Žarko Laušević

Kratke informacije

Ime i prezimeŽarko Laušević
Datum rođenja19. januar 1960.
Mesto rođenjaCetinje
DržavaCrna Gora
ZanimanjeGlumac, književnik, moler

Biografija

Žarko Laušević je srpski glumac koji je bio naročito popularan 80-ih godina prošlog veka. Rođen je 19. januara 1960. godine na Cetinju.

Gimnaziju je pohađao u Podgorici i na jednom času književnosti je poželeo da se bavi glumom. Sa dvadeset dve godine je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Minje Dedića. Sa njim su studirali: Sonja Savić, Branimir Brstina i Zoran Cvijanović…

1982. godine je debitovao u filmu „Progon“ u kome je imao jednu od glavnih uloga. Takođe je postao član Jugoslovenskog dramskog pozorišta u kome je odigrao veliki broj predstava. Usledili su filmovi: „Savamala“, „13. jul“ i „Direktan prenos“.

1983. godine se pojavio u ostvarenjima: „Hasanaginica“, „Mrtvi se ne vraćaju“, „Dani AVNOJ-a“, „Igmanski marš“ i „Oštrica brijača“.

1984. godine je glumio Lazara mlađeg u filmu „Lazar“.

1985. godine je bio Đuka u filmu „Jedna polovina dana“ i Lale u filmu „Jagode u grlu“ koji predstavlja nastavak serije „Grlom u jagode“.

1986. godine su mu poverene uloge u filmovima: „Dobrovoljci“, „Lepota poroka“, „Svečana obaveza „, „Šmeker“ i seriji „Sivi dom“.

1987. godine je snimio filmove: „Oficir s’ Ružom“, „Dogodilo se na današnji dan“ i „Oktoberfest“ za koje je dobio Nagradu Car Konstantin u Nišu. Takođe su mu dodeljene: Zlatna arena u Puli za najbolju mušku ulogu u filmu „Oficir s’ Ružom“ i Nagrada lista Polet u Puli za najpoetičniji emotivni odnos koji je imao sa koleginicom Ksenijom Pajić u filmu „Oficir s’ ružom“.

1988. godine je bio knez Mihajlo Obrenović u filmu „Vuk Karadžić“, Morit u filmu „Put na jug“ i Braco Gavran u filmu „Braća po materi“.

1989. godine je odigrao jednu od najvažnijih uloga u svojoj karijeri, Miloša Obrenovića u filmu „Boj na Kosovu“ i Slikara Savu u „Atovskim vrtovima – preobraženje“. Dobio je nagrade „Grad teatar“ i „Zoran Radmilović“ za ulogu u predstavi „Kanjoš Macedonović“.

1990. godine je bio Mato Herceg u filmu „Stela“, Aleksa Dačić u filmu „Kolubarska bitka“ i Aca u seriji „Zaboravljeni“. Uručena mu je Sterijina nagrada za likove Rastka Nemanjića i Svetog Save u predstavi „Sveti Sava“.

1991. godine je imao jednu od glavnih uloga u filmu „Original falsifikata“.

1992. godine je bio Šmajser u filmu „Crni bombarder“. Dodeljena mu je nagrada izdavačke kuce Dečje Novine za ulogu u filmu „Tango Argentino“.

1993. godine je glumio Peđu u filmu „Kaži zašto me ostavi“ i osvojio je nagradu lista Novosti. Za ulogu Alekse Radmana u filmu „Bolje od bekstva“ je dobio „Gran Pri“ na Filmskim susretima u Nišu.

1994. godine je snimio film „Rođen kao ratnik“.

1999. godine je tumačio uloge Alije Osmanovića/Ilije Jugovića u filmu „Nož“ i Neleta u filmu „Ranjena zemlja“.

2015. godine je snimio film „Smrdljiva bajka“ u kome se, posle šesnaest godina pauze, vratio na filmsko platno.

Suđenje za ubistvo

Laušević je trebao da glumi Svetog Savu u matičnom pozorištu, ali Vojislav Šešelj, lider Radikalne partije, bivši pop Žarko Gavrilović i njegova Svetosavska stranka su onemogućili izvođenje predstave. Provocirali su glumce i iako je nisu odgledali, smatrali su da ona vređa lik ovog sveca.
Žarko im se obratio rečima: „Odigraćemo celu predstavu. Niste vi veći Srbi ni od mene, ni od Siniše Kovačevića, ni od bilo kog učesnika ovde.“ Nakon toga su mu pretili da će ga likvidirati zbog čega je kupio pištolj i počeo da ga nosi sa sobom.

