Gabrijel Garsija Markes

Biografija

Gabrijel Garsija Markes (Gabriel José de la Concordia García Márquez) je bio kolumbijski pisac, scenarista i novinar, širom Južne Amerike poznat po nadimku Gabo ili Gabito. Rođen je 6. marta 1927. godine u kolumbijskom gradu Arakataka, a preminuo 17. aprila 2014. u Meksiko Sitiju.

Veći deo života proveo je u Meksiku, a od 1958. godine bio je u braku sa Mercedes Barča (Mercedes Barcha). Imali su dva sina Rodriga (Rodrigo García Barcha) i Gonzala (Rodrigo García Barcha).

Markes se smatra jednim od najznačajnijih pisaca 20. veka, te jednim od najboljih autora koji su svoja dela pisali na španskom jeziku. Godine 1982. osvojio je Nobelovu nagradu za književnost.

Njegova najpoznatija dela su „Sto godina samoće“ („Cien años de soledad“) iz 1967. godine, „Patrijarhova jesen“ („El otoño del patriarca“) iz 1975. godine, te „Ljubav u doba kolere“ („El amor en los tiempos del cólera“) iz 1985. godine.

Njegova dela popularizovala su magijski realizam u književnosti koji karakteriše isprepletenost fantazije i realnih situacija. Njegov roman „Sto godina samoće“ prodat je u 30 miliona primeraka, a kolumbijski predsednik Huan Manuel Santos (Huan Manuel Santos) proglasio ga je „najvećim Kolumbijcem ikada“.

Detinjstvo i obrazovanje

Gabrijel Garsija Markes je rođen 6. marta 1927. godine u Arakataki. Njegovi roditelji su se zvali Gabrijel Elihio Garsija (Gabriel Eligio García) i Luiza Santjago Markes (Luisa Santiaga Márquez Iguarán).

Ubrzo nakon rođenja sina Gabrijel i Luiza su se odselili, pa je pisac odrastao sa majčinim roditeljima. Baka Tankilina Iguaran (Tranquilina Iguarán) i deda pukovnik Nikolas Rikardo Markez Meija (Nicolás Ricardo Márquez Mejía) odigrali su važnu ulogu u Markesovom životu.

Pukovnik Markez bio je veteran kolumbijskog građanskog rata, poznatog i kao „Rat od 1 000 dana“. Bio je veoma poštovan i smatran je nacionalnim herojem.

Osim toga, bio je odličan pripovedač od koga je pisac čuo mnoge interesantne priče. Naučio ga je važne životne lekcije koje je Markes kasnije integrisao u svoje romane.

Sa druge strane, baka Tankilina je bila prava enciklopedija fantastičnih priča, a njen uticaj može se videti u romanu „Sto godina samoće“ koji je proslavio kolumbijskog pisca.

Godinu dana pre smrti pukovnika Markeza, Gabrijel Garsija je sa porodicom odselio u Sukre. Pohađao je državni internat nedaleko od granice sa Bogotom. Bio je odličan učenik i pasionirani čitalac.

Omiljeni pisci su mu bili Ernest Hemingvej (Ernest Hemingway), Franc Kafka (Franz Kafka), Vilijam Fokner (William Faulkner) i Dostojevski (Фёдор Михайлович Достоевский).

Prvo delo je objavio još kao đak. Reč je o kratkoj priči pod naslovom „La tercera resignación“ objavljenoj 13. septembra 1947. godine u listu „El Espectador“.

Osim čitanja, voleo je i sport. Bio je kapiten fudbalskog, bejzbol i atletskog tima.

Nakon mature, 1947. godine je na očev nagovor upisao pravni fakultet na Državnom univerzitetu. Tada je najviše uživao u delima Franca Kafke i argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa (Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo). To je dodatno rasplamsalo njegovu želju da se bavi pisanjem priča kakve mu je pripovedao njegov deda.

Nakon što je Univerzitet u Bogoti zatvoren, prešao je u Kartagenu kako bi nastavio studije. Tu je upoznao urednike lista „EL Universal“ i počeo da radi kao novinar. Godine 1950. napustio je studije i vratio se u Barangilju, te se zaposlio kao novinar i kolumnista u časopisu „El Heraldo“.

Iako nikada nije završio fakultet, pojedini univerziteti, poput njujorškog Kolumbija univerziteta dodelili su mu počasne doktorate.

Novinarstvo

Garsija Markes je svoju novinarsku karijeru započeo tokom studija. Od 1948. do 1949. godine pisao je za „El Universal“, a od 1950. do 1952. godine za „El Heraldo“.

