Angela Merkel

Biografija

Angela Dorotea Merkel (Angela Dorothea Merkel) je nemačka političarka koja od 2005. godine do 2021. godine obavljala funkciju kancelarke Nemačke. Rođena je 17. jula 1954. godine u Hamburgu. Živi i radi u Berlinu.

Poreklo, detinjstvo i obrazovanje

Anglea Merkel, devojački Kasner (Kasner) je rođena 1954. godine u Hamburgu. Najstarije je dete u porodici Kasner. Njen mlađi brat Markusa (Marcus Kasner) je rođen 7. jula 1957. godine, a sestra Irene (Irene Kasner) je rođena 19. avgusta 1964. godine.

Otac Horst (Horst Kasner) je bio luteranski sveštenik poreklom iz Berlina, a majka Herlind (Herlind Kasner) je bila učiteljica engleskog, italijanskog i latinskog jezika.

Očeva porodica je poljskog porekla i prezivali su se Kazmjerčak (Kaźmierczak), ali se 1930. godine njen deda Ludvig (Ludwik (Kaźmierczak) preobratio u protestantsku veru. Angelin otac je preminuo 2011. godine.

Rođena je u zapadnom delu Nemačke, ali se porodica kada je imala samo par nedelja preselila u istočni deo, prvo u Perlberg, a zatim u Templin. Od malih nogu je želela da postane profesor, ali to nije bilo moguće jer je komunistička vlada, zbog očevog poziva, njenu porodicu smatrala nepodobnom.

Od 1961. godine je pohađa Višu politehničku školu koju je završila s odličnim uspehom, a osim natprosečnog talenta za matematiku i prirodne nauke, zapaženo je bilo i njeno poznavanje engleskog i ruskog jezika.

Posebno se isticala u ruskom jeziku, pa je u osmom razredu učestvovala na državnoj olimpijadi ruskog jezika koja je bila namenjena učenicima desetog razreda.

Osvojila je treće mesto i kao nagradu dobila putovanje u Moskvu. Tamo je kupila svoju prvu ploču Bitlsa i oduševila se kulturom Sovjetskog Saveza.

Iako je bila devojčica, teško je podnela 13. avgust 1961. godine, dan kada je izgrađen Berlinski zid. Njena porodica se nije mirila sa podelom države i ona je pomno pratila politiku članova zapadnonemačkog kabineta. Teško joj je pao život u ateističkoj državi.

Tokom studija u Lajpcigu od 1973. do 1978. godine je sama zarađivala za džeparac radeći kao konobarica u diskoteci. Nedeljno je dobijala 20-30 maraka što joj je omogućavalo da plaća najam sobe.

Tada se prvi put uključila u politički život i to kao član Slobodne nemačke omladine, ogranka istočnonemačkih komunista.

Angela je 1986. godine odbranila doktorat kod profesora Joakima Sauera na temu „Brzinske konstante kod jednostavnih ugljikovodonika“. Posle nekoliko godina, on je postao njen drugi suprug.

Tada je i ozloglašena zapadnonemačka tajna služba, Štazi, pokušala od nje da napravi svog saradnika, ali je nekako uspela tome da se odupre. Oni su njenog oca smatrali „progresivnim elementom“ što je bila retka privilegija koja mu je omogućavala da putuje iza „gvozdene zavese“.

Privatni život

Anglea Merkel iza sebe ima dva braka. Prvi je sklopila 1977. godine sa Ulrihom Merkelom. Doktorirala je u Istočnom Berlinu dok je njen suprug pokušavao da njihov stan osposobi za život.

Razveli su se 1982. godine, ali je i nakon toga zadržala njegovo prezime. Neko vreme je bila neprijavljena u oskudnom stanu, živela je samački i zarađivala 650 maraka.

Posle dugogodišnje vanbračne veze, 30. decembra 1998. godine je sklopila građanski brak sa Joakimom Sauerom.

On je po profesiji kvantni fizičar, poreklom je Lužički Srbin, pet godina je stariji od Angele i ima dva sina iz prvog braka, Danijela i Adrijana.

