplomirala. Pozorište i umetnost u potpunosti su postali njen „mali svet“.

Prvi koraci u svetu pozorišta i filma

Nakon diplomiranja na Odseku scenskih umetnosti u Sarajevu, svoj prvi profesionalni angažman Jasna je dobila u Narodnom pozorištu u Banjaluci. Bilo je to 1969. godine. Tu se nije dugo zadržala. Vratila se u Sarajevo na scenu Malog pozorišta, svoje matične kuće, gde je i napravila prve korake sa Dramskim studijom. Kasnije je ovo pozorište promenilo naziv u „Kamerni teatar 55“.

Na sceni „Kamernog teatra 55“ odigrala je brojne uloge. Od samog početka, publika ju je veoma zavolela. Od prvih pozorišnih predstava u kojim je igrala izdvajaju se one kao što su „Zagrljenici“, „Djelovanje gama zraka na čudovišne nevene“, „Brisani put“, „Plava Jevrejka“, „Lutkino bespuće“ i mnoge druge.

Prvu ulogu u filmu imala je 1968. godine u filmu „Uđi, ako hoćeš“. Igrala je i u filmu „Vatrogasac“ iz 1983. godine. Igrala je u televizijskim serijama „Brisani prostor“ iz 1985. i „Sarajevske priče“ iz 1991.

Jasna kao kultna Mina Hauzen

Ratnih 90-tih godina Jasna nije prestala da se bavi umetnošću već je, naprotiv, i u ratnim godinama u BiH igrala na sceni. Bilo je to veoma teško vreme. Vreme u kojem su glumci rizikovali svoj život kako bi igrali predstave, a i sama publika koja je dolazila da ih gleda.

Pred početak rata, Jasna je sarađivala sa bosanskohercegovačkim dramskim piscem Safetom Plakalom u predstavama „Vrh“ i „ Lutkino bespuće“. Likove koje je Jasna igrala u ovim predstavama, Safet je pisao upravo za Jasnu. Zbog toga je u ratu, kada je počeo da piše tekst za predstavu „Sklonište“, upravo glavni lik kultne Mine Hauzen pisao prema meri glumice Jasne Diklić. Bila je to prva predstava u ratnom Sarajevu.

Premijera predstave „Sklonište“ odigrana je 6. septembra 1992. godine u SARTR-u, Sarajevskom ratnom teatru koji je tada formiran.

Jasna je, prima mišljenju mnogih kritičara, zaista maestralno ušla u lik Mine Hauzen u predstavi „Sklonište“. Ova predstava doživela je ogroman uspeh i postala jedna od onih kultnih. Jasna je toliko života unela u lik glavne junakinje predstave, da je ona za publiku postala istinska Mina Hauzen. Ova predstava odigrana je 110 puta u BiH i 27 puta u inostranstvu.

Jasna je ispričala da je to vreme bilo potpuno iracionalno i nadrealno vreme kada se sporednim uličicama išlo do pozorišta pazeći da ne padne granata. Ona je rekla da su tada postojale dve vrste ljudi. Jedni su se užasno bojali i zaustavili sve aktivnosti, a drugi su išli u susret tim nemilim događajima i bili su aktivni kako bi na taj način razbijali strah. Jasna je bila među onim koji su bili aktivni, a njen aktivizam se upravo odrazio u pozorištu. Kako je rekla, bilo je to doba kada je simbioza publike i glumaca bila na najvišem nivou. Scena je za Jasnu i one koji su dolazili u pozorište u to vreme bila sklonište od surove ratne svakodnevice. Predstavu „Sklonište“ igrali su u podrumima, gde je bilo sigurnije. Jasna je rekla da ta predstava nije imala nikakav oblik mržnje i da je to bila priča jednog ugroženog bića koje se stalno preispituje kako, zašto i zbog čega kroz duhovite momente. Danas kada pomisli na to vreme, kaže nije joj nimalo prijatno i razmišljala odakle joj hrabrost da u takvim uslovima ide na scenu.

Zbog ogromnog uspeha koji je predstava postigla, Safet Plakalo napisao je posle rata i „Memoare Mine Hauzen“. To je bila prva mirnodopska projekat SARTR-a. Ova predstava odigrana je 125 put. Jasna je i ovdje, naravno, igrala Minu Hauzen i briljirala na sceni.

Nastavak uspešne karijere

U filmu „Savršen krug“ režisera Ademira Kenanovića igrala je ulogu Gospode. To je prvi film koji je snimljen posle rata. Jasna kaže da je, po njoj, uz „Remake“, najbolji film o ratu koji je snimljen na ovim prostorima i ponosna je što je imala priliku da igra u tom filmu. U filmu „Remake“ koji je snimljen 2003. godine igrala je ulogu Dese Jovanović.

Scenografija u filmu „Savršen krug“, kako je ispričala Jasna, bila je u potpunosti autentična od porušenih ulica, spaljenih automobila na ulicama. Sve ono što je rat ostavio posle sebe na ulicama Sarajeva. Zbog toga je sve to bilo veoma emotivno za sve glumce koji su igrali u tom filmu.