U julu 1993. godine Žarka i njegovog brata Branimira su napali huligani. Glumac je, u samoodbrani, ubio Dragora Pejovića i Radovana Vučinića, a teško ranio Andriju Kažića. Osuđen je na petnaest godina zatvora i kaznu je izdržavao u Spužu, a zatim i u Požarevcu. Žarkov brat je takođe pucao iz pištolja, ali nikoga nije pogodio. Policijskim uviđajem je utvrđeno da jedino on nije bio pod uticajem alkohola i osuđen je na dve godine.

U februaru 1998. godine Savezni sud je ukinuo prvobitnu presudu i osudio ga na četiri godine. Pošto je u zatvoru bio četiri i po godine, pušten je na slobodu. Ubrzo se preselio u Njujork.

U martu 2001. godine je, po žalbi tužioca, doneta nova presuda kojom je glumac osuđen na trinaest godina. Naredne godine je za Lauševićem raspisana poternica.

2009. godine je uhapšen u Sjedinjenim Američkim Državama jer mu je istekla viza i trebao je da bude izručen Srbiji. Međutim, nakon par meseci mu je ukinut pritvor u Njujorku.

29. decembra 2011. godine ga je pomilovao Boris Tadić, bivši predsednik Republike Srbije. 1. februara 2012. godine mu je Ivica Dačić, tadašnji ministar unutrašnjih poslova, uručio srpski pasoš. Glumac je svom advokatu rekao: „Ne osećam katarzu. Sa ovim ću morati da živim ceo život. Nesreća je ostala ista i u mojoj duši i u duši porodica nastradalih.“

2014. godine Žarko je, posle petnaest godina, došao u Srbiju. Iako se pričalo da mu preti krvna osveta, porodice Vučinić i Pejović tvrde da ne žele nikoga da povrede, već da pravda bude zadovoljena. Pravi razlog njegovog povratka bila je udaja ćerke Asje za crnogorskog muzičara Nikolu.

Knjiga i film o Lauševićevom životu

2011. godine je objavio knjigu „Godina prođe, dan nikad“. Na video snimku koji je pušten tokom beogradske premijere je rekao: „Naravno, ja nisam slobodan. Čovjek koji je ubio više nikada ne može biti slobodan. Sloboda više nikada ne može biti moja riječ. Sloboda je pravo drugih da kažu što misle o meni, da me svojataju, mrze i mrcvare.“

Junak knjige je Nikola Kaluđerović, Žarkov cimer u spuškom zatvoru. On je ubio Rajka Grdinića zvanog Hladni koji je ubio njegovog sina Željka. Za Žarka je rekao: „Patio je žestoko, a ponašao se veoma korektno. Bili smo ka braća! Najviše je razglabao sa mnom. I o zlu i o onome što mu je prethodilo. Pa i o onome što će doći. Konstantno ga je mučila dilema: je li se mogla izbeći tragedija. Nisam mu dao odgovor, jer ga niko ne zna i jer ga nema. Razbijao sam mu monotoniju, odgonio ga od zlih misli, pa možda i onih najtežih, da presudi, ne daj, Bože, sebi.“ i „Jer, oni su mrtvi, a ni mi bogami nismo živi!

Knjiga je prodata u rekordnom tiražu od 350.000 primeraka i od tog novca Žarko je uspeo da vrati dugove koji su se vremenom nagomilali. On se u Americi bavio molerajem, ali je odlučio da čuva ćerku pošto mu je bilo skupo da plaća bebisiterku. Samo je njegova supruga Anita radila pa su teško živeli što su potvrdile njegove kolege koje su ga posetile.

2013. godine je izašla „Druga knjiga – dnevnik jedne robije“.

2014. godine je snimljen dugometražni dokumentarni film „Lauš“ koji govori o životu ovog velikog glumca. Premijerno je prikazan u Beogradu, a zatim i u Torontu, Njujorku, Sidneju i mnogim drugim gradovima. Žarka je glumio Andrej Maričić.

Glumac je napisao pesmu „Tijanu mi ne diraj“ koju je posvetio tragično nastradaloj devojčici i njenoj porodici.