Doktorirao je sa samo 25 godina i 1977. godine se zaposlio u Institutu za hemiju Akademije nauka DDR-a gde je upoznao buduću suprugu.

Angela Merkel trenutno radi na univerzitetu „Humboldt“ gde predaje nuklearnu hemiju.

Za razliku od mnogih političara koji vole da dele intimu sa glasačkim telom, ona ne iznosi detalje iz privatnog života, a sa suprugom se pojavljuje u javnosti jedino za vreme Vagnerovih opera u Bajrojtu zbog čega je dobio nadimak „Fantom iz Opere“.

Nakon ovog festivala obično sa suprugom odlazi na odmor u Toskanu, nemačka, švajcarska ili druga brda.

Imidž „majke nacije“

Mišljenja o ovoj političarki su podeljena i često idu iz jedne krajnosti u drugu. Časopis „Forbs“ ju je svojevremeno proglasio najmoćnijom ženom na svetu, ali njen biograf Volfgang Stok ističe da je simpatizeri više poštuju nego što je vole.

Mnogi su joj zamerali što nema rešenje za Grčku i Španiju, dok su na Kipru nosili plakate sa natpisom „Hitler Merkel“.

Birači u Nemačkoj su joj pružali veliku podršku i imali su poverenja u politiku štednje i solidarnosti koju je sprovodila. To se posebno odnosilo  na žene kojima se sviđala njena ideja koja je vezana za otvaranje državnih vrtića kako bi se izašlo u susret zaposlenim majkama.

Pošto je odrasla u Istočnoj Nemačkoj gde su i žene radile, nije joj blizak pojam tradicionalne porodice u kojoj majke ne rade, već samo brinu o deci.

Nikolaus Blome (Nikolaus Hermann Blome), nemački novinar, je za bivšu nemačku kancelarku govorio da je prilično normalna osoba koja u kupovinu ide sama, voli da peče kolače i da posle ručka popije čašu vina, grize nokte i plaši se pasa.

Tu njenu slabost je iskoristio predsednik Rusije, Vladimir Putin (Владимир Владимирович Путин), koji joj je jednom prilikom poklonio plišanog psa, dok je tokom drugog susreta u prostoriji sve vreme bio prisutan njegov labrador Koni.

Merkel je 2014. godine na skijanju doživela povredu karlice, pa od tada više vodi računa o zdravlju, ishrani i kilaži. U prilog činjenici da je svaki njen pokret duže vreme bio izložen kritikama javnosti, govori to što se polemika vodila i o njenom načinu odevanja.

Pokojni modni dizajner Karl Lagerfeld ((Karl Otto Lagerfeld)) je njen stil ocenio ekstremno šokantnim, ali i dobrom strategijom jer na taj način pokazuje da ima pametnija posla od bavljenja modom.

Bivša nemačka kancelarka se vodila izrekom da je čoveku potrebna tišina da bi pametno govorio i dovoljno joj je bilo da jednom nedeljno duže odspava kako bi izdržala iscrpljujuće sednice koje su ponekad trajale do dugo u noć.

Politička karijera

Osamdesetih godina je konkurisala za posao u vladinoj kancelariji za odnose sa javnošću, ali je bila odbijena zbog visokog krvnog pritiska.

Nakon toga se okrenula politici, pa je krajem 1989. godine postala članica tek oformljenog udruženja za građanska prava, Demokratski pokret.

U taj svet je ušla sa 35 godina kao naučnica koja ima autoritet i poštovanje na Akademiji nauka. Njena politička karijera je krenula uzlaznom putanjom i već u decembru 1990. godine je izabrana za poslanicu u Bundestagu.

Uživala je ogromno poverenje Helmuta Kola (Helmut Kohl) , nemačkog kancelara koji je bio na čelu konzervativne stranke Hrišćansko-demokratske unije kojoj se pridružila i Angela Merkel. On je prvi uočio njen talenat za politiku, pa su je mediji zvali „Kolovom devojčicom“.

Merkel je 1991. godine imenovana za ministarku za žene i omladinu, a 1994. godine je postala ministarka za okolinu, zaštitu prirode i nuklearnu bezbednost.