Veliki projekat u kojem ju je publika zavolela preko malih ekrana je televizijska serija „Viza za budućnost“ koja je počela da se emituje 2002. godine, a završena je 2008. U ovoj uspešnoj bosanskohercegovačkoj seriji Jasna je igrala jednu od glavnih junakinja Danicu Golijanin.

U televizijskoj seriji „Crna hronika“ igrala je 2004. godine. Godinu dana posle, igrala je u filmu „Dobro uštimani mrtvaci“ koji je dramska komedija. Već 2006. igrala je u filmu „Nebo iznad krajolika“.

U popularnoj humorističkoj seriji „Lud, zbunjen, normalan“ 2011. godine imala je epizodnu ulogu Fadile. U televizijskoj seriji „Lažni svedok“ publika je imala priliku da je vidi 2016. godine. Dve godine posle, počela je rad na još jednom televizijskom projektu „Ne diraj mi mamu“.

Rad sa mladim glumcima

U Poetskom teatru „Juventa“ u Sarajevu Jasna je od 2001. godine umetnički rukovodilac i režiser 12 godina. Tu je svoje znanje prenosila na mlade ljude koji žele da se bave pozorišnom umetnosti. Interno pravilo „Juvente“ je bilo da tu rade samo srednjoškolci, a posle su morali da napuste teatar kada su odlazili na fakultete.

Kompletan rad „Juvente“ bio je zasnovan na dobrovoljnom radu i druženju, razvijanju ličnosti. Imali su šest predstava koje su igrali za srednjoškolce. Tako su mladi ljudi rušili strah od javnog nastupa koji su veoma bitni i za neke druge poslove.

Kada je „Juventa“ obilježavala deset godina rada Jasna je kontaktirala bivše polaznike i pitala ih za njihovo iskustvo. Jako ju je obradovalo to što su svi rekli da im je to bilo dragoceno iskustvo u životu. Posle „malih ispovesti“ bivših polaznika, Jasna je bila veoma ganuta i odlučila je da bi to trebalo dići na viši nivo. Tako joj je došla ideja dok je sedela sa tehničarima na jednom festivalu u Konjicu da bi ona mogla napraviti jedan internacionalni festival.

Jasna je sa mladim ljudima napravila projekat i ponudila ga Američkoj ambasadi koja ga je oberučke prihvatila. Tako je nastao „Juventa Fest“ koji okuplja mlade ljude iz cele Evrope, a pre svega iz BiH i regiona.

Nagrade

Za svoj dugogodišnji rad Jasna je dobila brojne nagrade i priznanja. Za svoju kreaciju lika Mine Hauzen u predstavama „Sklonište“ i „Memoari Mine Hauzen“ dobila je nagradu Žena u umetnosti u BiH 2007. godine.

Izdvajaju se i nagrada iz 2004. godine. Tada je dobila nagradu Tmačin prsten za desetogodišnji angažman i očuvanje digniteta glumaca. Na 59. Po redu MESS-u dobila je nagradu Zlatni lovorov venac za doprinos pozorišnoj umetnosti.

Privatni život

Jasna ima dvoje dece. Sina Ismara Volića iz prvog, i kćerku Ljiljanu iz drugog braka. Postala je i baka. Njen sin Ismar živi u Americi i on je profesor matematike na „Wellseley“ koledžu u Bostonu. Takođe, jedan je od članova Upravnog odbora Bosanskohercegovačko-američke akademije umetnosti i nauka. Ismar je rekao da je ponosan na svoju majku koja ga je othranila i iškolovala kao glumica i samohrana majka što nije bilo nimalo jednostavno. Sa majkom ima posebnu vezu jer su, kako je rekao u jednom intervjuu, sami živeli 12 godina. Onda se njegova majka udala i dobio je sestru Ljiljanu. Njen sin Ismar je bio odličan učenik, đak generacije. Otišao je u Ameriku kod Jasninog brata 1991. godine. Tada je počeo rat i nije se mogao vratiti kući. On je tamo počeo da radi, školovao se i ostvario veliki uspeh.

Njena kćerka Ljiljana je doktor molekularne biologije. Fakultet je avršila u Americi, doktorirala je u Madridu u Španiji i sada sa svojim partnerom živi u Lisabonu.

Jasna je srećna što su njena deca uspela u životu, ali joj je jako žao što sina Ismara i kćerku Ljiljanu, sa porodicama ne viđa češće. Njena deca se trude da redovno dolaze u BiH i posećuju majku.

Jasna kaže da su njena deca i njihov uspeh, njena najveća nagrada koju je ikada dobila u životu.

Filmografija

  • 1968. „Uđi, ako hoćeš“
  • 1983. „Vatrogasac“
  • 1985. „Brisani prostor“
  • 1991. „Sarajevske priče“
  • 1997. „Savršeni krug“
  • 2002. Viza za budućnost“
  • 2003. „Remake“
  • 2004. „Crna hronika“
  • 2005. „Dobro uštimani mrtvaci“
  • 2006. „Nebo iznad krajolika“
  • 2011. „Lud, zbunjen, normalan“
  • 2016. „Lažni svedok“
  • 2018. „Ne diraj mi mamu“