Herman Hese

Biografija

Herman Hese (Hermann Karl Hesse) je bio nemačko-švajcarski pesnik, romansijer i slikar. Rođen je u Kalvu u Njemačkoj 2. jula 1877. godine. Preminuo je u Montanjoli u Švajcarskoj 9. avgusta 1962. godine. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost, 1946. godine.

U početnim fazama svog literarnog rada bio je romantičar, a onda je sve više padao pod uticaj orijentalne mudrosti, misticizma, psihoanalize, hindu i budističke filozofije.

Najpoznatija dela Hermana Hesea su „Sidarta“ (Siddhartha), „Stepski vuk“ (Der Steppenwolf) i „Igra staklenih perli“ (Das Glassperlenspiel).

Detinjstvo i mladost

Herman Hese je rođen u gradu Kalv u Virtembergu, u porodici koja je služila u Bazelskoj misiji u Indiji (protestantsko misionarsko društvo). Njegova majka zvala se Marija Gundert (Marie Gundert).

Njena porodica je decenijama odlazila na takve misije, a ona je rođena u jednoj od njih, 1842. godine u Indiji. O svom detinjstvu nije imala naročito pozitivno mišljenje, budući da su je roditelji, vrlo mladu ostavili u Evropi da bi nastavili misije po Indiji.

Kada je Hese krenuo u školu počeli su se kod njega javljati određeni znakovi depresije. Od malih nogu pokazao je veliku sklonost prema pisanoj reči.

Njegov deda Herman Gundert (Hermann Gundert), doktor filozofije koji je tečno govorio više jezika, dao je Hermanu pristup svojoj biblioteci, koja je bila ispunjena delima svetske književnosti.

Od malena je, po ugledu na porodicu, definisao lični stav o otporu bilo kakvom nacionalizmu, koga je negovao tokom celog života.

Muzika i poezija su imale značajno mesto u njegovoj porodici. Njegova majka je pisala poeziju, a otac je bio poznat po svojim pripovetkama.

Prvi pravi uzor u pisanju bio mu je njegov polubrat Teo (Theo). Hese je u detinjstvu pokazao talenat za pisanje poezije, a od 1889. godine znao je da želi da postane pisac.

Kada je imao četiri godine porodica se preselila u Basel u Švajcarskoj, a već kada je napunio šest, vratili su se u Kalvu.

Najpre je pohađao Latinsku školu u Gopingenu (Göppingen) i to sa jako dobrim ocenama, a onda u Maulbronu (Maulbronn) teologiju Evangelical Theological Seminary (Protestantski manastir). Roditelji su hteli da im sin bude svešteno lice, vođeni ličnim misionarskim ambicijama.

U početku je Hese dobro učio. Uživao je u pisanju eseja i prevođenju klasične grčke poezije na nemački jezik. Kasnije je došao do izražaja njegov buntovni karakter, zapao je u ozbiljnu ličnu krizu, pa je pobegao iz škole.

Nakon toga je često menjao škole, a odnosi sa roditeljima su bili sve teži. Čak je pokušao i samoubistvo, nakon čega je jedno vreme proveo u mentalnoj ustanovi u Remstalu.

Godine 1893. položio je završni ispit u školi. Nastavio je svoje buntovničko ponašanje. Radio je u raznim fabrikama, ali u svakoj vrlo kratko. Išao je za svojim najvećim ciljem u životu, biti pisac i ništa drugo.

Tragao je za vlastitim identitetom. Kasnije, u svojim romanima, često se vraćao na teme lične potrage i samoanalize.

Jedan od njegovih biografa Guner Deker je napisao da popularnost Heseovih dela proizilazi iz sledeće činjenice: „Pitanje autonomije koja prevazilazi verski nivo. Ono dolazi nakon verskog razumevanja i nije militantno ili misionarsko, nego je otvoreno za drugačije ideje i načine života. Kao takvo, veoma je često pitanje arapskog sveta“.

Hese je 1895. godine počeo da radi u knjižari u Tibingenu koja je posedovala zbirke knjiga iz područja teologije, filologije i zakona. Njegov zadatak je bio da organizuje, pakuje i arhivira knjige.

Posle radnog vremena ostajao je da čita knjige. Naročito je proučavao teološke spise, ali je dosta čitao Getea (Johann Wolfgang von Goethe), Ničea (Friedrich Nietzsche) i Šilera (Friedrich Schiller) kao i grčku mitologiju.

Kako je primao platu za poslove koje je radio, 1898. godine postao je nezavisan od roditelja. U ovom periodu čitao je dela nemačkih romantičara kao što su Klemens Brentano (Clemens Brentano), Jozef Frajher (Joseph Freiherr von Eichendorff), Fridrih Helderlin (Friedrich Hölderlin) i Novalis (Novalis).