Kol je 1998. godine doživeo poraz na izborima u Bundestagu što je bio početak kraja njegove političke karijere. Naredne godine je bio umešan u aferu oko nezakonitih donacija i tajnog prikupljanja novca kojim je finansirao stranku, pa ga je njegova štićenica među prvima napala i tražila da se povuče.

10. aprila 2000. godine je postala prva žena na mestu predsednika te stranke. Dve godine kasnije nije dobila dovoljnu podršku unutar stranke, ali je ipak uspela da se nametne kao vođa opozicije.

Zalagala se za reformu nemačke ekonomije koja bi povećala njenu konkurentnost. Smatrala je da bi poslodavcima trebalo omogućiti veću slobodu kod otpuštanja radnika kao i povećavanje broja radnih sati.

Radila je na jačanju nemačko-američkih veza i 2003. godine je podržala američki napad na Irak. Vlada tadašnjeg kancelara Gerharda Šredera (Gerhard Schröder) se tome protivila, pa ju je Angela nazvala antiameričkom.

18. septembra 2005. godine je sa 35.3 odsto glasova pobedila na izborima za nemačkog kancelara. Da bi to osigurala, morala je da sarađuje sa mnogim strankama iz čega je proizašla tzv. Velika koalicija.

Prvi put u istoriji Nemačke je to mesto zauzela žena. Rekla je da je njen cilj, osim unapređenja ekonomije, smanjenje broja nezaposlenih.

Na izborima 2009. i 2013. godine je obnovila mandat, a 2012. godine Nemačka je pod njenim vođstvom prvi put u svojoj istoriji prodala obveznice sa negativnom kamatom.

Migrantska kriza 2015. godine

Krajem avgusta 2015. godine kancelarka Merkel je najavila da će Nemačka takođe obraditi zahteve za azil sirijskih izbeglica ako su u tu zemlju došli preko drugih zemalja Evropske unije. Te godine je u Nemačku ušlo skoro 1.1 milion tražilaca azila.

Vicekancelar Zigmar Gabriel (Sigmar Gabriel) je tada izjavio da bi ta zemlja u narednih nekoliko godina mogla primati oko pola miliona migranata godišnje. To je izazvalo snažno protivljenje jednog dela javnosti, pa su usledili masovni protesti protiv imigracije.

Merkel je inistirala na tome da Nemačka ima ekonomsku snagu da se nosi sa prilivom migranata, te ponovila da ne postoji zakonsko maksimalno ograničenje broja migranata koje Nemačka može da prihvati.

Horst Zehofer (Horst Seehofer), lider Hrišćansko-socijalne unije u Bavarskoj (CSU), sestrinske stranke Hrišćansko demokratske unije Angele Merkel ošto je kritikovao njenu odluku o ulasku migranata, tvrdeći da je to obavljeno bez pravila, bez sistema i bez reda.

On je kazao da je oko 30 odsto tražilaca azila koji tvrde da su u Nemačku stigli iz Sirije zapravo došlo iz drugih zemalja. Zehofer je predložio smanjenje finansiranja Evropske unije za zemlje članice koje su odbile obavezne izbegličke kvote.

Sa druge strane, Socijaldemokratska stranka (SDP), koja je takođe bila član vladajuće koalicije, pohvalila je politiku kancelarke da dopusti migrantima iz Mađarske da uđu u Nemačku, tvrdeći da je to „snažan znak čovečnosti koji pokazuje da i u teškim vremenima važe evropske vrednosti“.

Unutar vladajuće koalicije se u novembru 2015. godine raspravljalo o stopiranju procesa spajanja porodica za migrante na dve godine, te o uspostavi tzv. „tranzitnih zona“ na granici za migrante sa malim šansama za dobijanje azila.

CSU se zalagao za te nove mere, te pretio da će napustiti koaliciju ako se one ne sprovedu. SPD im se protivio, a Merkel je pristala da se mere sprovedu.

Napadi u Parizu u novembru 2015. godine podstakli su nemačke zvaničnike da preispitaju svoj stav o politici Evropske unije prema migrantima.

