Foto: Javno vlasništvo.Đakomo Pučini (ital. Giacomo Puccini) je bio italijanski kompozitor. Rođen je u mestu Luka, u Italiji 22. decembra 1858. godine, a umro je u Briselu 29. novembra 1924. godine.
Na početku karijere komponovao je opere u italijanskom tradicionalnom i romantičnom tonu, a posle je pisao dela u skladu sa realističnim verismo stilom.
Njegove najpoznatije opere su „Boemi“, „Toska“, „Madam Baterflaj“ i „Turandot“.
Biografija
Pučini je rođen 1858. godine u gradu Luka, u Toskani. Još neki članovi njegove porodice bili su muzičari kao on. Jedan lokalni sveštenik podučavao ga je osnovama muzičke pismenosti. On ga je naučio da svira klavir.
Njegova odluka o muzičkoj karijeri proizašla je iz oduševljenja delom „Aida“ Đuzepea Verdija (Giuseppe Verdi).
Kraljevsku stipendiju je dobio zahvaljujući pomoći jedne dvorske dame, koja je inače bila prijateljica njegove majke. Preselio se u Milano gde je živeo sa svojim bratom. Život iz tog perioda dočarao je kasnije u operi „Boemi“.
Pohađao je konzervatorij u Milanu, a jedan od profesora mu je bio kompozitor Amilkar Ponikijeli (Amilcare Ponchielli).
Za vreme studentskih dana napisao je opere „Vili“ 1883. godine i „Edgar“ 1889. godine. Ove njegove opere smatraju se uspešnim, ali su brzo pale u zaborav. Ipak, uticale su na njegov entuzijazam, te su mu donele finansijsku korist.
Naredna opera koju je komponovao 1893. godine „Manon Lesko“ smatra se kvalitetnim delom i danas se izvodi širom sveta. Od finansijskih sredstava koje je zaradio ovom operom kupio je zemlju u rodnom gradu i napravio malenu kuću.
Na istom mestu je, nešto kasnije, sa prilivom većih novčanih sredstava, izgradio vilu gde je živeo skoro ceo svoj život. Osim mira, koji mu je bio preko potreban za komponovanje, mogao je da uživa u prirodi i lovu, koji je bio njegov hobi.
Pučini nije vodio aktivan politički život. Zapravo ga politika uopšte nije interesovala, do te mere da je bio ravnodušan što se tiče izbora vlasti.
Kada je napisao operu „Boemi“ njegov život se uveliko promenio. Ova opera, do današnjih dana, spada u red najboljih svetskih opera svih vremena. Objavom ove opere stekao je bogatstvo, ali i slavu koja ne jenjava.
Radio je predano, detaljno, u težnji da dela dovede do savršenstva. Onoliko koliko mu je uspeh godio, toliko je svaki neuspeh mogao da mu naruši unutrašnju ravnotežu.
Kada je napisao i objavio operu „Madam Baterflaj“ doživeo je jedan od svojih neuspeha. Naime, opera je na premijeri 1904. godine izviždana. Pokušavajući da otkrije ključ njenog neuspeha shvatio je da je drugi čin preterano dug.
Zbog toga je posvetio vreme njenoj preradi, a njena nova premijera je odigrana 1905. godine. Ovog puta opera je doživela uspeh, te je često neizostavan deo operskih repertoara.
Prema nekim analitičarima prva verzija ove opere je bila isuviše moderna za tadašnju Italiju, što navode kao mogućnost njenog neuspeha.
Kako bi predstavio operu „Boemi“ američkoj publici Pučini je otputovao u SAD. Premijerno je predstavljena u Metropoliten operi u Njujorku.
Tokom boravka u SAD-u javila mu se ideja o nekoj vrsti inovativne opere, kakvu svet još nije video. Inspirisan Divljim Zapadom stvorio je operu takve tematike koju je nazvao „Kći zapada“ ili „Devojka sa zlatnog Zapada“. Premijerno je prikazana 1910. godine u Metropoliten operi.
Čast da bude dirigent je imao Artur Toskanini (Arturo Toscanini). Glavna uloga pripala je Enriku Karuzu (Enrico Caruso). Uspeh i popularnost doživela je u SAD-u, tačnije u Njujorku, Bostonu i Čikagu gde je i izvođena.
U Evropi je bila neshvaćena, te zbog toga je izostao njen uspeh na ovom kontinentu. Dok je tražio ideju za novi libreto, u toku 1914. godine su mu ponudili da komponuje operetu „Lastavica“. Ponudu je prihvatio, ali zbog ratnog stanja ova opera je premijerno prikazana tek tri godine poslije u Monte Karlu.