Ostvarivao je prijateljske veze sa brojnim vršnjacima, ali kako je većina njih studirala na raznim univerzitetima, a on nije, često se osećao inferiorno.

Svoju prvu Romantičnu pesmu objavio je u književnom časopisu 1896. godine. Njegovo delo „Jedan sat posle ponoći“ objavljeno je 1898. godine.

Od 1899. godine Hese je radio u istaknutoj knjižari u Bazelu. Dosta se razvijao duhovno i umetnički. Družio se s intelektualcima iz okruženja. Naredne godine je oslobođen vojnog roka zbog vida. Takođe je bio slabih nerava i patio od učestalih glavobolja.

Hese je 1901. godine ostvario svoj dugogodišnji san, otputovao je u Italiju. Sve su se više pružale prilike da izdaje svoja dela po raznim časopisima. Majka mu je umrla 1902. godine i na njenom sprovodu nije bio prisutan.

Od 1903. godine Herman Hese je mogao da živi od pisanja. Njegova dela su postala sve popularnija u Nemačkoj. U to vreme je dobijao pozitivne kritike za svoj rad, uključujući pohvale Sigmunda Frojda (Sigmund Freud).

Srednje godine

Hese se ženio tri puta. Prvi put, onda kada je shvatio da može da živi od pisanja, sa Marijom Bernouli (Maria Bernoulli). Iz ovog braka rođeno je troje dece. Tada je napisao svoj drugi roman „Ispod točka“ (Unterm Rad), objavljen 1906. godine, a pisao je i pripovetke i poeziju. Njegova prva žena je mentalno obolela.

Sledeći roman  „Gertruda“ (Gertrud) je objavljen 1910. godine. Sve je više usvajao neke nove filozofske ideje, otkrio je teozofiju, te se uveliko zanimao za Indiju. Mnogo godina kasnije, nastalo je njegovo remek-delo „Sidarta“, proizašlo iz ovih uticaja.

Godine 1911. otišao je na dugo putovanje u Šri Lanku i Indoneziju. Ova putovanja bila su u znaku potrage za duhovnim i verskim iskustvima, koja će poslužiti kao inspiracija za stvaranje novih dela.

Hese se dobrovoljno prijavio u rat 1914. godine. Pisao je eseje u kojima je pozivao ljude da odustanu od mržnje i pokažu humanost. Opirao se ratu i propagandi. Zbog takvog stava je doživljavao podsmeh i mržnju.

Njegov otac je umro 1916. godine, a sin Martin se ozbiljno razboleo. Zbog teških životnih okolnosti, bio je prisiljen da napusti vojnu službu i krene na psihoterapiju.

Svoja iskustva sa psihoanalizom opisao je u romanu „Demijan“ („Demien“) koji je svetlo dana ugledao 1919. godine. Ovo delo je potpisao pseudonimom Emil Sinkler (Emil Sinclair).

Kada se vratio iz rata 1919. godine, razveo se od prve supruge. O njihovoj deci su brinuli rođaci. U aprilu iste godine je kupio malu farmu, blizu Minusija. U maju je iznajmio kuću sa četiri sobe, slično građenu kao dvorac, u Montagnoli.

Tu je pronalazio inspiraciju za pisanje, a tada je počeo i da slika. Hese je kasnije vreme provedeno u ovoj iznajmljenoj kući „Casa Camuzzi“, nazvao najplodnijim i najkreativnijim vremenom u svom životu.

Godine 1922. objavljena je „Sidarta“, koja prikazuje ljubav prema indijskoj kulturi i budističkoj filozofiji koje je razvio ranije u svom životu.

Herman Hese je 1923. godine dobio švajcarsko državljanstvo. Bio je veliki protivnik ratova, zalagao se sa mir u svetu, svrstavajući se u pacifiste i antimilitariste. Mnoga njegova dela su napisana u antiratnom tonu.

Nekako je uspeo u nameri da izbegne učešće u Drugom svetskom ratu. U ratu je dobio zaštitu svojih dela od strane nemačkog ministra propagande, ali pod uslovom da redovno objavljuje nova dela.

Sa velikom zabrinutošću gledao je na dolazak nacionalsocijalista na vlast. U ratu je pružio utočište Tomasu Manu (Thomas Mann) i Bertoldu Brehtu (Bertolt Brecht). I nakon rata ostao je da živi u Švajcarskoj.

Drugi put se venčao sa pevačicom Rut Venger (Ruth Wenger). Ovaj brak je trajao jako kratko jer, zbog obostranih obaveza, nisu imali vremena da se posvete jedno drugom.

Posle sloma njegovog drugog braka, Hese je bio pogođen dubokom emotivnom krizom praćenom izrazitom asocijalnosti, a ovo svoje stanje iskoristio je u pisanju čuvenog romana „Stepski vuk“ (Der Steppenwolf), objavljenog 1927. godine.