Svi osim Merkel saglasili su se da je potreban veći nivo kontrole pri proveri migranata. Premda nije zvanično ograničila priliv, Merkel je pooštrila politiku azila u Nemačkoj.

Kancelarka je u oktobru 2016. godine otputovala u službenu posetu Maliju i Nigeru kako bi razgovarala sa tamošnjim vladama o mogućnostima poboljšanja uslova života zbog kojih ljudi iz tih zemalja beže u Evropu, te načinima da se smanje ilegalne migracije kroz te države, i iz njih.

Jačanje desnice i kriza vlasti

Migrantska kriza osnažila je desno orijentisane snage u celoj Nemačkoj, pa je Alternativa za Nemačku (AfD) osvojila 12 odsto glasova na nemačkim saveznim izborima 2017. godine.

To je podstaklo rasprave o razlozima povećanog desničarskog populizma u toj zemlji. Intelektualna elita tvrdila je da je to posledica migrantske krize koja je u Nemačku dovela na hiljade ljudi, uglavnom iz islamskih zemalja, te podstakla percepciju dela Nemaca da izbeglice predstavljaju etničku i kulturnu pretnju za njihovu zemlju.

Ulogu ministra unutrašnjih poslova je u martu 2018. godine preuzeo Horst Zehofer iz CSU-a. On je tada izjavio da ima plan za „brže procedure dobijanja azila i doslednije deportacije“.

Prema tom planu, Nemačka bi odbila migrante koji su već deportovani ili im je zabranjen ulazak, a policiji bi bilo naloženo da odbije sve migrante koji su se registrovali u drugoj zemlji EU, bez obzira da li na to pristaju vlade tih zemalja.

Merkel je izrazila bojazan da bi jednostrano slanje migranata nazad u susedne zemlje bez traženja multilateralnog evropskog sporazuma moglo da ugrozi stabilnost Evropske unije.

Zehofer je u junu 2018. godine odustao od pretnje da će zaobići njeno neslaganje oko imigracijske politike, sve dok se 1. jula ne bude raspravljalo o pronalasku rešenja na evropskom nivou.

On je odbacio sporazum koji je Merkel postigla sa zemljama Unije, te podneo ostavku na sastanku njegove stranke, ali je ta ostavka odbijena.

Tokom noći 2. jula 2018. godine Zihofer i Merkel su objavili da su rešili nesuglasice, te da je prihvaćeno kompromisno rešenje u vidu pooštravanja kontrola na granici. Zauzvrat je Zihofer odustao od ostavke, te obavezao se da će sam voditi pregovore o sporazumima s određenim zemljama članicama EU.

Javnost je kritikovala Zihofera zbog toga što je skoro srušio vladu, dok je mesečni broj migranata na koje se ta politika odnosila jednocifren.

Borba sa pandemijom Kovid-a 19

Nakon što je Svetska zdravstvena organizacija u martu 2020. godine proglasila pandemiju novog virusa Korona Merkel je kazala da je „EU suočena sa najvećim testom od svog osnivanja, te da bi zemlje članice morale da pokažu veću solidarnost kako bi blok mogao izaći jači iz ekonomske krize koju je pandemija izazvala.

Dobila je međunarodne pohvale za svoje postupanje tokom pandemije u Nemačkoj, a tokom nemačkog predsedavanja Evropskim savetom Merkel je predvodila pregovore o paketu postpandemijske obnove.

Najava povlačenja

Angela Merkel se 2018. godine povukla sa čelne pozicije u Hrišćansko-demokratskoj uniji, te objavila da se neće boriti za peti mandat nemačkog kancelara. U julu 2021. godine je izjavila da će se posle septembarskih izbora povući iz političkog života.

Nakon izbora koji su održani krajem septembra 2021. godine usledilo je formiranje Vlade čiju je okosnicu činila SPD. Angela Merkel je do 8. decembra 2021. godine obavljala funkciju kancelarke u tehničkom mandatu kada je novi kancelar Olaf Šolc (Olaf Scholz) položio zakletvu.

Merkel je napad Rusije na Ukrajinu krajem februara 2022. godine okarakterisala kao „varvarski čin“.