Njegov mir na porodičnom imanju narušila je novoizgrađena fabrika, pa se sa porodicom preselio u Vijaređo, na morsku obalu. Tu su nastale tri opere: „Plašt“, „Sestra Anđelika“ i Đani Skiki“.
Inače, samo je jednom napisao komičnu operu, a to je upravo „Đani Skiki“.
Pučini je tokom 1919. godine napisao operu „Turandot“. Mesto radnje ove opere smešteno je u Kini. Težio je da komponuje operu bolju od prethodnih, odnosno operu koja bi predstavljala vrhunac njegove karijere, spektakularno delo.
Iako se u celosti posvetio ovom radu nailazio je na teškoće, pre svega što se tiče libreta. Kada je završio dva čina i započeo rad na trećem, shvatio je da neće uspeti u naumu da ovu operu privede kraju jer je već bio ozbiljno bolestan.
Zbog toga ga je mučila depresija. Sve svoje teškoće obrazložio je u pismu: „Ova opera me prožima, muči dan noć. Pored nje, sva moja do sada napisana muzika izgleda mi bleda i smešna. Ipak, bojim se da neću uspeti da je završim, a ako tako bude, svet će biti uskraćen za najljepši ljubavni duet svih vremena“.
Operu „Kalafa i Turandot“ Pučini nije dovršio jer je umro u Briselu 1924. godine posle operacije raka grla. Iza sebe je ostavio mnogo predivnih opera.
Prema kompozitorovoj želji, njegovo najveće remek-delo trebalo je da dovrši kompozitor Rikardo Zandonaj (Riccardo Zandonai). Međutim, istaknuti dirigent Arturo Toskanini (Arturo Toscanini), inače njegov zet, Pučinijeve nacrte i dovršetak opere prepustio je u ruke kompozitora Franka Alfana (Franco Alfano).
Kada je konačno opera komponovana u celini zakazana je njena premijera u Milanskoj skali 1926. godine.
Tada je opera izvedena samo onoliko koliko je Pučini stigao da je komponuje jer je njegov zet Toskanini, ujedno i dirigent ove izvedbe, prekinuo izvedbu rečima: „Ovde se završava delo maestra“.
Publika je tiho napustila Milansku skalu. Cela opera je izvedena naredni dan i od tada je sastavni deo repertoara mnogih svetskih opernih kuća. Ovo je poslednja opera klasičnog perioda.
Ljubavni život
Pučini je 1884. godine u Luki stupio u ljubavnu vezu sa udatom ženom Elvirom Đemignjani (Elvira Gemignani), devojački Bonturi (Bonturi). Njen muž Narsiso Đemignjani (Narciso Gemignani) je često imao vanbračne afere, pa je ona u braku bila nesrećna.
Utehu je pronašla u odnosu sa kompozitorom, sa kojim je uskoro zatrudnela. Otišla je iz Luke kako bi izbegla tračeve. Rodila je dečaka Antonija 1886. godine u Monci.
Elvirin bivši muž je 1903. godine ubijen. Elvira i Pučini su se venčali, a kompozitor je zakonski priznao sina. Sa njima je živela i Elvirina ćerka Fozka (Fosca) iz prvog braka.
Ipak, ni Pučini joj u braku nije bio veran. Imao je vanbračne veze sa nekoliko poznatih pevačica. Tokom 1909. godine Elvira je optužila porodičnu sluškinju koja se zvala Dorija Manfredi (Doria Manfredi) da ima intimne odnose sa njenim mužem.
Sluškinja je zbog toga izvršila samoubistvo. Posle autopsije sve optužbe su opovrgnute, jer je ova žena bila devica.
Elvira je optužena na zatvorsku kaznu od pet meseci. Kaznu nije služila jer je Pučini dao ogroman iznos novca članovima porodice Manfredi.
Mnogi su verovali da je nesređen porodični život Pučinija uveliko uticao na njegovu karijeru, kako u ometanju da završi dela, tako i u konstruisanju likova nadahnutim ljudima i događajima iz njegovog života.
Dela
Opere
- „Vili“ (Le Villim, 1884. godine)
- „Edgar“ (Edgar, 1889. godine)
- „Manon Lesko“ (Manon Lescaut, 1893. godine)
- „Boemi“ (La Bohème, 1896. godine)
- „Toska“ (Tosca, 1900. godine)
- „Madam Baterflaj“ (Madamme Butterfly, 1904. godine)
- „Kći Zapada“ (La Fanciulla del West, 1910. godine)
- „Lastavica“ (La Rondine, 1917. godine)
- „Triptih“ (Il Trittico, 1918. godine)
- „Plašt“ (Il Tabarro, 1918. godine)
- „Sestra Anđelika“ (Suor Angelica, 1918. godine)
- „Đani Skiki“ (Gianni Schicchi, 1918. godine)
- „Turandot“ (Turandot, 1926. godine)