Glavni junak romana „Stepski vuk“ je osamljeni i nezadovoljni Harry Haller. Autor u njemu detaljno opisuje Harijevo duhovno stanje kroz neprestanu borbu između njegove vučje i ljudske prirode.

Jedno vreme, ovaj je roman bio zabranjen u SAD-u zbog opisa upotrebe droge ili neprimerenih situacija. Najveću popularnost stekao je sedamdesetih godina prošlog veka, među pripadnicima hipi-pokreta.

Prva biografija Hermana Hesea napisana je za njegov pedeseti rođendan od strane njegovog prijatelja Huga Bola (Hugo Ball).

Najsrećniji njegov brak bio je sa Ninon Doblin Auslender (Ninon Dolbin Ausländer), koji je trajao sve do njene smrti, 1966. godine. U svom delu „Putovanje na istok“ (Die Morgenlandfahrt) pisac je pomenuo svoju treću suprugu.

„Casa Camuzzi“ napustio je 1931. godine i preselio se sa trećom suprugom u novu kuću izgrađenu po njegovoj želji.

U narednih deset godina nastala su mnoga njegova poznata dela. Heseov poslednji roman „Igra staklenih perli“, bio je jako popularan u Nemačkoj tokom 1945. godine, a 1946. godine je dobio Nobelovu nagradu za književnost.

U govoru povodom Nobelove nagrade istakao je da je najveći uticaj na njegovo stvaralaštvo imala filozofija sa istoka i filozofi istočnjačke orjentacije, kao što su bili Šopenhauer (Arthur Schopenhauer) ili Niče.

Poslednje godine i smrt

Hese je tokom poslednjih godina svog života napisao mnoge kratke priče, prvenstveno one iz sećanja na detinjstvo i pesme u kojima je priroda bila glavna tema. Isto tako, pisao je eseje prožete ironijom. Provodio je dosta vremena u zanimanju za akvarele.

Herman Hese je umro u snu u svojoj 85. godini. Sahranjen je na groblju „San Abbondi“ u Montanjoli.

Tokom života je napisao i za sobom ostavio oko 40 knjiga – romana, pesama, pripovetki, studija, eseja i rasprava, koje su objavljena u 30 miliona primeraka širom sveta.

Citati i mudre misli

„Nije naš cilj da postanemo kao drugi, potrebno je da se međusobno razlikujemo, da naučimo da vidimo drugačije ljude od sebe i da ih poštujemo zbog toga što su“.

„Usamljenost je nezavisnost, a ja sam je priželjkivao i stekao tokom dugog niza godina. Nezavisnost je hladna, ali je i spokojna.. čudesno spokojna i prostrana, kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde“.

„Suze su otopljeni led iz duše“.

„Ako nekog mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje“.

„Deca nipošto nisu blažena. Ona su sposobna da osećaju mnoge sukobe, rastrzanosti i patnju“.

„Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni“.

Bibliografija

• „Peter Kamencind“ (Peter Camenzind, 1904. godine)
• „Ispod točka“ (Unterm Rad, 1906. godine)
• „Gertruda“ (Gertrud, 1910. godine)
• „Rošalde“ (Rosshalde, 1914. godine)
• „Knulp“ (Knulp, 1915. godine)
• „Demijan“ (Demien, 1919. godine)
• „Klajn i Vagner“ (Klein und Wagner, 1919. godine)
• „Čudne vesti sa Druge Zvezde“ (kratke priče, Märchen, 1919. godine)
• „Klingsorovo poslednje leto“ (Klingsors letzer Somme, 1920. godine)
• „Tumaranja“ (Wanderung: Aufzeichnungen, 1920. godine)
• „Sidarta“ (Siddhartha, 1922. godine)
• „Stepski vuk“ (Der Steppenwolf, 1927. godine)
• „Kriza: Stranice iz dnevnika“ (Krisis: Ein Stück Tagebuch, 1928. godine)
• „Narcis i Zlatousti“ (Narziss ung Goldmund, 1930. godine)
• „Putovanje na istok“ (Die Morgenlandfahrt, 1932. godine)
• „Autobiografski eseji“ (Gedenkblätter, 1937. godine)
• „Poeme“ (Die Gedichte, 1942. godine)
• „Igra staklenih perli“ (Das Glassperlenspiel, 1943. godine)
• „Ako se rat nastavi“ (eseji, Krieg und Frieden, 1946. godine)
• „Moja vera: Eseji o životu i umjetnosti“ (My belief: Essays on Life and Art, 1976. godine)
• „Završene bajke Hermana Hesea“ (The complete Fairy Tales of Herman Hesse, 1995. godine)