U Barangilji je postao član kluba novinara i pisaca čije su ga aktivnosti inspirisale da se posveti književnoj karijeri. Tu je upoznao i Ramona Vinjesa (Ramon Vinyes), slavnog pisca i izdavača koga će čitaoci upoznati kao jednog od likova romana „Sto godina samoće“.

U to vreme upoznao se sa radovima književnice Virdžinije Vulf (Virginia Woolf) i američkog pisca Vilijama Foknera. Upravo su Foknerove narativne tehnike i istorijske teme uveliko uticale na mnoge lationoameričke pisce, uključujući i Markesa.

Od 1954. do 1955. godine živeo je u Bogoti i pisao za lokalni list „El Espectador“. Osim članaka, pisao je i filmske kritike što je probudilo njegova interesovanja za sedmu umetnost.

Dve godine kasnije dobio je ponudu da piše za list „El Momento“ u Karakasu. 23. decembra 1957. godine se preselio u prestonicu Venecuele i počeo da radi.

U martu 1958. godine Markes je otputovao u Kolumbiju i oženio dugogodišnju prijateljicu i komšinicu Mercedes Barča, pa su se zajedno vratili u Karakas.

Zbog neslaganja sa vlasnikom lista „El Momento“ dao je ostavku, te prešao u redakciju novina „Venezuela Gráfica“. Iste godine Gabrijel i Mercedes dobili su prvog sina – Rodriga Garsiju, a tri godine kasnije i drugog sina – Gonzala.

Tokom 1961. godine porodica je putovala južnim delom Sjedinjenih Američkih Država da bi se trajno nastanila u Meksiko Sitiju.

Sto godina samoće

Još otkako je bio mladić, Garsija Markes je maštao da napiše roman baziran na sećanjima na kuću svojih bake i dede u Arakataki.

Tokom jednog od porodičnih izleta u Akapulko konačno je dobio odgovor na pitanja koja su ga mučila u vezi sa konceptom i tonom budućeg romana, pa se tada rodila ideja kako da ga napiše.

Po povratku kući započeo je rad na romanu, a prodao je auto kako bi porodica imala od čega da živi dok se on bavi pisanjem. U to vreme bili su u velikoj finansijskoj krizi, ali pisac nije odustajao, te je nakon dugih 18 meseci sastavio konačnu verziju romana.

Na sreću, 1967. godine kada je knjiga „Sto godina samoće“ objavljena skoro momentalno je doživela ogroman uspeh. Roman je prodat u rekordnih 30 miliona primeraka.

Priča prati stogodišnju istoriju izmišljenog kolumbijskog grada Makondo i to kroz sudbinu sedam generacija porodice Buendija. Zanimljive i neverovatne situacije Markes je predstavio kao sasvim prirodne, baš po uzoru na priče koje mu je pričala baka.

Uspeh romana potvrđen je i brojnim nagradama, a svakako najvažnije od svih su Nobelova nagrada za književnost koju je dobio 1982. godine, kao i prestižna međunarodna nagrada Romulo Galjegos koju je osvojio deset godina ranije.

Nakon velikog uspeha romana porodica se preselila u Barselonu. Zahvaljujući popularnosti koju je stekao uživao je poštovanje mnogih moćnih lidera među kojima je i kubanski predsednik Fidel Kastro (Fidel Alejandro Castro Ruz).

Iako se mnogo spekulisalo o prijateljstvu Kastra i Markesa, pisac je 1982. godine priznao da su uglavnom razgovarali o književnosti i o ničemu drugom.

Zbog prijateljstva sa Kubancima i jasno izraženih stavova o američkom imperijalizmu, godinama mu je zabranjivan ulazak u Sjedinjene Američke Države.

Tek dolaskom Bila Klintona (William Jefferson Clinton) na čelo Amerike, Markesu je dozvoljen ulazak u zemlju. Klinton je jednom prilikom izjavio da mu je upravo „Sto godina samoće“ omiljeni roman.

Patrijarhova jesen

Inspirisan borbom venecuelanskog predsednika Markosa Pereza Himenesa (Marcos Evangelista Pérez Jiménez) Markes je započeo rad na romanu „Patrijarhova jesen“. Iako je finalnu verziju završio još 1971. godine, knjiga je objavljena 1975. godine u Španiji.

