Boris Tadić je srpski političar i državnik koji je u periodu od 2004. do 2012. godine bio predsednik Republike Srbije. Rođen je 15. januara 1958. godine u Sarajevu.
Borisov otac je Ljuba Tadić, profesor filozofije, akademik i član SANU, a majka je Nevenka, rođena Kićanović, neuropsihijatar. Roditelji su se upoznali tokom studija u Sarajevu. Kratko su živeli u Beogradu gde se rodila Borisova starija sestra Vjera, a zatim u Parizu.
Ponovo su se vratili u Sarajevo, a kada je Boris imao tri godine, porodica se preselila u Beograd. Odrastao je na Dorćolu, u Jovanovoj ulici. Završio je osnovnu školu „Pera Popović-Aga“ (današnju Mika Petrović Alas), Prvu beogradsku gimnaziju i Filozofski fakultet u Beogradu, na Katedri za kliničku psihologiju. Diplomirao je socijalnu psihologiju, naučnu disciplinu koja se bavi društvenim ponašanjem ljudi i njihovim interakcijama.
Kao dečak je igrao šah sa Dragoljubom Mićunovićem i učestvovao je u filozofskim, intelektualnim i političkim debatama koje je njegov otac vodio sa Dobricom Ćosićem, Mihajlom Markovićem, Kostom Čavoškim, itd.
Kada je bio tinejdžer, igrao je vaterpolo za VK Partizan, ali je morao da odustane zbog upale bubrega. Voleo je košarku i vozio je bicikl, dok se u skijanju i tenisu nije proslavio iako su zanimao i sa tim sportovima.
Tokom studija je uhapšen jer je učestvovao u demonstracijama zalagajući se za oslobađanje uhapšenih studenata. Proveo je mesec dana u kaznenom zatvoru u Padinskoj Skeli.
Sa 22 godine je otišao od kuće i počeo je da živi sa tadašnjom devojkom Veselinkom. Prodavao je studentsku i omladinsku štampu po restoranima, kao i lutke koje je sam pravio.
Radio je kao novinar, klinički psiholog u vojsci i profesor psihologije u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Bio je razredni starešina uticajnog srpskog političara i diplomate, Vuka Jeremića.
Od 1990. godine je bio član Glavnog odbora, zatim član, sekretar i potpredsednik Izvršnog obrora Demokratske stranke i narodni poslanik.
1994. godine je postao član Opštinskog odbora za nauku i tehnologiju.
1998. godine je osnovao Centar za razvoj demokratije i političke veštine i bio je njegov prvi direktor.
2000. godine je postao potpredsednik stranke i naredne tri godine je bio ministar telekomunikacija u vladi Savezne Republike Jugoslavije.
Od 17. marta 2003. do 16. aprila 2004. godine je vršio funkciju ministra odbrane u Savetu ministara SCG. 28. decembra je bio nosilac izborne liste Demokratske stranke na vanrednim izborima za Skupštinu Srbije. Izvinio se glumici Nedi Arnerić zbog afere Bodrum i javnosti je saopštio da je to njegova krivica.
23. februara 2004. godine je postao predsednik Demokratske stranke, a 27. juna, Boris je izabran za predsednika Srbije. U drugom krugu je pobedio Tomislava Nikolića sa 53% glasova. Njegov prvi mandat je trajao četiri godine.
Zagovarao je saradnju i pomirenje zemalja bivše Jugoslavije pa se 6. decembra 2004. godine izvinio narodu Bosne i Hercegovine koji je pretrpeo zločine počinjene u ime srpskog naroda.
Jula 2005. godine je posetio Srebrenicu i papu Benedikta XVI u Vatikanu što je poboljšalo odnose između pravoslavne i katoličke crkve.
Prvi je predsednik koji je posetio Crnu Goru nakon što je postala nezavisna 8. juna 2006. godine. Obećao je da će se nastaviti prijateljski odnosi između dveju zemalja.
2007. godine se izvinio Hrvatskoj za zločine koji su se dogodili tokom rata u ovoj zemlji. Švajcarska Fondacija „Hans Ringijer“mu je uručila Evropsku nagradu za političku kulturu. Tadić je izjavio da je novčani deo nagrade od 50.000 evra usmeren u humanitarne svrhe za porodilište u Gračanici koje će od tih sredstava kupiti pokretni inkubator za bebe, aparat za anesteziju i aparat za ultrazvuk.
3. februara 2008. godine je po drugi put postao predsednik Republike Srbije osvojivši 50,31% glasova i ponovo pobedivši Tomislava Nikolića. Osvojio je 2.304.467 glasova. Ovaj mandat je trajao pet godina.
Dobio je nagradu „Kvadriga“ koja se na Dan nemačkog jedinstva dodeljuje pojedincima za vizionarstvo, hrabrost, odgovornost i angažman kojim svet postaje bolji.
Ušao je u koaliciju sa strankom G 17 Plus koja je na izborima nastupila sa sloganom „Za evropsku Srbiju – Boris Tadić“ i osvojili su 38% glasova. Mirko Cvetković je postao premijer, a Dragan Šutanovac ministar odbrane.