2016. godine su neki mediji objavili da bi Laušević trebao da glumi Stefana Nemanju u seriji „Nemanjići: Sjaj i senke“. Dragan Bjelogrlić je potvrdio da će Žarko biti Đorđe Karađorđević u seriji „Senke Balkana“.

Ljubavni život

Glumac je prvo bio oženjen Majom koja mu je rodila ćerku Asju i sina Dušana. 1994. godine su se razveli i Maja je sa decom otišla u Ameriku.

Drugu suprugu Anitu je upoznao na snimanju filma „Boj na Kosovu“. Iako se Žarko u nju zaljubio, tada se među njima nije ništa dogodilo. Anita se ubrzo udala i rodila je ćerku Andreu. Dok je glumac bio u zatvoru, ona se razvela pa su se 1999. godine venčali i zajedno otišli u Ameriku.

Pošto je po profesiji šminkerka i frizerka, bila je angažovana na velikim projektima kao što su serije: „Kasl“ („Castle“), „Seks i grad“ („Sex and the city“), itd. U međuvremenu su dobili ćerku Janu.

Neki od citata iz Lauševićevih knjiga su:

  • „Ovo je zemlja gde se u svemu kasni. Samo se umire pre vremena.“
  • „Jednom mi je u rano jutro, iguman nikšićkog manastira, stari Koprivica, nazdravio rečima: „Dabogda se cijeli život penjao uz brdo i da Bog da nikad na vrh ne izađeš.“
  • U prvom trenu beh zatečen, kao da čuh kletvu, a onda shvatih plemenitost želje. Sa vrha se nema kud više, može samo nadole.“
  • „Završava se ovaj dan. Jedan dan više u zatvoru. Jedan dan bliže slobodi, ma kad ona bila. I jedan dan života manje.“
  • „Svi mi putujemo snovima. Svi smo putnici na autoputu života. Skitnice na kolovozu cežnje. Beskućnici u domu ljubavi. Borci u ratu tuge. Izgubljeni tražimo. Neshvaćeni shvatamo. Nevoljeni volimo. Nesigurni se nadamo. I svi smo isti. I svi smo različiti.“
  • „Da je šutnja snaga, a govorenje slabost, vidi se po tome što starci i djeca vole pričati.“
  • „Sumorno jutro. Kiša. Po prvi put. Trčim svakog jutra. Ukrug. Svakog jutra povećavam broj krugova. Krug ne mogu povećati. Sačekuje te svakog puta istovetan. Krug. Zašto ga krugom zovu kad je pravouganog oblika? Valjda zbog bezizlaza koju ta forma nameće.
  •  Pametno. Inventivno. Kao i sve ovde. Stimulativno. Ne smem se ljutiti na krug, jer mi je taj bezizlaz – jedini izlaz. Ne dirajte u moje krugove! – preklinjem nedeljom kao Arhimed.“
  • „Čovek je jako dobar advokat za svoje greške i jako dobar sudija za tuđe.“
  • „Nije dovoljno da si dobar; potrebno je napraviti i ostale takvima.“
  • „Svako duže odsustvo dragih lica učini da ih idealizujemo. Pamtimo njihove najbolje dane i najsvetlije trenutke.“
  • „Ja bih hteo ovako zatvoren svojim licem i imenom, kad te okove već ne mogu promeniti, uvek samo nazad. Tamo je izvesnije nego što će napred ikada moći biti. Stalno želim da budem sam, a samlji od ove samoće teško je biti. Prokletstvo počinje ne onoga trena kada počinješ da kazuješ istinu, već kad drugima kažeš da lažu. Na slobodi ne osetiš nastajanje jedne bore. Ovde primetiš i vlas osedele kose, svedočiš kriku koji pravi grč što izobražava tvoj lik. Ovde si trezniji svih promena, duraš sa njima, a bole te jer nemaju drugih svedoka sem očiju, ruku samo tvojih. Tamo bi bliskog radovale, brinule, možda, ovde si ti sam, sav ostali svet. I, kad te jednom promenjenog ugledaju, hoće li te hteti ili će se uplašiti tog novog lika na kome će zaludno tražiti izbledele tragove, koji su i njima nešto značili. Hoću li tada hteti starmalo nazad u onu njima znanu kožu ili ću tim novim licem nekog svog uspeti da nanovo privolim sebi. To je tajna, za mene sada, a biće i tada, znam, i za mene i za ostale. Hoću li opet biti glumac, makar samo penzionisani ili samo robijaš. Ma, biću ubica, doveka.“