Radnja romana je smeštena na Karipska ostrva, iako tačno mesto radnje nije navedeno. Sastoji se iz niza anegdota vezanih za život diktatora poznatog po imenu General koje nisu hronološki poredane.

Kako je sam autor priznao reč je o „epu o usamljenosti koju nosi moć“. Prema osobinama roman je bliži epu s elementima satire.

Prvo izdanje „Patrijarhove jeseni“ štampano je u pola miliona primeraka. Po izlasku romana porodica se iz Barselone ponovo vratila u Meksiko Siti.

Ljubav u doba kolere

Roman „Ljubav u doba kolere“ objavljen je 1985. godine. Reč je o netradicionalnoj ljubavnoj priči. Glavni akteri su dvoje sedamdesetogodišnjaka koji ljubav pronalaze tek pred kraj života.

Inspiraciju za ovaj roman kolumbijski autor je pronašao u ljubavnoj priči svojih roditelja. Ipak, priznaje da nije želeo da njihovu priču potpuno prenese na papir, jer bi njihovim venčanjem priča bila gotova.

Naprotiv, želeo je da prikaže besmrtnu ljubav koja traje od rane mladosti do bajkovitog kraja na izmaku njihovih života. Priča je istovremeno i snažna i tragična, ali ipak nesvakidašnja, jer joj Markes vešto dodaje dozu humora koja osvežava štivo.

Strast prema filmu

Gabrijel Garsija Markes je od 1965. godine napisao desetine scenarija za filmove. Godine 1988. premijerno su prikazana tri filma rađena po njegovim tekstovima „Veoma star čovek s ogromnim krilima“ („Un señor muy viejo con unas alas enormes“), „Čudo u Rimu“ („Milagro en Roma“) i „Basna o prelepoj čuvarici golubova“ („Fábula de la bella palomera“).

Devedesetih godina u bioskopima su se prikazivali filmovi „Edip gradonačelnik“ („Edipo alcalde“) i „Pukovniku nema ko da piše“ („El coronel no tiene quien le escriba“).

2011. godine premijerno je prikazan film „Sećanje na moje tužne kurve“ („Memorias de mis putas tristes“, rađen po istoimenom Markesovom romanu iz 2004. godine.

Bolest i smrt

Godine 1999. dijagnostikovan mu je karcinom limfnih čvorova. Iako je hemoterapija koju je primao u bolnici u Los Anđelesu bila uspešna, bolest se vratila. To je podstaklo kolumbijskog autora da počne da piše memoare.

Kako je sam priznao smanjio je druženja sa prijateljima na minimum, isključio telefon, otkazao putovanja i sve dalje planove, te se zaključao u kuću kako bi pisao bez bilo kakvih smetnji.

Tri godine kasnije objavio je prvi deo autobiografske trilogije, pod naslovom „Živeti da bi se propovedalo“(„Vivir para Contaria“).

Nekoliko godina kasnije izjavio je da 2005. godine nije napisao ni jednu jedinu rečenicu, ali ne zato što nije mogao ili hteo, nego zato što je znao da bi čitaoci mogli da primete da se tome nije predao svim srcem.

U maju 2008. godine mediji su objavili da Markes završava novi ljubavni roman kome još nije dao naziv, ali koji bi trebalo da izađe krajem godine. To se ipak nije desilo, a u aprilu sledeće godine njegova agentkinja Karmen Balsels (Carmen Balcells) izjavila je da autor verovatno više neće pisati.

Međutim, on je to oštro demanovao izjavivši „Ne samo da to nije istina, nego je pisanje jedino što trenutno radim u životu“.

U aprilu 2014. godine Markes je hospitalizovan zbog infekcije pluća i urinarnog trakta zbog koje je dehidrirao. Njegovo telo dobro je reagovalo na lečenje, a pojedini mediji su objavili da se odlično oporavlja.

Ipak, 17. aprila pisac je preminuo. Mnogi južnoamerički predsednici država i vlada odali su počast autoru koji je zadužio ceo kontinent, ali i ostatak sveta.

Garsija Markes je kremiran u prisustvu članova porodice i prijatelja, a 22. aprila održane su komemoracije u Kolumbiji i Meksiku, zemljama u kojima je proveo najlepše godine svog života.