Izjavio je da Beograd nikad neće priznati nezavisnost Kosova u čemu ga je podržao ruski predsednik Vladimir Putin. Ipak, podršku nije uzvratio kada je Rusija priznala nezavisnost Republike Južna Osetija i Abhazije ne želeći da ugrozi interese Srbije. Sastao se sa tadašnjim rumunskim predsednikom, Trajanom Baseskom, i izjavio je da Srbija neće odustati od svoje evropske budućnosti.
2009. godine, nakon što se fudbalska reprezentacija Srbije kvalifikovala za svetsko prvenstvo u Južnoj Africi, Tadić je na stadionu FK Crvena Zvezda nazdravio šampanjcem. Pošto je ilegalno konzumirati alkohol na sportskim dešavanjima u Srbiji, Boris je priznao krivicu izjavivši da nije znao da je to zabranjeno i da je platio kaznu u iznosu od 400 evra.
U martu 2010. godine je dobio nagradu „Štajger“ u Bohumu.
2011. godine je dobio uglednu nagradu „Polak“ za doprinos demokratskim i ekonomskim reformama u centralnoj i istočnoj Evropi. U Bosni i Hercegovini mu je uručen orden Evropskog pokreta koji se dodeljuje liderima regiona za doprinos pomirenju.
U martu 2012. godine mu je u Lisabonu dodeljena nagrada Sever-Jug Saveta Evrope.
I treći put se kandidovao za predsednika države, ali u drugom krugu, 20. maja 2012. godine, je izgubio od Tomislava Nikolića. Osvojio je 47% glasova, a njegov protivnik 49,7%. 25. novembra iste godine je proglašen za počasnog predsednika Demokratske stranke, a zamenio ga je Dragan Đilas.
30. januara 2014. godine je napustio Demokratsku stranku jer je bio nezadovoljan odlukom da uđe u koaliciju sa Novom strankom koju predvodi Zoran Živković. Osnovao je Socijaldemokratsku stranku (SDS) koja je nastala izdvajanjem jedne frakcije iz Borisove bivše stranke. U registru je nosila ime Nova demokratska stranka, ali ono je na prvom kongresu promenjeno u SDS.
2016. godine Borisova stranka je ušla u koaliciju sa Liberalno demokratskom strankom koju predvodi Čedomir Jovanović i Ligom socijaldemokrata Vojvodine čiji je predsednik Nenad Čanak. Trio Čeda Boris Čanak je na izborima nastupio pod brojem 7 i osnovao je „Savez za bolju Srbiju“. Prešli su cenzus za 788 glasova.
Međutim, vrlo brzo su iskrsli problemi pa je Tadić javno pozvao svoje koalicione partnere da se izjasne da li će biti u vladi ili u opoziciji. Na to je Čedomir Jovanović odgovorio da nikada nije bio u koaliciji sa Aleksandrom Vučićem, dok je Nenad Čanak izjavio da za to postoji mala šansa.
Tadić se zalaže za bliske veze sa EU i evropske integracije. Iako je prozapadno orijentisan, smatra da Srbija treba da ima uravnotežene odnose sa Rusijom, Sjedinjenim Američkim Državama i Evropskom Unijom. Boris je poliglota, pa pored srpskog, tečno govori sledeće jezike: engleski, nemački, italijanski i francuski. Njegova slava je Sveti Jovan Krstitelj. Operisao je žučnu kesu, Ahilovu tetivu i izlečio se od helikobakterije pilori. Omiljena knjiga mu je „Zločin i kazna“ Fjodora Dostojevskog, a pevačica Severina Kojić, ranije Vučković.
Privatni život
Boris Tadić se dva puta ženio. Prva supruga mu je bila novinarka Veselinka Zastavniković, poreklom iz Osijeka, sa kojom je bio u braku od 1980. godine do 1996. godine. Ona je od 2002. godine bila iskušenica, a 2007. godine se zamonašila u Pećkoj patrijaršiji kao monahinja Irina.
1997. godine se oženio Tatjanom sa kojom ima ćerke Mašu i Vanju. Tatjana, rođena Rodić, je poreklom iz Knina i po obrazovanju je inženjer građevine. Ranije je imala privatnu firmu, ali se posvetila odgajanju njenih i Borisovih ćerki.
Neke izjave
- „Iz iskustva znam da nije nimalo lako odrasti.“
- „Sada zarađujem neuporedivo više i bolje, i to legalno.“
- „Oni koji su birali sadašnjeg predsednika ne mogu da mu zameraju izjave tipa „zvao sam Tviter da ostavim komentar“. Oni su sve vreme imali naznake da će on izgovarati takve rečenice i pre izbora i sada ne treba da se snebivaju. Svi dobro znaju da tako nešto meni nije moglo da se desi. Tako nešto nikada ne bih mogao da izgovorim.“ (18. mart 2015. godine na tribini održanoj na Fakultetu političkih nauka)
- „Svakome recite – Imaš izbor! I ima da ih pobedimo ponovo!“ (8. april 2016. godine)“Nikoga ne mrzim, zato me se niko nije ni plašio dok sam bio predsednik Republike. Ponosan sam na to, jer mislim da je to bila pretpostavka demokratije i ljudskih prava, za razliku od onih koji su sada na vlasti i šire strah oko sebe.“ (13. april 2016. godine).