Bibliografija

• 1950. Oči plavog psa (Ojos de perro azul)
• 1961. Pukovniku nema ko da piše (El coronel no tiene quien le escriba)
• 1962. Sahrana Velike Mame (Los funerales de la Mamá Grande)
• 1962. Zao čas (La mala hora)
• 1967. Sto godina samoće (Cien años de soledad)
• 1972. Neverovatna i tužna priča o čednoj Erendiri i njenoj bezdušnoj babi (La increíble y triste historia de la cándida Eréndira y de su abuela desalmada)
• 1975. Patrijarhova jesen (El otoño del patriarca)
• 1981. Hronika najavljene smrti (Crónica de una muerte anunciada)
• 1985. Ljubav u doba kolere (El amor en los tiempos del cólera)
• 1986. Pustolovina Migela Litina (La Aventura de Miguel Littín Clandestino en Chile)
• 1992. Dvanaest hodočašća (Doce cuentos peregrinos)
• 1994. O ljubavi i drugim demonima (Del amor y otros demonios)
• 1996. Vest o jednoj otmici (Noticia de un secuestro)
• 2004. Sećanja na moje tužne kurve (Memoria de mis putas tristes)

Filmografija

• 1965. U ovom selu nema lopova (En éste pueblo no hay ladrones)
• 1966. Vreme za umreti (Tiempo de morir)
• 1967. Opasna igra (Juego peligroso)
• 1969. Patsi, ljubavi moja (Patsy mi amor)
• 1975. Predznak (Presagio)
• 1979. Montijelova udovica (La Viuda de Montiel)
• 1979. Najdraža Marija (María de mi corazón)
• 1979. Godina kuge (El año de la peste)
• 1983. Erendira (Eréndira)
• 1986. Vreme za umreti (Tiempo de morir)
• 1987. Hronika najavljenje smrti (Crónica de una muerte anunciada)
• 1988. Veoma star čovek sa ogromnim krilima (Un señor muy viejo con unas alas enormes)
• 1988. Čudo u Rimu (Milagro en Roma)
• 1988. Basna o prelepoj čuvarici golubova (Fábula de la bella palomera)
• 1989. Pisma iz parka (Cartas del parque)
• 1996. Edip gradonačelnik (Edipo alcalde)
• 1999. Pukovniku nema ko da piše (El coronel no tiene quien le escriba)
• 2001. Nevidljiva deca (Los niños invisibles)
• 2007. Ljubav u doba kolere (El amor en los tiempos del cólera)
• 2009. O ljubavi i drugim demonima (De amor y otros demonios)
• 2011. Sećanja na moje tužne kurve (Memorias de mis putas tristes)

Nagrade i priznanja

• 1967. Srebrna boginja (Diosa de Plata) nagrada za najbolji film („Vreme za umreti“)
• 1975. Srebrna Boginja (Diosa de Plata( nagrada za najbolju glumicu („Predznak“)
• 1975. Posebno priznanje na Inernacionalnom filmskom festivalu u San Sebastijanu
• 1980. Zlatna statua (Golden Colon) za film „Montijelova udovica“
• 1980. Zlatni Arijel (Ariel de Oro) za film „Godina kuge“
• 1980. Srebrni Arijel (Ariel de Plata) za najbolju režiju („Godina kuge“)
• 1980. Srebrni Arijel (Ariel de Plata) za najbolji scenario („Godina kuge“)
• 1980. Srebrna Boginja (Diosa de Plata) za najbolju adaptaciju („Godina kuge“)
• 1984. Srebrni Arijel (Ariel de Plata) za najbolju scenografiju („Erendira“)
• 1985. Najbolja kinematografija („Vreme za umreti“)
• 1985. Najbolje editovanje („Vreme za umreti“)
• 1988.  Zlatna Oselja (Golden Osella) za najbolji skor („Veoma star čovek sa ogromnim krilima“)
• 1988. APCA trofej (APCA Trophy) za najbolji produkcijski dizajn i najbolji kostim („Basna o prelepoj čuvarici golubova“)
• 1998. Zlatni Fotogrami (Fotogramas de Plata) za najbolju glumicu („Edip gradonačelnik“)
• 2000. Filmska nagrada Latinske Amerike (Latin America Cinema Award) za film „Pukovniku nema ko da piše“
• 2001. Zlatni prekolumbijski krug (Golden Precolumbian Circle)za najbolji kolumbijski film („Nevidljiva deca“)
• 2002. Filmska nagrada Kolumbije (Colombian Cinema Award) za najbolji film („Nevidljiva deca“)
• 2002. Posebna nagrada žirija (Special Jury Prize) za najbolji film („Nevidljiva deca“)
• 2012. Specijalna nagrada žirija (Special Young Jury Award) za najbolji film („Sećanja na moje tužne kurve“)